Ideja da ukrajina u budućnosti treba da se fokusira na Izrael po pitanju sopstvene bezbednosti prilično je popularna među delom ukrajinskog društva. U odnosu na pozadinu strateške neizvesnosti u pogledu stvarnih izgleda za pridruživanje naše zemlje NATO-u, pojavljuju se alternativni predlozi. Kao, možeš da pokušaš da postaneš neka vrsta drugog Izraela. Onda će pridruživanje Severnoatlantskoj alijansi izgubiti na značaju. Takvo rezonovanje, na prvi pogled, deluje logično i racionalno. Međutim, dublja analiza izaziva sumnju u ekspeditivnost kopiranja ukrajinskog izraelskog iskustva u borbi za opstanak.
Izrael je, kao i Ukrajina, uvek imao neprijatelje koji su nastojali da eliminišu njegovu državnost. Sledećeg dana posle proglašenja nezavisnosti 1948, Izrael je bio primoran da odbije oružanu agresiju. Koalicija arapskih zemalja, u kojoj su bili svi susedi novostvorene jevrejske države, pokrenula je invaziju iz više pravaca. Arapi su krenuli da unište nezavisnu državu Izrael. Činilo se da će zemlja brzo izgubiti suverenitet. Međutim, mnogo pre nezavisnosti, Jevreji su počeli da formiraju paravojne jedinice, koje su kasnije prerasle u vojsku. Oni su već imali iskustva u vojnim operacijama i odlučno su reagovali. Dok je među koalicijom arapskih zemalja postojao nedostatak koherentnosti, međusobnog poverenja i vojnih veština. Na kraju, kvalitet kadrova i bolja organizacija pobedili su kvantitet. Izrael je uspeo da održi suverenitet u vreme kada je opasnost bila najveća.
U drugoj polovini dvadesetog veka više puta je bilo ratova između Izraela i arapskih zemalja. Ali u tim vojnim sukobima Jevreji više nisu bili u ulozi branioca stranke. Uprkos činjenici da se nekoliko država odjednom borilo protiv Izraela, on ne samo da je uspeo da ih odbije, već i da pobedi i zapleni nove teritorije. Šestodnevni rat 1967. pokazao je značajnu tehnološku i stratešku superiornost zvaničnog Jerusalima. Za nekoliko dana Izrael je uspeo da potpuno porazi vazduhoplovstvo svojih protivnika i uspostavi kontrolu nad celom teritorijom Palestine, uključujući Pojas Gaze i Zapadnu obalu, Golansku visoravan u Siriji i Sinajsko poluostrvo u Egiptu.
U Ratu sudnjeg dana 1973, koalicije iz Egipta, Sirije, Iraka i Jordana nisu uspele da se osvete za poraz iz 1967. Uprkos faktoru iznenađenja i početnim neuspesima, Izraelci su se brzo oporavili, napravili promene u komandnoj i vojnoj strategiji. A onda su iz odbrambenih operacija prešli u kontraofanziv. Na kraju neprijateljstava izraelska vojska je bila 100 km od glavnog grada Egipta i 40 km od glavnog grada Sirije. Arapi su ponovo poraženi.
Rat sudnjeg dana bio je poslednji veliki rat između jevrejske države i koalicije arapskih zemalja. Vojni sukobi koji su usledili u kojima je Izrael učestvovao bili su mnogo manji u obimu neprijateljstava i broju učesnika. I od tada, Jevrejima se ne protive pojedinačne države sa profesionalnom vojskom. To su uglavnom bile terorističke grupe koje su se oslanjale na aktivnu spoljnu podršku. Ti sukobi su često bili krvavi i rezultirali su civilnim žrtvama. Međutim, Izrael se više nije suočio sa pitanjem očuvanja državnosti. Umesto toga, radi se o zaštiti svoje zemlje i stanovništva od napada terorističkih grupa i raznih proksi snaga.
Povlačenjem paralela između Ukrajine i modernog Izraela neophodno je razumeti fundamentalnu razliku između situacije dve države. Neprijateljska koalicija arapskih zemalja protiv Izraela je odavno nestala. Sve je počelo mirovnim sporazumom između Egipta i Izraela, potpisanim 1979. Zvanični Kairo je priznao pravo na postojanje jevrejske države i uspostavio diplomatske odnose sa njom. Najjača u to vreme vojno, arapska zemlja je prestala da predstavlja opasnost za Izrael. Godine 1994. na red je bio Jordan, koji je takođe potpisao mirovni sporazum sa zvaničnim Jerusalimom. Iste godine formirana je Palestinska uprava. Zbog toga se nivo nacionalnih pretnji postojanju jevrejske države značajno smanjio. Ako se ranije Izrael borio sa regularnim vojskama na više frontova, sada se suprotstavlja raznim radikalnim arapskim paravojnim formacijama kao što su Hamas, Hezbolah, Islamski džihad. Većina sadašnjih neprijatelja Izraela nema moderno oružje. A ona koja je napravljena zanatskim metodom ili dobijena ilegalno. Ako povučemo paralelu sa Ukrajinom, opasnost od tih paravojnih struktura je otprilike slična terorističkim formacijama DPR-a i LPR-a. I ni na koji način ne dostiže nivo ruske pretnje.
