I opet su Rusi pogodili pozorište, opet projektili lete na civile… Ne. I od ovog trenutka, od ovog „ne“ vredelo je započeti diskusiju o onome što se dogodilo u subotu, 19. avgusta, u administrativnom centru regiona Černihiv. Zato što udarac nije nanet regionalnom akademskom muzičkom i dramskom pozorištu nazvanom po Tarasu Ševčenku. I za objekat, koji je probudio sasvim logičan vojni interes među predstavnicima agresorne zemlje. Interesovanje koje se sastojalo u činjenici da je održana manifestacija u pozorištu, za koju su organizatori, kompanija Pobeda Bespilotne pozvao „proizvođače, vojne, poljoprivredne škole i društveno odgovorna preduzeća“. Možete li da zamislite kakav kraljevski fleš Rusi mogu da dobiju jednim neočekivanim tačnim udarcem? Ništa gore nego nedavno u Kolomiji, gde cilj ruske vojske nije bio privatno imanje i osmogodišnji dečak – već ukrajinski oficiri, predstavnici vazduhoplovstva, oni koji bi u bliskoj budućnosti trebalo da avionom odu na rodno nebo F-16.
Naravno, glavno pitanje je izvor curenja informacija. Mada, izvinite zbog reči, Černihiv nije Kijev, ovaj grad teško da ima toliko (ili bar pola) mesta za takve događaje. Dakle, znajući za održavanje ovog događaja – a informacije su se nalazile u otvorenim izvorima – definitivno nije Fermatov teorema da izračuna mesto održavanja.
Ali čak i ako je organizacioni rad izveden u skladu sa svim bezbednosnim standardima, barem je regionalna administracija znala za ovaj događaj administrativni aparat, pres služba, nekoliko odeljenja (posebno kulture, okupljene na sopstvenoj teritoriji, u regionalnom pozorištu). Zbog toga će biti dovoljno posla za službu bezbednosti Ukrajine. Da ne pominjemo one koji su došli u Černihiv na zapad – jer bi izdajnik mogao da bude sa ove strane.
Ali ovo je, ponavljam, posao za SBU, Nacionalnu policiju i druge relevantne strukture. Govorićemo o odgovornosti ne krivičnoj, već moralnoj. Nije tajna da u teritorijalnim zajednicama Donjeck, Zaporizhia, Luhansk, Kharkiv ima dosta jedinica Odbrambenih snaga Ukrajine. I ne uvek se nalaze van naselja – ako samo zato što će izgradnja (skladišta municije i goriva) na otvorenom polju odmah zapaziti za oko veoma radoznalim građanima Ukrajine radoznalim Telegram-pretplatnici u pametnim telefonima.
I, opet, za stanovnike tih teritorijalnih zajednica nije takva tajna gde i zašto s vremena na vreme leti ka njima sa druge strane fronta. Ti ljudi, vrlo dobro znaju da ne udaraju u ambare ili nekadašnja kolektivna poljoprivredna skladišta ili traktorske brigade, da to nije samo zbog velike crne želje da se ubije što više Ukrajinaca (za to su Rusi već pokazali prilično efikasno, posebno sa finansijske tačke gledišta, taktike a-la Bucha/Izyum) – i zato što na tim specifičnim tačkama postoji nešto što ih interesuje sa vojne tačke gledišta. Da posle nekog vremena mogu da im odlete u glavu. Ili da pomognemo da se donese napred ono što stigne.
Možemo li reći da ovako ukrajinska vojska zamenjuje civilno stanovništvo ovih sela? Verovatno možeš. Ali u svim ovim slučajevima postoje dve veoma važne nijanse. Prvo, vojnici i komandanti nemaju izbora. Ne mogu da smeste skladišta sa gorivom ili municijom negde u regionu Kijeva, pod zaštitom Patriota‘s – i carry diesel and shells to Zaporizhia from Obukhiv. Logistika ne funkcioniše tako. Zbog toga su prinuđeni da se nalaze na optimalnoj udaljenosti od prednje strane. Pod pretnjom udaraca neprijatelja.
