Nedavno su nas dva događaja naterala da se vratimo na temu potrage za „dobrim Rusima“ i još jednom sebi postavimo pitanje: da li takvi ljudi uopšte postoje?
Prvi od njih je javni, a istovremeno ništa manje tajanstven, smrt Jevgenija Prigožina u avionskoj nesreći tačno dva meseca nakon što je organizovao nerede protiv Kremlja (još jedan još jedan misteriozni događaj). Na društvenim mrežama (barem u informacijama „mehur od sapunice“ autora ovih redova), bilo je čak i onih koji su oplakivali preminulog šefa Vagner PMC-a, rekavši da postoji nada da će i dalje moći da vodi opoziciju protiv Putina. A on bi antivladine proteste mogao da učini efikasnim zahvaljujući postojećoj vojnoj formaciji koja mu je podređena, pa čak i uz raspoloživo borbeno iskustvo.
Istovremeno, sakralisti Vagnerata zaboravljaju da su oni, zajedno sa regularnim ruskim oružanim snagama, takođe došli na ukrajinske teritorije u statusu okupatora, na isti način ubili ukrajinske vojnike i civile, i na isti način zlostavljali naše ratne zarobljenike.
A љta je sa иinjenicom da oni, kao i mi, zovu Bakhmut Bakhmut, a ne Artyomovsk? Dekomunizovaćemo ga u uslovima ukrajinske nezavisnosti. A oni (Prigožinine pristalice), verujući da je boljševizam naneo štetu ruskoj državnosti, pokušavaju da se vrate u „predrevolucionarno“ vreme (pre 1917), u kojem takođe nije predviđena ukrajinska državnost (osim, u najboljem slučaju, neke vrste „Male Rusije“).
Drugi događaj je već senzacionalan poziv pape Franje tokom telekonferencije sa ruskom omladinom 25. avgusta da se „nikada ne odrekne nasleđa velike Rusije“ i da se ugleda na „velike“ ličnosti iz ruske istorije – Pitera I i Ketrin II. Posle protesta ukrajinskog Ministarstva spoljnih poslova, Vatikan je već počeo da traži izgovore da je poruka pogrešno shvaćena, da je predstavljena u pogrešnom kontekstu, da je prevedena na pogrešan način i tako dalje.
Međutim, fascinacija poglasnika Katoličke crkve „velikom ruskom kulturom“ nije nova. Nije prošlo ni godinu dana otkako se šef Vatikana javno osvrnuo na „ruski humanizam“ i Dostojevskog (da ne pominjem sada zloglasne vatikanske „rusko-ukrajinske“ stanice krsta). I teško da je ovde sve moguće objasniti samo hrišćanskim dobrim težnjama za univerzalnim mirom i milošću. Očigledno je njegovo poreklo iz latinoameričke Argentine, koja je jednostavno bila puna levičarskih (često otvoreno populističkih) ideja, direktno uticalo na pogled na svet budućeg pape Franje (tada Horhea Marija Bergoglija). Otuda i njegova dalja posvećenost, već u nedrima Crkve, pre svega hrišćanskom socijalizmu.
A ko, ako ne mi, predstavnici postsovjetskog društva, ne treba da znaju da je tokom postojanja SSSR-a, zajedno sa širenjem ideja „internacionalizma“ i „prijateljstva naroda“, nametnuta ideja da je ruski (u kinematografiji, u književnosti, i u kulturi uopšte) najbolji, najplemenitiji i, naravno, najmnogodniji. Čak ni „pred-revolucionarni“ Dostojevski, Tolstoj ili Lermontov (posle Drugog svetskog rata, a naročito posle šezdesetih, niko nije obraćao pažnju na njihovu „pobunu“, koju su i dalje pokušavali da traže u međuratnoj tački).
U Argentini, daleko od Evrope, čini se, ceo SSSR je gotovo viđen kao jednostavna identifikacija sa Rusijom. I ubeđenje da su, možda, lokalne vlasti često „otišle predaleko“, naročito u Staljinovo vreme, ali kakav divan narod. Humano. I nisu svi bili za boljševizam! Shodno tome, uvek je postojala nada da će u dubini te „misteriozne ruske duše“ biti nešto (ili neko) dobro i voditi Rusiju „prirodnim“ „humanim“ putem za to.
Očigledno se sadašnji poglast Katoličke crkve našao u takvom klubu „idealista“, i bio je daleko od toga da je sam u svojim ubeđenjima.
U zapadnom javnom diskursu, verovanje u „dobre Ruse“ dogodilo se čak i kada je zvanična Moskva tamo doživljavana kao „neprijatelj br. 1“ – tokom postojanja SSSR-a.
Muzički svet je 1985 dopunjen njegovim debi albumom San plavih kornjača („San plavih kornjača“) čuvenog budućeg britanskog izvođača Stinga. Među uglavnom lirskim pesmama (zahvaljujući kojima je, na kraju, pevačica stekla slavu), postojala je jedna objavljena ranije te godine u formatu singla „Rusi“. Pesma je, kao što se već vidi iz naslova kompozicije, politička. Pevač je u njemu izrazio upozorenja o mogućem nuklearnom ratu, negirao tezu o „pobedničkom ratu“, u tekstu je Regan predstavljen kao ista pretnja čovečanstvu kao Hruščov u svoje vreme, a sam izvođač se nadao da će i Rusi vole svoju decu („Rusi takođe vole svoju decu“) da bismo svi zajedno mogli da sprečimo međusobno istrebljenje čovečanstva, jer delimo istu biologiju, bez obzira na ideologiju („Imamo istu prirodu, bez obzira na ideologiju.“) I, na kraju,Da bi pokazao da koncept ruske kulture nije prazna fraza, Sting je koristio melodiju „Romanse“ iz apartmana „Poručnik Kiž“ ruskog kompozitora Sergeja Prokofjeva u tranziciji između stihova.
