Pre samita NATO-a u Viljnusu, koji bi mogao da otvori vrata novoj geopolitičkoj stvarnosti za Ukrajinu, Volodimyr Zelensky je otišao na malu turneju po zemljama koje se ne mogu nazvati takvim pristalicama Ukrajine, ali to ih ne čini manje važnim za naš evroatlantski put. To se posebno odnosi na Tursku, koja nije samo članica NATO-a (to je, u svakom slučaju, moraćemo da dobijemo saglasnost Ankare za ulazak u Alijansu, kad god i u kom formatu se taj pristup odvija), već je i jedan od garanta „dogovora o žitu“, a takođe kontroliše strateški važne – i za ruski okupacioni kontingent takođe – moreuz između Sredozemnog i Crnog mora. Ukratko, ovo je igrač čije mišljenje uvek treba uzeti u obzir.
I u Turskoj su se odigrala dva neverovatno simbolična događaja. Prvo, ovo su reči turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana da Ukrajina zaslužuje da bude članica NATO- a. (Rusi, naravno, nisu mogli da nisu mogli da preрu ovu frazu, izvrжuжi je da „ima pravo da se pridruћi“ prema staroj sovjetskoj navici. Oseжaju razliku u obiиnim pravima da se pridruћe – i situaciji kada ste zasluћili ovo pravo, љto viљe, svi razumemo kakva herojska borba.) Drugo, to je dozvola da se vratimo u Ukrajinu – i zaista sam povratak – ukrajinskih vojnika, komandanata azovstalnog garnizona, koji su internirani u Turskoj od prošle godine posle ruskog zatočeništva.
Rusi, i obični ljudi i propagandisti, bili su posebno ogorčeni drugim događajem. Dok je zvanični Kremlj tražio bar neke reči da to prokomentariše, došlo je do prave eksplozije emocija na ruskim društvenim mrežama. Građani te agresorane zemlje prokleli su i slabog Putina i podmuklog Erdogana, i, naravno, Ukrajinu (ovde prilično iz navike). Međutim, uprkos svim kletvama, glavno pitanje „Kako je Erdogan to uradio?“ ostalo je nerešeno za Ruse.
Ali u stvari, nema niиeg komplikovanog u ovom pitanju. Naročito ako je pravilno formulisan. Čak su nas i u školi učili da je deo odgovora formulisan u samom pitanju. Dakle, u našem slučaju – pravilno konstruisano pitanje daje direktan nagoveštaj. Pa hajde da pravilno formulišemo: kako je Erdogan to mogao da uradi? I dobijamo nagoveštaj u obliku glagola „mogao“.
Erdogan je preduzeo ovaj korak zato što je mogao da donese odluku o tome. Da, još uvek postoje pitanja motivacije – verovatno spoljna (kao, recimo, u istom sporazumu sa Sjedinjenim Državama o avionima F-16, kada je Džo Bajden direktno nagovestio turskom lideru da Švedska treba da uđe u NATO, uprkos određenim tvrdnjama Turske), ali, istina, nije toliko važno da se oko nje grade paklene konstrukcije sa ne-hipotetičkom mogućnošću pada A Ruse, uzgred, takođe nije baš zanimalo čime se Erdogan vodi – više su negodovali zbog toga kako može da izda sporazum sa Putinom.
Ili bi mogao iz jednog prostog razloga. Sada nije Turska ta koja zavisi od Rusije, već od Rusije zavisi Turska. I to je zasluga same Ankare koliko kolektivnog Zapada. Jer, prilikom pokretanja invazije u punom obimu, Vladimir Putin je očekivao da će reakcija konglomerata G7-EU-NATO biti slična onoj koja se dogodila posle prvog dela aktuelnog rusko-ukrajinskog rata. (Klasičan primer kako se „generali uvek pripremaju za prošle ratove.“) Ali – o ovome već možemo sasvim jasno da govorimo – Zapad je reagovao sasvim drugačije. Uprkos svim preprekama koje su stvorile razne članice ovog konglomerata (uzgred, ne samo Mađarska), ova reakcija je bila zaista bolan udarac za rusku ekonomiju. Pre neki dan je ruska valuta, koja je prošlog leta uspela da se vrati na kurs „02/23/22“, prešla jednu simboličnu oznaku – 100 za evro. I u bliskoj budućnosti će preći istu dolarsku liniju. Industrija nafte i gasa – glavni izvor punjenja državnog (to jest sada vojnog) budžeta – donosi sve manje profita. Ekonomska situacija za Rusiju je svakim danom sve komplikovanija.
U ovoj situaciji Turska ostaje jedan od retkih prozora u svet koji još uvek nije zatvoren za Kremlj. A koji Putinov režim možda neće rado koristiti, ali aktivno koristi, jer nema mnogo drugih efikasnih opcija, blago rečeno.
A Redžep Tajip Erdogan – kao osoba, za razliku od Putina, veoma je iskusan geopolitički – taj faktor jednostavno nije mogao a da ne iskoristi. To jest, zahvaljujući snažnom pritisku Zapada, pritisku, koji, uzgred, ni sam Erdogan nije uvek podržavao, dobio jedinstvenu priliku da Putinu diktira one uslove koji su korisni pre svega za sebe. I sam Putin je to razumeo.
Znate li od čega možete da vidite? Od reakcije Kremlja. Umesto da, kao i do sada, turske vlasti nazivaju sa stilom Telegram– Kanal Dmitrija Medvedeva, umesto zabrane letova ili turskog paradajza – Kremlj je uspeo samo da mizernopa, izjava Dmitrija Peskova, koja se odnosila na „direktno kršenje sporazuma“, „sve razumemo“, „ne ulepšava nikoga“ i…
I to je sve. To jest, Rusija je, priznajući da je Turska direktno prekršila sporazum o stažiranju ukrajinskih vojnika, samo izgrdila Erdogana, rekavši, kako je, Redžep-aha, obećali ste…
Ova reakcija nije ništa drugo do priznanje geopolitičke nemoći današnje Rusije. Ista Rusija koja je, 24. februara 2022. godine, sebe smatrala gotovo ravnopravnom sa Sjedinjenim Američkim Državama i sanjala da vlada „svojom“ („sovjetskom“) polovinom sveta. A sada Turska – koja je, podsećamo, u vreme još jedne velike tegobe, karipske krize, bila samo predmet pregovora (tada je SSSR zahtevao da Sjedinjene Države odatle izvade balističke rakete Jupiter) – diktira sopstvena pravila igre ovoj ne-supersili. I sama Rusija se spustila do te mere da pokušava (bezuspešno, naravno, kao i sve što radi „veliki strateg koji je nadigrao sve“) da svoje gubitke sankcija svede na najmanju moguću sumu uz pomoć veoma mikroskopske Mađarske na geopolitičkoj šahovskoj tabli.
Ali to su problemi Rusije. Treba, zahvaliti se Erdoganu na koraku ka Ukrajini, a ne zaboraviti ko mu je pružio takvu priliku – da izvrne svoja obećanja Kremlju kako želi. I koji, u velikoj meri, sada osigurava postojanje Ukrajine u ovom teškom i, želim da verujem, poslednjem ratu za njeno postojanje.
