Jedna od glavnih tema u Ukrajini tokom vikenda bila je Facebook-mesto bivšeg, kako se ispostavilo, savetnika ministra unutrašnjih poslova Vadima Denisenka. Denisenko se, podsećamo, ponudio da ne otvara granicu za muškarce ni po završetku rata. Ne otvarajte još tri godine, jer „u suprotnom jednostavno nećemo ostati kao nacija“.
U Denjesenkovom postu – i ovom i sledećem, gde je počeo otvoreno da zastrašuje Ukrajinke, ili, tačnije, Ukrajinke („ako ne postoje takva ograničenja, u najboljem slučaju, 2-3 miliona Azijata će biti dovedeno ovde u narednoj deceniji“) – ima mnogo zanimljivih stvari, zapravo, u vezi sa ozbiljnim problemima imidža, ako je, naravno, ukrajinsko društvo bilo ozbiljno i sistematski zabrinuto U Telegram a mediji su brzo pronašli „kompromitujuće dokaze“ o autoru takve diskriminatorne ideje – YouTube-kanal njegovog sina, koji živi u inostranstvu tokom rata (prema rečima njegovog bivšeg asistenta u Verkhovna Radu, njegov sin je otišao u inostranstvo mnogo pre rata, koji, naravno, nije zadovoljio protivnike) i vodi blog o putovanjima na ruskom jeziku. Međutim, čak i bez ih „kompromitujućih dokaza“, Denisenko je dobio mnogo za svoju izjavu.
Ali pogledajmo predlog g. Vadima trezvenim očima. Na kraju svega, Denisenko nije bio prvi dan u politici, nije bio samo narodni poslanik, već predstavnik vlade (Volodymyr Groysman) u Verkhovnoj Radi iz VIII saziva. Stoga je moguće pretpostaviti da ne razume šta piše, ali vredi razmotriti i druge opcije. Na primer, obratiti pažnju na one reči na kraju posta koje niko nije primetio na talasu hipe i mržnje: „Svi oni koji pišu o sveobuhvatnim merama za povratak su lukavi. Ne postoje prave sveobuhvatne mere i neće ih biti. Nažalost.“
Možda je ova provokacija (kako drugo nazvati predlog da se Ukrajinci ne puste u inostranstvo u mirnodopsko vreme?) osmišljena specijalno za one koji bi trebalo da razviju ove sveobuhvatne mere. Možda je ovo pokušaj da se odgurne najgori scenario – pogledajte, kažu, šta takve ideje mogu da ispadnu, ako je i sada, na nivou običnog šefa jedne od mnogih javnih organizacija, izazvalo više nego burnu reakciju.
I nema potrebe da sumnjamo da neće biti sumnje da će biti ideja za povratak onih Ukrajinaca koji su već otišli u Evropu i održavanje onih koji to žele da urade po završetku rata. Pošto se bivši neće svi vratiti, a ovo drugo će otići, ovo je očigledno. I ne možeš ovde da ideš samo na patriotizam. I pre ili kasnije, vlasti, bilo da su ovo ili sledeće, posle prvih posleratnih izbora, moraće da pronađu rešenje. I bez obzira kako se ta rešenja generišu u „kancelariji jednostavnih rešenja“. Ne, ne onaj na čelu sa Sakašvilijem. Pisan je bez navodnih citata, velikim slovom, a opet nije uticao ni na љta. A ovaj može da utiče…
Uzgred, ova ideja – zatvaranje granica – daleko je od nove. Još 2010. narodni poslanik iz Partije regiona Volodymyr Landyk, jedan od onih za koga se smatralo da je „jak menadžer“ (tačnije, nije toliko ličio na njega kao njegov stariji brat Valentyn), ispričao je dramatičnu epizodu iz istorije njihovog porodičnog biznisa, kompanije Nord.
Priиa je bila sledeća. Landikovi su želeli da otvore sopstvenu fabriku za proizvodnju kućnih aparata u Ivano-Frankivsku. Zašto su donjecki biznismeni dovedeni čak u Galiciju? Ali baš u Prajkarpatiji su bile veoma male zvanične plate. I braća Landik su odlučila da će plate koje su isplaćivali svojim zaposlenima kod kuće takođe biti dovoljne za Galićane. Međutim, ispostavilo se da bi stanovnici ovog regiona radije išli na posao u Evropu nego da se predosećaju u fabrici Landiki.