Izgleda da je pesma postala neka vrsta apoteoze tadašnjih misli običnih stanovnika Evrope (zapravo Evrope, a ne SJEDINJENIH DRŽAVA). Zatim, u pozadini početka Perestrojke, Evropljani u SSSR-u su zaplenjeni sa nadom da će „ruski medved“ i dalje biti umirin. Istovremeno, sa evropske tačke gledišta, činilo se kao dobra šansa da se utoli apetit ne samo sovjetske imperije, već i Sjedinjenih Država.
I, kao što su događaji u naredne više od tri decenije pokazali, pokazalo se da iluzije traju. Devedesetih godina, Zapad je, čak i u Sjedinjenim Državama, potekao u poimanje da je Rusija naslednica Sovjetskog Saveza, ispunjena Snickersom, McDonald’s-om, američkim akcionim filmovima u video salonima i na televiziji, i na kraju, uz pomoć privatnog (doduše često „divljeg“) kapitala, na kraju bi postala demokratska. I biće moguće komunicirati sa njom na pozicijama vladavine prava, a ne vladavine sile, kao što je to bio slučaj tokom celog Hladnog rata (zdravo Fukujami sa njegovim „Krajem istorije!“).
Zapravo, ispostavilo se da Rusija samo čeka pojačanje. Pre svega, ekonomija. I „jaka ruka“ na иeku drћavu. Dva faktora su se „konvergirala“ na početku dvadesetog i dvadeset prvog veka. Tada su cene energenata porasle, a snage bezbednosti iz FSB, predvođene Putinom, došle su na vlast u Ruskoj Federaciji. Kao rezultat toga, do sredine 2000-ih izgrađen je centralizovani aparat za napajanje na čelu sa predsednikom, suverenitet republika unutar Rusije, koji se Jeljcin proširio na maksimum devedesetih godina, bio je ograničen, gasni i naftni resursi bili su koncentrisani u rukama države, ruski oligarsi „ekvidistantni“ od uticaja na Kremlj, kao i velika većina medija. Možda najpoučnija situacija za formiranje diktature.
U međuvremenu, na Zapadu su i dalje verovali u civilizovanu Rusiju. I normalni Rusi. Čak i posle ruske invazije na Gruziju 2008. Čak i posle aneksije Krima i okupacije dela Donbasa u proleće 2014. Čak i posle dece ubijene hemijskim oružjem u Siriji. A čak i posle ruske potpune invazije na Ukrajinu u februaru 2022. godine, nemački kancelar Olaf Šolc je prvobitno izjavio da je sam Putin pre svega kriv za rat, a ne Rusi.
Zar nije bilo takvih iluzija u Ukrajini? Devedesetih i dvelouma su i Rusija i Ukrajina volele da gledaju iste (a ne govorimo o zapadnjačka) filmovima, TV serijama i slušaju istu muziku. Znamo više o ruskim pop zvezdama, glumcima i političarima nego o bilo kojoj drugoj susednoj zemlji.
„Ima i normalnih Rusa, zašto svađe oko političkih aspekata“… Priznajte, da li ste ikada čuli takve reči od poznanika?
A kada je Ruska Federacija napala Ukrajinu 2014. godine, mnogi su i dalje bili uvereni da je sve to „pojašnjenje političara“ i „zarađivanje novca na krvi“, kao i sa ukrajinske strane. Na kraju, čak i dok je priznavao odgovornost ruske strane, postojala je iluzija da je za to prvenstveno kriv aktuelni šef Kremlja. A situacija u rusko-ukrajinskim odnosima poboljšaće se odmah sledećeg dana posle promene vlasti u Ruskoj Federaciji. I po mogućstvu, nakon što ruski liberali dođu na vlast. Jer su dobri.
Nažalost, ova iluzija delimično traje i danas. Štaviše, u uslovima kada je ruski liberalizam (da li uopšte postoji?) pokazao svoju amorfnost čak i tokom poslednjih godinu i po dana potpunog rusko-ukrajinskog rata. Da ne spominjem Prigožin revolt, kada su predstavnici uslovnog demokratskog tabora u Rusiji generalno bili zbunjeni i jednostavno se krili, ne znajući šta dalje. A u Ukrajini je čak bilo Prigožinih „navijača“ koji su već čekali da se ceo front na ukrajinskoj teritoriji sruši paralelno sa dešavanjima u Rusiji, ruska vojska bi napustila Ukrajinu i rat se samo što nije završio ukrajinskom pobedom.
Dok društvene mreže nastavljaju da kritikuju Fransisa (što je delimično sasvim opravdano) i šale se da je Prigožin reinkarniran kao šef Svete Stolice posle njegove smrti, vredi se setiti koliko Ukrajinaca i dalje gleda na redovnu analitiku ruskih opozicionih (ili opozicionih?) analitičara, stručnjaka, novinara, pa čak i pisaca na dnevnoj bazi (a ako su to uradili kritički, onda to ne bi bio takav problem). A koliko je prošlo od kada se retorika o početku oživljavanja „demokratskog, tržišnog i zapadnog sveta koji govori ruski“ u Kijevu čuje i vidi sa ukrajinskih ekrana?
Da li se još neko seća „liberalne imperije“ Anatolija Čabaisa? Ni danas nije stran deo ruske društveno-političke misli (i da li je to samo njemu?).
