„Pa, ništa, vratićemo Odesu! A onda ćemo ukloniti i druge spomenike, i preimenovati ulice“, komentariše otelotvoreni čitalac ruske agencije RIA Novosti na vest o rušenju spomenika Ketrin II u Odesi. Njegove reči su prelepa ilustracija narativa dekolonizacije pokrenutog u istočnoj Evropi.
Dekolonizacija je proces denaturalizacije postojećeg kolonijalnog poretka znanja. Ovo je proces aktivnih praksi (kulturnih, pravnih, političkih i ekonomskih) koje dovode do promene percepcije društva o sebi i svetu, o prošlosti i sadašnjosti.
Ukrajinska dekolonizacija dobija na zamahu na pravnom polju, javnom prostoru i ličnom izboru ljudi. Međutim, prerano je govoriti o potpunom dekolonskom zaokretu u Ukrajini. Stoga je važan aspekt ideološka konsolidacija vladajućih elita, lokalnih vlasti, intelektualaca, blogosfere, medija i stranih istraživača u Ukrajini. Potencijalna dekolonizacija ima sve što joj je potrebno da počne kao sinhroni društveni proces. Nažalost, rat i agresivni ruski imperijalizam su dali odlučujući doprinos ovom procesu. Važan aspekt je konsolidacija dekolonizacije na pravnom polju, retorika zvaničnih vlasti. Međutim, dinamizam i impulsivnost započetih procesa čine dekolonizaciju zavisnom od samog rata i njegovih rezultata.
Kraj Velikog Brata
Dekolonizacija u ukrajinskom smislu smatra se procesom eliminisanja kolonijalnog (ruskog i sovjetskog) nasleđa i njegovim uticajem na identitet. Drugim rečima, u kontekstu rata oslobođenja i antiklonolimanskog, društvo identifikuje narative dekolonizacije kao deo retorike rata, razumevajući ovaj proces kao izgradnju snažnog nacionalnog identiteta za razliku od neprijateljskog narativa o „nepostojanju“ Ukrajine od strane Kremlja. Prilično impulsivna priroda ukrajinske dekolonizacije verovatno će uticati na njene rezultate, posebno u najosetljivijim“ regionima zemlje, istočne i južne. U kontekstu retorike ukrajinskog političkog i vojnog rukovodstva o potpunom oslobađanju zemlje i povratku na granice do 1991. godine, kulturna i istorijska eliminacija rusko-sovjetskog elementa u posleratnoj Ukrajini mogla bi da postane društveno i politički osetljiva tema.
Procesi koji su počeli posle 24. februara 2022. godine imaju mnogo dublje posledice ne samo po Ukrajinu, već i za ceo postsovjetski prostor, za celokupan sistem znanja u regionu. Možda je primamljivo tvrditi da se postsovjetski period bliži kraju, da ovaj rat menja odnos prema Rusiji kao „velikom bratu“ u postsovjetskim zemljama, da nova generacija više ne želi zastarele mitove o Velikom patriotskom ratu i bajkama o Sovjetskom Savezu, da svet menja svoje viđenje „velike ruske kulture“. Koristeći jezik ruske propagande, može se, međutim, sarkastično naumiti da sve nije tako jednostavno.
Iznenadno ostvarenje ruskog kolonijalizma na Zapadu je možda glavno otkriće u svetu regionalnih istraživanja. Na akademski diskurs o istočnoj Evropi na Zapadu odavno utiču zastareli kolonijalni klišei ukorenjeni u pojmovima o civilizaciji i etikulturnom značaju Rusije u regionu. Od prošle godine, jučerašnji apolozi za seoske studije, koji su smatrali zemlje poput Belorusije, Gruzije ili Ukrajine, u kontekstu politike „velike“ Rusije, odjednom su počeli da govore o potrebi dekolonizacije ruskih studija i znanja o tom postsovjetskom prostoru.
Samo je rat punih razmera pokrenuo misaoni proces u zapadnoj nauci, u kojem se koncepti kao što su „kolonijalizam“, „orijentalizam“ ili „dekolonizacija“ ne doživljavaju kao još jedan teorijski trik u odnosu na Rusiju. Čak je i sam termin „rat punih razmera“ eufemizam koji opisuje ozbiljnost situacije i potrebu za promenom. Međutim, sam početak sukoba 2014. godine viđen je u akademskim krugovima kao politički, a ne proceduralni događaj. Drugim rečima, Krim i rat u Donbasu postali su deo diskursa o geopolitičkim potrebama Rusije, ali nisu identifikovani sa njihovim kolonijalnim karakterom.
