11 avgusta se pojavio sajt navodnog glavnog ruskog opozicionog lidera Alekseja Navaljnog Članak „Moj strah i mržnja“, koju je nazvao svojem vrstom „priznanja“ datog posle nove sudske kazne na dodatnih 19 godina zatvora – sada takođe poseban režim.
Duga kolumna Navaljnog podstaknuta je knjigom koju je nedavno pročitao sovjetski disident Natan Šaranski, „Ne plašim se zla“, koja je odslužila ukupno devet godina u sovjetskim zatvorima. Prema rečima jednog od lidera ruske opozicije (bar u nedostatku stvarnih efikasnih anti-moćnih faktora u Ruskoj Federaciji i zbog ugleda političkog zatvorenika, on se često smatra takvim), od osamdesetih (Šaranskijevo vreme iza rešetaka) do danas, malo toga se promenilo u ruskim mestima pritvora – kako u uslovima boravka, tako i u smislu stava (čitaj – poniženja)
Vredno je toga da Navaljni u ovakvom stanju smatra krivim ne sudije koje su decenijama bile korumpirane i previše zavisne od državne moći (nisu bile njena treća grana, a bile su podređene čak ni zakonodavstvu, već onoj u Kremlju), a ne agencijama za sprovođenje zakona (u tekstu – „policajci-lopovi“), a ne oficirima FSB-a koji su sve to koordinisali, pa čak ni… a ne Putin.
Ne, svi ti elementi za Navaljnog nisu uzroci savremenih ruskih nevolja, već rezultat aktivnosti onih koje je, prema rečima autora članka, nekada voleo, „za koje je bio planina, zbog kojih se promuklo raspravljao“, i u koje je bio toliko razočaran da danas mrzi sebe zbog onoga što je nekada voleo.
Ovde se ne radi o nekim ruskim nacionalistima devedesetih, kojima bi mladi Aleksej mogao da se divi, čitajući njihovu literaturu negde u Butynu blizu Moskve ili prisustvujući njihovim skupovima u Moskvi (on sebe i dalje smatra pristalicom nacionalističkog krila na političkom polju Rusije). Govorimo o prvom ruskom predsedniku Borisu Jeljcinu i predstavnicima njegove pratnje, koji su predvodili rusku vladu u jeku i posle propasti SSSR-a.
Jeljcin i njegovi saradnici („Tanja i Vanja“ – predsednikova ćerka Tatjana i njen suprug Valentin Jumašev, ideolog ruskih liberalnih ekonomskih reformi Anatolij Čabais, uskoro bogati oligarsi – proizvod „divljeg pisanja velikim slovima“ u postsovjetskom periodu, i bivši „članovi Komsomol-partije“ koji su iznenada postali reformatori), prema Navaljnom, bili su ti koji su „prodavali, pili, protraćili istorijsku šansu“ koju je Rusija imala početkom devedesetih.
To je, kažu, postavilo temelje diktaturi u prvoj deceniji posle propasti Sovjetskog Saveza. Prvo, zbog nedostatka efikasnih pravosudnih reformi. Drugo, zbog stvarnog podređivanja ruskog parlamenta predsedniku posle događaja iz oktobra 1993. Treće, kroz uvođenje prakse potpunog falsifikovanja izbora u korist aktuelne vlasti posle 1996. I, četvrto, zbližavanje agencija za sprovođenje zakona od jučerašnjeg KGB-a (i sadašnjeg FSB-a) sa oligarhijom i državnim aparatom.
Kao rezultat toga, prema Navaljnom, više nije bilo važno ko će tačno postati naslednik posle Borisa Jeljcina. Diktatura je već bila obezbeđena! A ruska prozapadna staza, željena u ovom periodu, razmenjena je za svakakva egzotična ostrva koja je tamo kupila jeltsinska „Porodica“ usred okeana, hiljadama kilometara od same Rusije.
Očigledno je da takav revizionizam najpoznatijeg modernog ruskog zatvorenika nije rođen juče. Sećate li se njegovog svečanog povratka avionom Pabeda (avion Kompanije Pabeda iz Berlina i Moskve, izvanredna stvar, naravno) iz Nemačke u Rusiju u januaru 2021? I njegova žena Julija sa ozloglašenim Malčikom, donesi nam vodu. Letimo kuжi“?
Za nepoznatog (možda na bolje) sa civilizacijskim i kulturnim diskursom u ruskom društvu poslednjih 25 godina prosečne osobe, ova fraza će verovatno malo značiti. Međutim, oni koji su „u temi“ znaju da zapravo govorimo o citatu legendarnog nekada za rusku omladinu (a delom uopšte postsovjetski) Alekseja Balabanova „Brat-2“, koji je objavljen 2000. godine – posle prvog dela 1997. Upravo ovom rečenicom junakinja Darije Lesnikova Daša – Ruskinja koja je svojevremeno odletela u SAD da traži bolji život i postala prostitutka – okreće se stjuardu leta Aeroflot, na kojem se, posle brojnih avantura na američkom tlu, ona i junak Sergeja Bodrovila Bagrova vraćaju u Moskvu.