Gospodin poslanik je o svemu tome govorio sa iskrenim nerazumevanjem – „pogledajte kako rade čeličana i mahinalista na Istoku. Ovo su uћasni uslovi. Zarađuje $200–$300. A vuiko kaže: „Pa da radim ovako za takve pare?! Otići ću do Poljaka, iscepaću ga drva, on će mi dati 100 dolara, ja sam i dalje kao on.“ Ostavljamo na savesti bivšeg poslanika, koji je negde nestao u vihoru aktuelnih turbulentnih vremena, uvredljivog „ujaka“ (jasno je da je ovako pokušao da nadoknadi lukavog „zapadentsija“ koji je više voleo da radi u Poljskoj preko posla u svojoj fabrici), ali mi ističemo glavnu stvar. Biznismen iskreno i iskreno priznaje da se u Ukrajini, posebno na Istoku, zaposlenima isplaćuje dinar. Ali ne svuda gde su ljudi spremni da rade za ove novčiće – toliko da su radnici iz Donbasa morali vozom da budu prebačeni u Ivano-Frankivsk. I nije pomoglo.
Pa šta je onda Volodymyr Landyk ponudio, u dalekoj 2010.godini (i to ne toliko u vremenu kao u stvarnosti)? I ponudio je nešto slično onome što je Denisenko danas izdvojio: „Svako treba da radi. Moramo da zatvorimo granice i proizvedemo sopstveni proizvod.“
Srećom, Landyksi odavno ne vladaju Ukrajinom, i vremenima partijskog regionazauvek potonuo u zaborav zajedno sa preplašenim beguncem Viktorom Janukovičem i njegovim slomljenim rukama. Ali ideja – jednostavna kao vrata na ulazu u fabriku Nord – ostala je. Uzmite i zatvorite granice. Ideja za koju će se neko sigurno uhvatiti u hodnicima moći. I on će razmisliti – zaista, kako razviti neke složene šeme, kako napraviti preferencijalne uslove za zapadne investitore i smanjiti poreze (poslanik Hetmantsev je tiho plakao na ovom mestu), jednostavno ne možete pustiti ljude iz zemlje. I bar će morati da rade ovde.
I sve bi bilo tako. Da u Ukrajini nije ostalo mnogo više ljudi, bilo bi mnogo ljudi koji bi u potpunosti uhvatili sovjetska vremena – vremena istinski zatvorenih granica i odsustva bilo kakvih uslova za razvoj, za pronalaženje sopstvenih, a ne određenih od strane Državnog odbora za planiranje, regionalnog komiteta ili šefa kolektivne farme, puta u životu. Mala lirska digresija. Dolazim iz malog sela u samom centru Ukrajine. Sela u kojima se u sovjetsko vreme – kojih se veoma dobro sećam, jer su Državni odbor za vanredne situacije, proglašenje nezavisnosti i prvi predsednički izbori doživeli u odraslom dobu – skoro svaka druga osoba je pila. Iz raznih razloga, ali glavna su bila dva:
a) još uvek nema šta drugo da radi;
b) ni u kom slučaju neće biti izbačeni sa posla.
To beznađe i nedostatak alternativa doveli su ukrajinske seljake u, budimo iskreni, alkoholizam. I onda… Zatim, posle turbulentnih devedesetih, posle uništenja sovjetskog kolektivnog poljoprivrednog rudimenta, nivo konzumiranja alkohola, drugim rečima, broj pijanaca u selu ne samo da se smanjio, već je praktično nestao. Zaљto? Zašto se to nije desilo kada se poslednji lider SSSR-a Mihail Gorbačov žestoko borio sa ovim problemom – i kada je u bilo kojoj prodavnici, uključujući i našu seosku prodavnicu, postalo moguće kupiti alkohol za svaki ukus?
Ali zato što su ljudi dobili priliku da žive svoje živote. Živeti i zarađivati. Da, neko radi u Evropi, a neko je ovde, ukljuиujuжi i kopno koje je nekada bilo pravo optereжenje. Ljudi su smatrali da imaju opcije, bilo je šansi, postojala je perspektiva. I u takvim uslovima, sedeti i samo nastaviti da se opijate je izgubiti ove šanse, štaviše, u situaciji da isti ljudi rade u blizini i dostignu određene visine. Tako je u selu alkoholičara bilo par penzionera i jedan je već iskreno završio alkoholičar, koga ništa ne bi privuklo.
