Prošle nedelje, po drugi put u istoriji, Ukrajina je proslavila svoj glavni praznik – Dan nezavisnosti – u uslovima punog rata i svih njegovih posledica. Naravno, ruska invazija nije mogla ali da ostavi otisak na proslavama koje su bile daleko od tradicionalnih. Na primer, o paradi i drugim javnim događajima, posebno u regionima bliskim pozorištu operacija, iz očiglednih razloga, nije bilo reči. Ukrajinci su takođe više puta upozoreni da budu posebno oprezni ovih dana, jer Rusi pripremaju neku zloću za ukrajinski praznik. Upozoren i…
Kao rezultat toga, maksimum koji je razlikovao Ruse bio je niz alarma za vazdušne napade sledećeg dana posle Dana nezavisnosti. Rakete su stigle u Ukrajinu u noći 27.
Šta se desilo što nije dozvolilo vojsci zemlje agresora da organizuje još jednu mini apokalipsu u Ukrajini? Da li se ovaj „sudnji dan“ zaista očekivao na Dan nezavisnosti?
Ruska Federacija pod Vladimirom Putinom je zemlja totalnih specijalnih operacija. Neki su bili uspešni (na primer, kretanje samog Putina sa fotelje šefa FSB-a u Kremlj), neki nisu uspeli („Kijev za tri dana“). A jedna od najuspešnijih u zemlji, koju kontrolišu potomci KGB-a, tradicionalno su specijalne informativne operacije. I sada smo postepeno naučili da ih prepoznajemo i odbijemo, iako je to još uvek veoma daleko od potpune pobede (i, kao rezultat toga, adekvatne percepcije dela naše stvarnosti povezane sa Rusijom). A ranije, čak i pre prvog, krimsko-donbasskog rata, situacija je bila mnogo gora.
FSB je tada, još u relativno „vegetarijanskim“ 90-im, uspešno zasićen ukrajinskim informacionim prostorom raznim značenjima koja su mu bila potrebna. Na primer, u drugoj polovini te decenije, kao student, radio sam na tržištu. I iznenadio sam se kada sam primetio da je u jednom trenutku u ovom noжnom i muиnom svetu postojala tako neoиekivana pomisao da su letonski spratovi tako niskokvalitetni proizvod da je skoro otrovan, zato kupujte, dobri ljudi, samo estonski. Iako je neposredno pre pojave ove „vredne informacije usmerene na zaštitu potrošača“, sve bilo u redu sa letonimskim proizvodima. Odakle tako neverovatna svest o kvalitetu ribljih proizvoda baltičkih država u gradu usred Ukrajine (i, kako sam kasnije saznao, ne samo ovde)?
Mnogo kasnije, posle činjenice, analiziranja predratnih vremena i narativa, povezao sam se sa ovim događajem još jednim, koji se odigrao u isto vreme – raspršivanje proruskih demonstranata u Rigi i, kao rezultat toga, odgovor Rusije na sankcije…
Ali ovaj, iz daleke 1998, primer je prilično jednostavan i primitivan. Sve što je počelo da se pojavljuje posle 9. Jedan takav narativ, koji je za sada intenzivno kultivisan u samoj Rusiji, ali se postepeno širio izvan njenih granica (pre svega nama, najbliži i najneprijatniji, svojim postojanjem, komšija), uokviren je rečenicom „Putin je nadigrao sve“.
Upravo je taj FSB lažan postepeno gubio silu tokom rata punih razmera – jer smo i mi i svet videli koliko kremljski diktator vredi kao geopolitički strateg. Ali ovo je izvan Rusije, a na teritoriji zemlje agresora ova teza se i dalje uspešno koristi. Barem se taj utisak formira kada se čita kako ruski vojni dopisnici i blogeri pišu o još jednom neuspehu na frontu. Govoreći o neuspesima ruske vojske (povlačenje/let u regionu Karkiva, predaja „ruskog grada“ Kersona, prebacivanje komandanata azovstalnog garnizona na tursku stranu itd.), Rusi pokušavaju da se uvere da je to verovatno Putinov lukav plan da se takvi koraci pretvore u pobedu Rusije. Naravno, predvidivo se ne pretvaraju u nešto slično, ali posle nekog vremena počinje ista stvar: „pa, naši ne mogu tako otvoreno da se povuku, verovatno, ovo je plan komande, žele da namame Ukrajince u zamku“…
Ono što se dešava u ruskim glavama je, istina, sada malo briga za nas. U stvari, ovo je naš problem, ali sada nije najvažniji. Posle rata, na ovome će se i dalje morati raditi. Međutim, činjenica da deo propagande Kremlja prilično čvrsto raste na ukrajinskom tlu je nevolja sa kojama se treba nositi ovde i sada. A jedan od tih propagandnih lažnjaka je upravo uverenje da je Rusija (još uvek) toliko moćna da može sebi da priušti bilo kakve antikvitete – naročito u „svetinjama“, čak i za sebe, čak i za nas, da daje.