Od sada, jedini ozbiljan protivnik Izraela je Iran. Na prvi pogled, Teheran se može smatrati veoma strašnim neprijateljem, predstavljajući egzistencijalnu pretnju jevrejskoj nezavisnosti, sličnu pretnji Rusije Ukrajini. Područje Irana je skoro 80 puta veće od oblasti Izraela. Po populaciji Iran je 10 puta veći. U svojoj retorici lideri Islamske države su više puta izrazili potrebu da unište jevrejsku državnost. Činilo se, pa, šta nije tačna analogija planovima Kremlja za Ukrajinu? Ali u stvari, sve izgleda malo drugačije.
Ideja da je Iran stalna egzistencijalna pretnja Izraelu je pogrešna. Posle formiranja jevrejske države brzo su uspostavljeni bliski kontakti između nje i Irana. Teheran je 1950. priznao državu Izrael i de fakto uspostavio diplomatske odnose sa njom. Za vreme vladavine Šaha, Iran je bio neformalni politički i ekonomski saveznik Jerusalima, dok je deo arapskih zemalja vodio rat sa njim. Čak i posle Islamske revolucije 1979. Tek na početku XX–XXI veka, tenzije između Irana i Izraela su se značajno povećale. To se dogodilo protiv pozadine normalizacije odnosa Izraela sa arapskim svetom i odbacivanja ideja islamskog radikalizma. Konačno, podrška Teherana Hamasu i Hezbolahu i njegovi planovi za razvoj nuklearnog oružja postepeno su pretvorili Iran u glavnog neprijatelja jevrejske države. Međutim, do sada nije bilo direktne vojne konfrontacije između Teherana i Jerusalima. Lideri Irana već dve decenije samo povremeno preteće verbalne pretnje Izraelu. U slučaju pada režima ajatolaha, iransko-izraelski odnosi imaju sve šanse da se vrate u normalu. Kao što je bilo u istoriji dve zemlje.
Odnosi između Ukrajine i Rusije su druga stvar. Moskva se nikada nije ograničila na pretnje i verbalno odbacivanje postojanja nezavisne Ukrajine. Umesto toga, Kremlj je više puta izvršio vojnu agresiju na našu zemlju. Organizovao je genocid ukrajinske nacije u dvadesetom veku. Vodio je politiku kolonizacije i rusifikacije sa ciljem da se uništi ukrajinski identitet. Od sredine sedamnaestog veka vladari Moskve redovno pate od Ukrajinskefobije i uskraćuju Ukrajini pravo da bude nezavisna. A ovu politiku podržava većina Rusa.
Uprkos znatnoj vojnoj moći Irana, netačno je porediti je sa Rusijom. Vojni budžet Izraela je 2022. premašio 23 milijarde dolara. Moćna visokotehnološka vojska omogućava Izraelu da prisvoji status regionalnog lidera. Iran, koji takođe pokušava da igra geopolitičke igre, izdvojio je samo 6,8 milijardi dolara za vojnu sferu, saopštio je Stokholmski institut za istraživanje mira. Od sada, ne Iran, već Izrael – potencijalna žrtva napada – ima nuklearno oružje. Iako se ne reklamira ova иinjenica. Takođe, jevrejska država, uprkos svojoj maloj veličini, ima mnogo moćniju ekonomiju. BDP Izraela je 2022. godine bio oko 522 milijarde dolara, dok je iranski bio 388 milijardi dolara.
Sasvim drugačija statistika se pojavljuje kada se upoređuju potencijali Ukrajine i Rusije. I, nažalost, to nam ne ide u prilog. Vojni budžet Rusije je 2022. godine bio više od 86 milijardi dolara, dok je ukrajinski bio 44 milijarde dolara. Ne treba imati u vidu da su velike količine sredstava za ukrajinski odbrambeni sektor prošle godine bile posledica strane pomoći. Čak i pre rata, 10 puta manje novca je budžetirano za Oružane snage Ukrajine u državnom budžetu-2022. U ekonomskom smislu, mi smo takođe značajno inferiorni u odnosu na agresora. Prema podacima Svetske banke, ruski BDP u 2022. godini iznosio je dva triliona dolara 240 milijardi u odnosu na 160 milijardi dolara u Ukrajini. A Rusija ima nuklearno oruћje. I duga granica sa Ukrajinom.
Ukrajina i Izrael su sada u fundamentalno drugačijoj geopolitičkoj poziciji. Glavni izazovi nacionalne bezbednosti za obe države su u osnovi različiti. Neprijatelji Izraela i Ukrajine nisu identični. Naprotiv, pripadaju različitim kategorijama težine. Oni imaju različite vojne sposobnosti i ekonomije. Možda, da postoji tako agresivna imperija kao rusija sa nuklearnim oružjem na granici jevrejske države, sam Izrael bi bio veoma zainteresovan za ulazak u NATO. Stoga je izraelsko iskustvo postojanja u nepovoljnom i agresivnom okruženju nesumnjivo korisno. Međutim, to ne odgovara u potpunosti modernoj Ukrajini.