Zamislite sada šta bi se desilo da nema svega što smo doživeli – da, i kolapsa postsovjetska ekonomija, ali istovremeno i novih horizonta. Ljudi bi pili za sebe kao njihovi očevi i dedovi, ne videći druge izglede.
Vadym Denysenko, očigledno iz dobrih, korektnih razloga, zapravo predlaže da se Ukrajinci voze iza te sovjetske Gvozdene zavese, koju smo konačno u jednom trenutku udahnuli. Zamislite, rat se završava, mnogo ljudi – koji su posle fronta, koji su sa zadnje strane – neće ni želeti da odu, već samo da odu u inostranstvo. Izvinite zbog banalnosti, odmorite se od svog ovog košmara, zaboravite bar na neko vreme na ono što je cela zemlja doživela. Ali – izvini, ne možeš. Šta ako pobegneš, ko će podići zemlju.
I, istovremeno, vrlo smo svesni da će se svi izuzeci koje nudi bivši poslanik predvidljivo pretvoriti (poput Šliakovog sistema) u gomilu korupcionaških šema. Dakle, kakva će biti reakcija muškaraca, posebno onih koji su preživeli rat u samom paklu, na činjenicu da će nastaviti da se drže na lancu kao domaći psi, a pored njih oni koji imaju „ivice“ u relevantnim strukturama, tiho putuju po Evropi? Čini mi se i da ne u stilu „Ne, pa, razumem, zemlju treba obnoviti, a ovaj sin drugog „novog lica“ je upravo odveo bolesnog tatu na lečenje, a taj tata se potom vratio kući sam, bez sina.“
Što se tiče kvantitativnog pristupa… U estonskiM SSR-u 1990. To je bio vrhunac, demografski vrhunac. Četvrt veka kasnije, 2015. godine, u Estoniji je živelo 1,31 milion ljudi. Broj stanovnika se smanjio za 17 odsto, a to je grubo – jer je bilo migranata koji su došli u ovu baltičku zemlju. Za naših uslovnih 40 miliona – 17%, ovo je skoro 7 miliona. Veliki broj, ne smeš ništa da kažeš. Ali, u isto vreme, tokom ovih četvrt veka, Estonija je ušla u:
–Eu;
–NATO;
– evrozone;
– Šengenska zona;
– Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj.
I sada, uprkos gubitku dela stanovništva (koje su zamenili migranti, možda čak i iz Azije, kako Denisenko predviđa Ukrajini), Republika Estonija je ispred ne samo svojih kolega u bivšem SSSR-u, ne samo zemalja bivšeg socijalističkog tabora, već i predstavnika stare Evrope. Na primer, BDP na paritetu kupovne moći po glavi stanovnika u Estoniji veći je nego u Portugalu i Grčkoj.
Dakle, kao što vidimo, svetla budućnost (ironija je u tome što Vadym Denysenko vodi organizaciju pod nazivom Ukrajinski institut za budućnost) može se osigurati ne zatvaranjem granica, već drugim sredstvima. Čak i u uslovima u kojima sa vaša zemlja odlazi šest puta više nego što stiže – to su bili pokazatelji migracije Republike Estonije u najteža postsovjetna vremena, 1991-1995.
Može se samo nadati da ovaj skandalozni post gospodina Denisenka nije način da se testira javni sentiment, već ponuda vlastima, već naprotiv – upozorenje. Inače, čemu sve to u zemlji u kojoj će, posle uragana rata, ostati samo, kao u lošim starim vremenima, da se pije iz beznađa i Gvozdene zavese na zapadnoj i južnoj granici.
P. S. Naslov članka je citat iz jedne od pesama Volodymyra Sosiura, rodom iz Debaltseve, o njegovom rodnom regionu Donetsk. Isti region Donetsk, u kojem, za razliku od Donbasa iz Landyksa (i Denysenkove Ukrajine), ništa nije rečeno o zatvorenim granicama i stvarnom kmetu, koji s vremena na vreme političari, kako se ispostavilo, različitih političkih pravaca nude Ukrajincima.
