Bilo je malih nereda u Rusiji. Takva pobuna je klasična, o šta je dokazano dobro poznatim internet citatom koji se pripisuje lokalnom piscu Saltykov-Ščedrinu, kada je klečao ispred kuće jednog imanja. Ovog puta, ruski taksisti su bili na kolenima. Oni su bili ogorčeni idejom Vladimira Putina da presadi sve predstavnike ove industrije na domaće automobile.
Taksisti pitaju – ne od Putina, međutim, već od premijera Mihaila Mišustina (to je, u stvari, ni od koga, jer, naravno, ni sam ovaj premijer bubuljica ništa ne odlučuje i neće ni reagovati bez Putinovog naređenja) – da ih ne obavezuje da kupuju „Ladu“ i pseudo-„Muscovites“, jer će to, kažu, uticati na cenu i kvalitet njihovih usluga.
Ovo pismo je vredno pažnje, kao živo primer nerazumevanja realne situacije u zemlji, ali jedan prolaz treba posebno istaći. „Ne možete naterati preduzetnike da kupe ono što nije na prodaji, a ako postoji, onda po ceni koja dovodi do bankrotstva“, navodi se u saopštenju Nacionalnog taksi saveta. Naravno, čak je i smešno diskutovati, ali o ovom tekstu neće biti reči o tome za šta su ruske vlasti sposobne – već smo dobro svesni da su spremne na sve ili skoro sve. Obratimo pažnju na nešto drugo.
U Rusiji je veliki broj ljudi od devedesetih godina prošlog veka bio nostalgičan za Sovjetskim Savezom. Zapravo, prema nekim apstraktno-Brežnjevskim vremenima, koja su bila nešto drago svakom od ovih nostalgičnih. Neko – mladost, neko – aranžman (bilo je takvih, traži YouTube film o tome kako naselja sada žive na „poslednjoj Komsomol konstrukciji SSSR-a“ – železnici Bajkal-Amur), nekome – formalnoj potpunoj jednakosti i nedostatku normalnog novca za druge. Postoji mnogo razloga, kao što se to često dešava. Ali suština je ista – „ko je rekao da smo živeli loše?“ (Ovo je, slučajno, naslov albuma jednog od kultnih bendova za Putinovu Rusiju, „Lube“. Sa albuma davog 1992.)
A taksisti u ovoj mega zajednici zauzimaju daleko od poslednjeg mesta. Priče o ruskim taksistima koji su, tokom putovanja, otvoreno uzdahnuli posle starih dana i izgrdeli „proklete demokrate“ – desetak na internetu. Štaviše, kao i u slučaju grupe „Lube“, ovaj uzdah je počeo odmah posle propasti SSSR-a. I niko tada nije ozbiljno pomislio da će se sovjetska vremena zaista ikada vratiti.
Međutim, posle 24. februara 2022. godine, Rusija je – neočekivano čak i za sebe – počela ubrzano da uranja u neku neverovatnu čorbu iz realnosti i brijanja Brežnjeva i Staljina. Najzapaženiji, kao što je Leonid Parfjonov sa svojom „novosti-starošću“, vrlo brzo je osetio ovaj trenutak – i pobegao u inostranstvo. A oni koji su ostali počeli su prekasno da primećuju sovjetizaciju. (Možda zato što je ovog puta totalitarizam došao bez ideološke komponente. Tačnije, ta komponenta – više ne pod crvenim barjacima komunizma, već pod krstovima pseudo-pravoslavlja – našla se na prvom mestu i samim tim nije postala nikakav ozbiljan okidač).
Recimo taksisti. Nostalgični za sovjetskim vremenima, zaboravili su da u to istorijsko doba vlasti ne bi ni pomislile da saslušaju njihov zahtev. Kako se navodi, prebacivanje na domaće automobile – to znači da mora da se ispuni. Oni koji se ne budu pridržavali zakona baviće se relevantnim agencijama za sprovođenje zakona. I „lauren-dietrich“ i „studebakers“ su na kraju postali samo smešne i ne baš jasne reči iz romana Ilf i Petrov.
Običaj je da kažemo da u Rusiji nikada nije bilo prave slobode. Ovo je istina, ali ne sve. Jer, ako su političke slobode u Rusiji zaista teške, čak i izbori 1996. Dakle, ljudi koji su prilično iskreno podržavali autoritarnog gospodara Kremlja bili su, u ekonomskom smislu, kada je reč o njihovom novčaniku, za kapitalizam, liberalizam i sve ostalo što su uspeli da špijuniraju „omraženog Zapada“.
Ali autoritarizam u Rusiji je gotov. Posle početka rata punih razmera, ova zemlja je počela da se transformiše (zapravo, vraća) u totalitarnu državu. To je, ono gde država reguliše ne samo rezultate izbora, već bukvalno ceo život svojih podanika. Naravno, sve to nije bilo iz dobrog života, već od moćnih zapadnih sankcija, koje su bar delimično oterale Rusiju u ekonomsku izolaciju. Ali razlozi su ovde sekundarni. Važne posledice.
I za te posledice, Rusi – koji su se juče setili sa suzama u očima (ili bolje rečeno izmišljenim) koliko su bili dobri negde između 1972. i 1981. godine – bili su nespremni. Ali niko ih neće pitati kada će biti spremni. Kao što se nisu pitali njihovi očevi i dedovi, čak ni u relativno „vegetarijanskom“ (posebno za etničke Ruse) Brežnjevom vremenu.
Kažete – šta će nam cela ova priča? I stoga, toDo nedavno ih je bilo i poprilično u Ukrajini koji su i dalje uzdišuli za stara vremena. A čak i sada postoje – i biće, verujte mi – oni koji su spremni da izaberu samo „snažnu ruku“ od svih „prednosti civilizacije“. Baš kao pod Staljinom/Brežnjevim, ali bez ideologije i Rusije. Ne shvatajući da takva pozicija, u svakom slučaju, dovodi do samo jednog rezultata – kada vi, taksista, počnete ni da naznačite, već da naredite koji automobil da vozite.
Dakle, vredi koristiti ovu besplatnu, ali veoma detaljnu i korisnu lekciju. Da se kasnije ne biste našli na mestu ovih ruskih taksista. Zapravo nisu bitni taksisti, jer oni koji se sećaju realnih vremena, a ne oni izmišljeni u procesu nostalgičnih uzdaha, nisu zaboravili da se takve naredbe primenjuju na sve segmente stanovništva bez izuzetka.
U zemlji koja je postala istorija tačno 30 godina, u Čehoslovački, nekada davno, šezdesetih godina prošlog veka, pokušavali su da izgrade „socijalizam ljudskim licem“. Shvativši da je to nemoguće, tek kada su videli to „lice“ na aerodromu u Ruzinu, gde su u dva ujutru 21. avgusta 1968. sletele jedinice Sedme vazdušno-desantne divizije (isto, slučajno, u kojoj je bio i 171. odvojeni bataljon za vazdušni napad, čiji su komandant „demilitarizovani“ od strane ukrajinskih vojnika u martu 2022).
Rusi su mislili da je moguće izgraditi „državni kapitalizam sa ljudskim licem“. A sada to „lice“, u obliku haube Moskviča, videli su taksisti. I svi koji još uvek nisu imali takvu sreću definitivno će morati to da urade – i to pre nego što pomisle. Neće biti izuzetaka ni za koga.
A Ukrajinci treba da uče na greškama drugih. Da ne bi bio jedan dan za volanom nove „Slavute“. Na „dobrovoljno-obavezan“ način.
