Posle nekog zatišja, ruski okupatori su ponovo zauzeli Zaporizhia. Prošle nedelje u ovaj grad su počele da pristižu ruske rakete, koje su, prema Ustavu te agresorske zemlje, navodno deo Ruske Federacije. I, nažalost, ne bez žrtava.
9. avgusta, ruska smrt je sletela na istočnu periferiju Zaporizhia. Običan prostor za spavanje – visoko uzdignute zgrade, supermarket, prodavnice, igralište, crkva (OCU), zaustavljanje javnog prevoza. I uobičajene, nažalost, žrtve. Dve osobe su preminule na mestu udara, treća nije mogla da se spase, preminula je noću, na odeljenju intenzivne nege bolnice. A onda se postalo poznato ko je tačno umro…
Pokušajte da pročitate i razumete sledeće pasuse bez nepotrebnih emocija. Naravno, život svake osobe je najveća vrednost bilo koje demokratske zemlje, a Ukrajina nije izuzetak. Član 27 Osnovnog zakona nedvosmisleno kaže: „Svako ima neodonjivo pravo na život. Niko neće biti proizvoljno lišen života.“ Ali postoje situacije kada smrt jedne osobe znači mnogo, mnogo više…
Ove devojke su se zvale Kristina i Svetlana. Kristina Spitsina i Svetlana Semeikina. Mlade Ukrajinke, godine tinejdžerske godine. Nije slučajno bilo da su bili na mestu predstojećeg raketnog udara, iako oni sami nisu lokalni stanovnici, već učenici seoskog centra kulture i dokolice iz sela Matviyivka, koje je veoma blizu Zaporizhia. Devojke su bile ulični muzičari.
Kristina i Svetlana su dobro poznate stanovnicima različitih okruga Zaporizhia. Redovno su organizovali koncerte u različitim delovima grada na prvoj liniji fronta. I, što je najvažnije, pevali su na ukrajinskom. Za Zaporizhia, gde su pre deset godina tražili za nekoga ko je jednostavno bacio nekoliko fraza na državnom jeziku (međutim, u tom regionu tada, pod Janukovičem, to više nije bilo sasvim državno zbog zakona Kivalov-Kolesničenko), ovi koncerti su bili pravi izazov. Pravi aseticizam i prava dekolonizacija.
Naravno, rat punih razmera nije mogao da promeni čak ni prokleti rusifikovani jugoistok. Ali za potpuni povratak Zaporizhia u ne formalnu, već pravu Ukrajinu – još uvek postoji dug i težak put. A ove dve devojčice, koje su imale samo dvadeset godina, učinile su mnogo više da skrate ovaj put od većine lokalnih političara i zvaničnika.
Jeste, jeste. A 9. avgusta ih nije bilo. A Zaporizhia je ostala bez njihovih svetlih i иistih glasova. I njihovi ulični koncerti se sada mogu videti samo na TikTok stranica Kristina. Dve mlade devojke koje su vredele dva tuceta ili čak stotine svojih odraslih zemljaka. Oni koji su svojim primerom obnovili Ukrajinu u Zaporizhia. Oni koji ne samo da su imali šanse, već su zaista bili budućnost ovog ukrajinskog grada u novom, evropskom životu.
Ali, nažalost, tog dana ruske rakete su pogodile tačno metu. U toj budućnosti Ukrajina, koja će sa gubitkom Kristine i Svetlane biti manja…
Uzgred, naslov članka nije samo naslov. Ovo je ime pesme čuvene britanske pevačice Adel, pesme koju je više puta izvodila jednako poznata irska ulična pevačica Eli Šerlok. Ovde Jedan od nastupa ove pesme, koja se zove u originalu Kad smo bili mladi.
Ovde je Eli stara skoro koliko i Zaporožje, tačnije, Matvejevski devojke. Pogledaj njih troje. Istina, osim jezika i urbane pozadine, nema mnogo razlike između njih? I Eli i Kristina i Svetlana su mladi, slobodni ljudi iz slobodnog evropskog sveta. I Irkinje i Ukrajinke su radila ono što su volele, dajući ljudima radost svojim glasom.
Eli Šerlok, nesumnjivo, čeka dug i uspešan muzički život, već je snimila nekoliko albuma – a istovremeno nastavlja da peva na ulicama prestonice rodne Irske. Možda će jednog dana postati prava zvezda evropske muzičke scene, a mnogo godina kasnije, već u respektabilnim godinama, daće brojne intervjue u kojima će govoriti o tome kako je njen put do muzičkih visina počeo na ulicama Dablina.
A Kristina Spitsina i Svetlana Semeikina će zauvek ostati mlade. Oni će zauvek ostati tog prokletog avgustovskog dana 2023. godine, u Ulici Spartaka Mačovskog, na istočnoj periferiji grada Zaporizhia.
Gubitak svake Ukrajince u ovom ratu je prava rana. Gubitak ove dve devojčice je neizlečiva rana, rana koju će biti veoma teško zalečiti. I možda nema nikoga da zameni ovu svetlu ukrajinsku budućnost Zaporizhia…