I drugo, da nije bilo ovih vojnika, Kupiansk i Kramatorsk, Orikhiv i Huliaipole sada bi bili pod kontrolom trupa okupacionog kontingenta Ruske Federacije. I umesto pretnje artiljerijskim granatama ili raketama S-300 – koje ne stižu često, posebno u gradove i sela daleko od fronta – ljudi u tim naseljima bi živeli u potpuno drugačijem strahu. Stanovnici Kersona, oslobođeni prošle godine, mogu mnogo toga da kažu o tom strahu. Oni stanovnici koji su nekim čudom napustili okupirani grad preživeli su okupaciju, a sada ostaju u svom rodnom gradu, uprkos činjenici da ga redovno granatiraju ruski okupatori.
Ukratko, ovo su slučajevi u kojima ne postoji nedvosmisleno najbolja opcija. Imate li sedište brigade u vašem selu? Spremite se za ono љto moћe da stigne. A ako nema trupa, pripremite se za moguću okupaciju.
Ali priča u Černihivu je drugačija situacija. Nije bilo hitne potrebe da se takav događaj održi – izvinite zbog patosa, strateški važnih u trenutnim vojnim uslovima – u gradu koji je, s jedne strane, u pogođenoj zoni, posebno Iskanders, a sa druge strane, nije zatvoren sistemima protivdušne odbrane kao Kijev. Ako se ova manifestacija odigrala u kijevskog metroa, u Uzhgorodu ili negde u podzemnoj elektrani (a imamo jei) – njen značaj definitivno ne bi oslabio. Međutim, verovatnoća raketnog udara bila bi mnogo manja.
Tako su se organizatori Černihivskog demo dana pre svega zamenili. Mesto održavanja manifestacije bio je centar grada, popularno mesto za turiste ili samo lokalne turiste, osim toga, bio je dan Preobraženja, a u tom kraju bilo je dosta crkava. Sve se dogodilo na takav način da je trebalo da bude – i bilo je – mnogo ljudi u blizini. A evo i zamke: zamolite građane da ne šetaju po pozorištu – mesto održavanja manifestacije je zapravo obelodanjeno (mada, kao što je subota pokazala, to je već bilo poznato neprijatelju), ne plakati – sačekajte okupljene.
Da, naravno, alarm za vazdušni napad, „idite u sklonište.“ Ali pogledajte koliko često su Černihiva granatirala Rusi nakon što su izgubili blickrig u proleće 2022. I koliko često se oglasio alarm za vazdušni napad u Černihivu od tada. Ako imate ova dva broja, izračunajte verovatnoću pretvaranja alarma u raketni udar na jednostavan matematički način. I razmislite da li samo u Černihivu, koji se posle aprila 2022. gotovo nije razlikovao po tom pitanju od Kropyvnytskyi, Ternopil ili čak Uzhgorod, ljudi sada toliko reaguju na alarme. Možete, naravno, optužiti same građane za neodgovornost – ali kada vam se alarm oglasi skoro svakog dana tokom cele godine i ništa se ne dešava kao rezultat toga, pre ili kasnije prestanete da reagujete na to. Pored toga, građani nisu znali šta se tačno dešava u pozorištu (pretpostavićemo da je događaj organizovan na zaista visokom nivou bezbednosti). Ali organizatori su znali.
Postoji tako čuvena rečenica: „Ovo je više od zločina. Ovo je greška.“ Dakle, ovaj dogaрaj u Иernihivu je bio greљka. (Bar još nije dokazano suprotno – recimo da su se tamo okupili svi ljudi pomenuti na početku članka konkretno da bi ih izložili ruskim raketama.) Greљka za koju je krv plaжen. Tuđa krv.
Opet, izvorima curenja informacija trebalo bi da se pozabavi SBU. I važno je da svi ostali shvate da takve greške ne bi trebalo da se ponove. Međutim, da bi to uradili, mnogi prvo treba da shvate mnogo jednostavniju istinu – da Rusi, ma koliko nas želeli da ih prikažu kao izuzetno lude budale i „patike“, ne ciljaju uvek samo na zastrašivanje i ubijanje slučajnih civila. Oni su takođe pogodili specifične vojne ili druge strateški važne ciljeve. A stvaranje dodatnih ciljeva za njih je, blago rečeno, ne baš tačno.
