Godinu i po dana od početka pune vojne agresije na Ukrajinu, Ruska Federacija održava spoljnu stabilnost. Moskva se izgleda prilagodila ograničenjima sankcija, pronašla odgovarajuće rupe u zakonu i uspostavila redovnu proizvodnju oružja. Prigožina je u jednom danu pobuna uzdrmala temelje Putinovog režima, ali se Kremlj brzo oporavio od kratkog šoka i počeo da steže šrafove.
Sada u Rusiji nema vidljivih znakova socijalnog nezadovoljstva. Smrt ogromnog broja Rusa u ratu agresije na Ukrajinu nije izazvala narodne nemire, kao što su neki zapadni i ukrajinski govornici optimistično predvideli. Politička opozicija je takođe mrtva. A Putin se priprema za nove formalne izbore koji bi ponovo trebalo da prošire njegovu autoritarnu vladavinu imperijom. Međutim, iza spoljašnje fasade stabilnosti i nepokolebljivosti leži ranjivost. Sila koja ujedinjuje tako veliku, neprirodnu strukturu kao što je Ruska Federacija u jednu može da se sruši u bilo kom trenutku, a onda će biti nemoguće zaustaviti procese dezintegracije.
Veliki problem u proceni Rusije je što ova država autoritarnog tipa i procese u njemu pokušavaju da shvate, na osnovu zapadne retrospektive. U skladu sa tim, strani političari i eksperti nastavljaju da isprobava pravila i obrasce Rusije koji funkcionišu u slobodnom svetu, ali su potpuno nepodobni za svet diktature. Stoga su neki iskreno verovali da će zapadne sankcije i ekonomske poteškoće koje su izazvali biti moćno sredstvo za uticaj na rusko društvo. Nateraće ga da počne da vrši pritisak na njegovu moć. Prema klasicima, ekonomski problemi plus veliki gubici na frontu i ogorčenje naroda u ratu agresije trebalo bi da dovedu do revolucionarne situacije i pada Putinovog režima koji je usledio. Naravno, ovo se nije desilo. To se nije desilo iz sasvim objektivnih razloga.
Revolucija u klasičnom smislu je nemoguća u takvom stanju kao što je Rusija. Istorija Rusije zapravo ne zna primere uspešnih društvenih revolucija. Međutim, on zna primere prilično uspešnih državnih udara i štipanja. Zbog toga sada nije bilo i neće biti masovnih protesta, skupova i štrajkova širom zemlje sa političkim zahtevima za Putinovu ostavku. Neće biti klasičnog povećanja socijalnih tenzija, političke borbe naroda za njihova prava i protiv nepravednog rata agresije, kao što bi bilo tipično za zapadne zemlje. Ono što zaista može da se odigra u autoritarnoj diktaturi je državni udar, spontani iznenadni revolt otelotvorene mase ili pobuna. Najverovatnije – uz učešće oružanih snaga ili privatnih oružanih struktura. Problem je u tome što se takvi događaji teško mogu predvideti. To su neka vrsta „crnih labudova“, koji se često dešavaju neočekivano i radikalno menjaju tok istorije.
Autoritarne imperije su uvek arogantne i ne veruju u njihovu neminovnu političku smrt. Oni sanjaju o novim osvajanjima stranih teritorija i vojnim pobedama. I ne primećuju sopstveni unutrašnji neuspeh i slabost. Kada je Ruska imperija ušla u Prvi svetski rat u avgustu 1914. Ruske vlasti su sanjale o zapleni novih zemalja u zapadnoj Ukrajini i delu Poljske, koja je tada bila deo Nemačke imperije. Car Nikolaj II takođe je negovao nade za uspostavljanje kontrole nad moreuzom Bosfor i Dardaneles i za ulazak ruskih vojski u Istanbul. Bilo je planirano da pobednički rat traje ne više od šest meseci. Ali svi snovi autokrate su propali.