Naravno, ova ideja se nije pojavila od nule. Sam Putin je ovu temu podgrejao izjavama o „svetinji“ Sevastopolja. Iako je jasno da je njemu – i njegovoj vojsci – ovaj krimski grad bio potreban pre svega kao vojna baza, sidro koje bi, s jedne strane, sačuvalo Ukrajinu od ulaska u NATO, a sa druge, omogućilo bi kontrolu velikog dela Crnog mora. Zato što idi vozi ogromnu morsku teritoriju od Novorossiyska…
Ova tema „svetinja“ dobila je snažne povratne informacije u ukrajinskom informativnom prostoru koji su dobro pojeli crvi FSB- a. Svaka slučajnost koja se mogla povući za uši na ovu temu bili su Ukrajinci koji su vrlo aktivno pokriveni sami od sebe (i, kao rezultat toga, ubrzali su dodatnu nervozu pa čak i paniku). Iste epizode koje su ispale iz prelepe teorije zavere jednostavno nisu uzete u obzir. Počevši, uzgred, od datuma početka invazije punih razmera – koja se smatrala prilično ozbiljno 20. februara, jer je godišnjica početka aneksije Krima. 24.02 nije sveti datum, pa šta da kažemo o tome.
Ovo se odnosi i na granatiranje. Ne želeći da analiziraju akcije ruske vojske, Ukrajinci su spremni da veruju da su granatiranje određenih objekata – na primer, škole (od kojih su neke, budimo iskreni, korišćene ili ih koriste Odbrambene snage Ukrajine) – te militantne „svetinje“, a ne vođene vojnom logikom. Ili veruju da će na Dan nezavisnosti Rusi definitivno zadati neki poseban udarac.
Iako je van ovih informacija misleći virus, u surovoj stvarnosti, sve bilo suprotno – Rusija se spremala za ukrajinske štrajkove 24. avgusta, upozoravajući da neki radnici u istoj Moskvi tog dana ne bi trebalo da idu na posao… I, ako želite, ova ne u potpunosti shvaćena operacija sletanja Glavne obaveštajne službe na severozapadu Krima zaista izgleda kao želja da se napadne neprijatelj na sveti datum. Ali иinjenica je da je to bila naљa, ukrajinska operacija.
I postepeno se zaboravlja da pre godinu dana, u jesen 2022. godine, kada je Rusiji bilo dosta raketa, nisu birali nikakve svete datume, već su jednostavno skoro svake nedelje pogađali ukrajinske termoelektrane i druga postrojenja energetskog sistema. Bez ikakve simbolike, već jednostavno da uroni Ukrajinu u tamu (u bukvalnom smislu te reči) i tako gurne ili ka kapitulaciji vlasti ili pobuni društva.
Šta da kažemo o tako dalekom i, iskreno, zaboravljenom događaju – jednom od najgorih u novijoj istoriji Ukrajine pre 24. februara 2022. godine – kao granatiranju istočnog dela Marijupolja. 24-Jan-2015. Bez pominjanja svetog datuma. Oni su jednostavno i cinično granatirala miran grad, usmrtivši skoro tri tuceta ljudi. Sada je, posle Buhe i Izjuma, Dramskog pozorišta Marijupolj i koncentracionog logora u Olenivki, takvi događaji više ne izazivaju preoštre emocije – a onda, u januaru 2015. godine, to je bio pravi šok. Što nije bilo motivisano nikakvim datumima, istorijskim paralelama i svim ostalim što ukrajinski pridržava teorije o „svetinjama“ toliko voli da objašnjava određene postupke Rusije.
To ne znači da ne treba očekivati štrajkove na Dan nezavisnosti, štrajkove na Svetoj Sofiji od Kijeva (postojala je takva ideja u prvim mesecima rata) ili nešto slično. To znači da je Rusija, kada ima snage i sposobnosti, spremna da napadne bilo gde, bilo kada. I ako su Rusi sada, godinu i po dana velikog rata, imali dovoljno raketa, ako bi mogli da prodru u protivdušnu odbranu nazvanu po Patriot‘s – da ne bude zabune, otpustili bi Kijev (i ne samo) 24. avgusta, i 25. i 23. I bilo kada.
Ovo je najgora stvar. Nije da su Rusi spremni da nam upropaste Dan nezavisnosti – već da su spremni da nas liše ove nezavisnosti. Ali dan kada su to uradili (jer su to planirali) postaće im svetinja. Ovo je jedina prava svetinja Kremlja i FSB na koju moramo da obratimo pažnju. I protiv koje se mora boriti do naše konačne pobede.