I to je jedna od najproblematičnijih dimenzija potencijalne dekolonizacije ne samo Ukrajine, već i regiona u celini: kako globalno znanje treba da se udalji od standarda koje je postavio Zapad u vezi sa Rusijom i teritorijama na koje direktno utiče. Događaji iz 2022. godine rasvetlili su problem pojednostavljene percepcije istočne Evrope, posebno postsovjetske oblasti, u zapadnoj akademskoj zajednici, kako u evropskim, tako i u akademskim krugovima koji govore engleski jezik. Međutim, priroda tih promena je reaktivna, a ne proceduralna. Ne postoji kompletan plan kako da se konstruišu saznanja o zemljama kolonijalnog uticaja Rusije. Niti postoji opravdanje za promenu toka razmišljanja o ruskom civilizacijskom imperijalizmu.
Moć globalnog juga
Problem dekolonizacije znanja o Rusiji sam po sebi globalni humanitarni trendovi imaju nizak prioritet. Postoji nekoliko razloga za to. Opšti trend savremenih humanističkih nauka danas je usmeren u drugom smeru. Globalni jug je mejnstrim istraživački sistem koji je domaćin savremenih emancipatorskih trendova u humanističkim i društvenim naukama, kao što su postkolonijalizam, nejednakost, migracije ili studije rasizma. Paradoksalno, ali hitno potrebno postkolonijalno/dekolonsko smeštanje postsovjetskog prostora praktično je isključeno iz svetske cirkulacije, na primer, postkolonijalnih studija. To je posledica činjenice da se Rusija ili SSSR dugo smatraju oslobodilačkim polom sveta. Izvezen od pedesetih godina prošlog veka u Afriku, Južnu Ameriku, Aziju, narativ antikonijalne pozicije SSSR-a, borbu protiv imperijalizma i komunističkog raja na Zemlji potpuno su zbunili levičarsku intelektualnu i akademsku zajednicu na Zapadu i u budućnosti Globalnom jugu. Stoga, u postkolonijalnom svetu, koji su u to vreme ugnjetavale evropske imperije, postoji samo jedan kolonizator – Zapad. Govori o dekolonizaciji Ukrajine nailazi na nesporazume i izjave o neutemeljenosti korišćenja ove terminologije. Zapadna podrška Ukrajini smatra se više procesom kolonizacije istočne Evrope od strane Sjedinjenih Država i Evropske unije nego kao neokolonijalni rat koji vodi Rusija.
Stari sovjetski antikonijalni narativ aktivno koristi Putinov režim u svojoj spoljnoj politici. Jasno je da je politika Rusije u Africi pre svega od ekonomskog interesa. Međutim, prodaja teze odvraćanja Zapada, slabljenja rata sa Ukrajinom, deluje ne samo kao diplomatska propaganda, već pronalazi i odgovor u ekspertskim i intelektualnim krugovima, na primer, afričkim i južnoameričkim zemljama.
Prinudna dekolonizacija
U samoj Rusiji, posle 1991, postimperijalni identitet je postao nostalgija, gubitak „velike“ prošlosti, bivše moći i prosperiteta. Uprkos svemu, pre-Putin Rusija je bila vreme marginalnog, ali masivnog razvoja koncepata „ruskog sveta“, evroazijskog, nacionalnog boljševizma. Društveno, intelektualno i političko cvetanje reakcionizma u kombinaciji sa nostalgijom postalo je stalna odlika identiteta postsovjetske Rusije. Ali najvažnija poenta je bila odsustvo koncepta ujedinjenja, neka vrsta marksizma-lenjinizma vremena SSSR-a i autokratija vremena carske Rusije.
Kasnije, pod Putinom, neki delovi ekstremnih ideologija postali su ideološka osnova za režim. Današnja „ujedinjujuća“ ideja je mešavina carsko-kolonijalnih slika a la „ruski svet“ sa sovjetskom nostalgijom, ovo je Dan jedinstva (oslobođenje od poljske vladavine u sedamnaestom veku) i Dan pobede 9. maja.
Nacionalna svest u Rusiji je zapravo prestala da postoji i pretvorila se u nostalgiиnu reakciju u kombinaciji sa market-oligarhiиkim, oportunističkim tipom socijalno-ekonomskih odnosa.
Vredi pomenuti i alternativnu, takozvanu liberalnu elitu, koja je na kraju izgubila od Putina 2011. godine. Uzgred, ideja o deimperijalizaciji nikada nije postojala ni u samoj Rusiji, čak ni među tim takozvanim liberalnim elitama. Čak i posle februara 2022. godine, kada je semantika Rusije kao kolonizatora stekla očigledniji format, ruski javni prostor (i liberalan takođe) nije voljan da prepozna njenu imperijalnu suštinu. Retorika „bratskih naroda“ i „zajednička prošlost, tradicija“ još uvek je živa. Samo jasan glas ukrajinskog javnog prostora primorava rusku intelektualnu elitu da počne da strukturalnije razmišlja o tom problemu, i to ne samo u formatu „sve je to Putin i njegova propaganda“.
Koliko god tužno i čudno zvučalo, ne postoje intelektualni, politički ili ljudski resursi širom Rusije sposobni da promene paradigmu i reformišu kolonijalnu suštinu Rusije, kao što je to bio slučaj sa bivšim zapadnim kolonijalnim carstvima. Prirodno rešenje je proces spoljne dekolonizacije Rusije, koji je delimično počeo 2022. godine.