Nema sumnje da je za mnoge Ruse generacije preokreta devedesetih i dve000-ih Daniil Bagrov idol tog doba. Običan Rus koji se borio u Čečeniji, otac mu je recidivista, a majka i stariji brat ostaju. Ovaj drugi je, naravno, razbojnik, „novi Rus“, blizak reketiranju, ali Danijel ga voli. On bar ne pokazuje direktnu mržnju.
A Danylo je borac za istinu. „Koja je snaga, brate?“ postao je slogan Ruska omladina deceniju posle senzacionalnog objavljivanja drugog dela filma. U svetu naizgled „divljeg kapitalizma“ i „grabi“, koji je, pored Rusije, zahvatio i druge bivše sovjetske republike, Danijelova teza da je „za koga istina moć“, a ne ko ima bogatstvo – odlučuje o svemu, postala pravi melem za dušu ljudi koji su rođeni u SSSR-u, uspela je svesno da uhvati „sovjetski poredak“, a onda – njen sistemski kolaps i krizu
Dalju postsovjetsku demokratiju pod predsednikom Jeljcinom Rusi su sve više povezivali sa pokušajima demokratizacije Rusije, već sa „šok terapijom“ Jegora Gajdara, praćenom brzim osiromašenjem stanovništva protiv pozadine pojave „novih Rusa“ kojima zakon nije pisan, i gde je napisan, novac i korisne veze u agencijama za sprovođenje zakona. vaučeri za privatizaciju (u ruskoj hinterlendu, verovatno, još uvek nisu razumeli o čemu se radi); uvek pijani predsednik predmet ismevanja; Prvi čečenski rat; Na kraju, podrazumevano 1998. Stoga, protiv pozadine pada broja pristalica liberalizacije Rusije, koji su se borili protiv „putšista“ SCNS pored Jeljcina 1991. do kraja devedesetih godina udeo onih koji nisu bili averzivni na povratak u „snažnu ruku“ u Rusiji značajno se povećao – uz ekonomsku stabilnost, socijalne liftove, socijalnu pravdu, i što je najvažnije – uz obnovu statusa ruske države kao uticajnog i odlučnog geopolitičkog igrača u regionu. Pre svega, zato je Vladimir Putin izabran za ruskog predsednika 2000. I obožavali su filmskog borca za pravdu i istinu Danila Bahrova.
Očigledno je da je za Navaljnog bio idol svoje mladosti, jer je njihova mladost dolazila u tim ključnim vremenima, a oni su devedesete doživljavali kao pojavu prilika koje Rusi nisu iskoristili.
Savremeni ruski „politički zatvorenik br. 1“ piše o tome u pomenutom tekstu. To je u protekloj deceniji često izjavljivala druga, prilično uticajna osoba u Rusiji – predsednik Putin. I za jedno i za drugo, ovaj period je otprilike period slabe Rusije. Za Navaljnog, pre svega, unutar same države. Za Putina – na stranoj areni, kada su se na geopolitici ruske pozicije značajno uzdrmale, a umesto toga NATO se proširio na Istok, približava se ruskim granicama.
Da li je previše značajna razlika reći da prvi suštinski nije drugi? Pitanje je oиigledno retoriиki.
Ali nešto drugo je izvanredno: Navaljni u svom tekstu ispovesti napominje da čeka vreme kada će Rusija imati „novu šansu – prozor mogućnosti“ da se pretvori u istinski pravednu, a samim tim i jaku, državu. I on se boji (to je prolaz o strahu) da ovaj put ne ispadne kao pre tri decenije.
Međutim, ne precizira se kako će Rusija poboljšati odnose sa Zapadom u odnosu na pozadinu aktuelnog rata u Ukrajini. A u tekstu se ne pominje sama ukrajinska država. A rat u njemu je marginalan, a ne leitmotif. Da ne spominjem pitanje ukrajinskih teritorija koje privremeno zauzima Rusija.
I Putin i Navaljni ne vole ruske devedesete. Da li se savremenost ocenjuje drugačije? Kritičari će reći: u februaru 2023, Navaljni je govorio u korist teritorijalnog integriteta Ukrajine unutar granica 1991. Međutim, sećate se ko je od političara na postsovjetskim prostorima najviše govorio o „bratstvu“ ukrajinskog naroda i potrebi očuvanja jedinstva Ukrajine (doduše kroz pregovore sa takozvanim DPR i LPR) čak i iz visokog rostruma Generalne skupštine UN? A ko je u oktobru 2022. godine, već usred ruskog rata punih razmera protiv Ukrajine, izjavio da je Rusija „jedini garant suvereniteta Ukrajine“?
Zapamti? Tako-zato.