Uoči Prvog svetskog rata, Ruska imperija spolja je delovala kao jaka i moćna država. Kada je reč o nominalnom BDP-u, on je čak bio među pet vodećih zemalja u svetu i zauzimao je značajne pozicije u proizvodnji brojnih useva. Velika teritorija, velika populacija, koja je tada iznosila oko 178 miliona ljudi. Vojska, koja je brojala 1,5 miliona ljudi, i posle mobilizacije premašila je 5 miliona. Sve to je demonstriralo spoljnu fasadu jakog i prilično stabilnog stanja. Međutim, prošlo je samo 2,5 godine i Ruska imperija je prestala da postoji. A onda je nastao period društvenih turbulencija, haosa i teškog građanskog rata.
Zapravo, Ruska imperija s početka dvadesetog veka sadržala je mnoge slabosti i mnoge nacionalne protivrečnosti. Kada je reč o prihodima po glavi stanovnika, to je bila najsiromašnija zemlja u Evropi, osim Portugala. Ekonomski razvoj imperije bio je veoma nejednak. Državni aparat je uglavnom neefikasan i korumpiran. Veliki rat, u koji je Ruska imperija ušla tako neozbiljno i arogantno, vrlo brzo je pokazao svoj unutrašnji neuspeh i slabost. Ispostavilo se da je spoljašnja fasada snage i samopouzdanja varljiva, lažna i klimava.
Već krajem 1914. postalo je jasno da se rat odugovlači. Ruska ofanziva na frontu zamenjena je nemačko- austrijskom kontraofanzivom iz 1915 godine Godine. Rusija je izgubila ne samo teritorije Galicije zarobljene prošle godine, već i brojne zemlje koje su bile deo nje pre rata, uključujući Poljsku, Litvaniju i deo Volhinije. Ofanziva Brusilova iz 1916. nije pomogla Ruskoj imperiji da ostvari stratešku pobedu na frontu i povrati mnoge teritorije. U januaru 1917, car Nikolaj II odobrio je novi ambiciozni plan za rusku ofanzivu. Planirano je da štrajk bude pokrenut u pravcu Lviva i rumunske Dobruje. Ostalo je još mesec i po dana do pada Ruske imperije.
Ruski car je živeo svoj život i pravio planove za novu godinu vojne kampanje, ne sumnjajući ni da se dani njegove vladavine bliži kraju. Činilo se da početkom 1917. ništa nije nagoveštavalo kolaps autokratije u Rusiji. Međutim, rat je izazvao nepodnošljivu mobilizaciju ljudskih resursa za carstvo. Rusija je ukupno bila primorana da mobiliše do 15 miliona ljudi. To je izazvalo velike probleme u poljoprivredi i industriji. Radnicima je jako nedostajalo. Zbog velikih troškova rata, vlada Ruske imperije bila je primorana da pribegne masovnom štampanju rublja, što je izazvalo ogroman skok inflacije. Do proleća 1917. A cene u carstvu su porasle za 400%. Iako je carstvo imalo dovoljno rezervi žitarica, nije bilo ničega što bi ih odnelo u velike urbane centre. Planovi za nabavku žitarica za vojsku nisu sprovedeni. U gradovima su počeli da uvode sistem kartica i pribegli su višku. Paradoksalno, imperija, koja je pre rata bila među liderima u proizvodnji žitarica u svetu, konačno je završila nerede sa žitom koji su počeli u njenoj prestonici Sankt Peterburgu krajem februara 1917. Masama demonstranata brzo su se pridružili i lokalni vojni garnizoni. Centralna vlada je pala zahvaljujući pobunjenim vojnicima sopstvene vojske, zbog podrške i zaštite kojoj se toliko nadala. Brojni i obimni državni aparat, koji je ranije služio caru autokrati, brzo je prepoznao novu vlast i novu realnost. Imperija, koja je postojala skoro 200 godina, nestala je za nekoliko dana.
Život takve autoritarne imperije kao što je moderna Rusija može biti dug i dug. Spolja, možda čak deluje strašno i moćno. Međutim, fatalni kraj takvih formacija često je iznenadni i neočekivan. Toliko brzo da bi čak i vodeća svetska obaveštajna služba bila zatečena. Ako je aktuelnoj Ruskoj Federaciji, na čelu sa Putinom, suđeno da prestane da postoji, to će se verovatno desiti iznenada i brzo. Prema scenariju tipičnom za rusku istoriju.