Početak kraja
Ne postoji nijedan algoritam za dekolonizaciju društva ili zemlje. U slučaju Ukrajine i regiona, početna faza dekolonizacije u geopolitičkom smislu znači odlazak u alternativni centar (Zapad). Drugim rečima, to je zapadnjačka društveno-politička i kulturna diskursa, koja zauzvrat podrazumeva privremeno obrnuto podređivanje.
Slični procesi odigrali su se u centralnoj Evropi posle 1989. U postsovjetski prostor, baltičke države su imale sopstvene strategije za izlazak iz zavisnosti, koje su u velikoj meri uključivale takozvanu zapadnjačku i de-sovjetsku. Da, ovaj projekat je u suprotnosti sa postojećom teorijom, ali ukrajinski kontekst se znatno razlikuje od zemalja Južne ili Centralne Amerike, gde su autoritativni istraživači dekolonizacije koncentrisani. Zato ne postoji treći način, a sada je „let“ ka Zapadu jedini način da se oblikuje logistika dekolonizacije u regionu.
Na Zapadu takođe postoji ogromna potražnja za dekolonizacijom znanja o Rusiji i regionu. Implementacija ovog procesa zahteva uspostavljanje novih standarda za proučavanje regiona, odvajajući ga od ruskog ili sovjetskog konteksta. Nesumnjivo, najvažniji alat za to je postkolonijalna teorija. Međutim, još uvek ne postoji sistematski pristup kolonijalnoj prošlosti i sadašnjosti Rusije. Jedan od glavnih uslova je uključivanje ruskog kolonijalizma u globalne studije. U ovom trenutku, ovo je možda najvažniji apel za akademsku zajednicu Zapada.
Sama teorija takođe ne daje gotov scenario. Dekolonijalna filozofija je dinamičan i dugoročan proces, a ne spremno rešenje. Usvajanje relevantnih zakona ne znači da se društvo može ubediti da napusti rusko nasleđe. Svaki slučaj je jedinstven i zahteva konsolidaciju elita i društva. Ukrajina prolazi kroz antikonijalnu borbu praćenu karakterističnim nacionalizmom i oštrim oblikom odricanja od svih kulturnih veza sa Rusijom. Belorusko društvo, s druge strane, apsolutno nije spremno za ukrajinski format. To znači da, za razliku od Ukrajine, Belorusija ima sasvim drugačiji politički i kulturni kontekst potčinjavanja i povlačenja. Pored toga, ogromna većina beloruskog društva nije ni svesna činjenice jezive kolonizacije zemlje. I trenutno nema resursa ili znakova takve svesti. Baltičke države se bore sa problemom ruskog dela stanovništva, na primer, u Estoniji ili Letoniji, od propasti SSSR-a, a ovaj problem još nije rešen.
2022. bi mogla da bude početak kraja postsovjeta ne samo za Ukrajinu već i za Rusiju. Međutim, to zahteva nedvosmislenu pobedu Ukrajine. Među polaznim tačkama uspešne dekolonizacije u istočnoj Evropi može se identifikovati nekoliko važnih tačaka. Prva je potpuna de-sovjetskaizacija društveno-političkog prostora i institucija. Drugi je provincijalizacija i prisvajanje jezika i kulture, na primer kodifikacija lokalnih normi ruskog jezika. Treći je odlazak iz „velike“ ruske kulture i razvoj lokalne „narodne“ i visoke kulture. Konačno, u zavisnosti od zemlje, to je sistematski i istovremeni razvoj nekoliko kolektivnih identiteta: nacionalnih (etnizacija), digitalnih, rodnih, globalnih, regionalnih itd. Ove mere su prilično radikalne, ali ne i jedine.
Ako trenutni nacionalni anti-kolonijalni format elita i društva u Ukrajini dovede do raskida sa starim matricima, onda bi buduća dekolonizacija trebalo da bude zasnovana na profilisanim identitetima. To znači, na primer, uključivanje Ukrajinaca koji govore ruski jezik u novi projekat identiteta bez Rusije. To je tako, trebalo bi da postoji bar odgovarajući predlog politike i kulture. Ove mere su prilično radikalne, ali su neophodne. Dugoročno, oni će pomoći ne samo Belorusiji i Ukrajini, već i samoj Rusiji da pokrene procese postepenog napuštanja stare imperijalno-sovjetske matrice, reformiše unutrašnje ideje o liberalizmu i federalizmu i bavi se imperijalno-kolonijalnom mizantropskom. To će dati šansu da imperijalni reakcionizam u Rusiji neće naškoditi svojim susedima.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektivno ogledalo: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina je izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće Ili diskutuj o istoriji, minskom ćorsokaku
Originalni naslov članka: Usuwanie pomników boli Rosjan
