Kada šef države počne više da govori o prošlosti, to je znak da obično nema šta da kaže o budućnosti.
Poslednjeg dana 1999, novogodišnja noć za Ruse nije bila kao obično. Tokom naizgled tradicionalnog obraćanja ruskog predsednika Borisa Jeljcina narodu… u stvari, njegov oproštaj kao šefa Ruske Federacije sa Ruskim Komonveltom. Umesto toga, posle njega gledaoci su na televiziji videli novog šefa države – za sada samo u statusu vršioca dužnosti predsednika – Vladimira Putina.
Politikolozi i dalje lome koplja – zašto je, od skoro dva tuceta mogućih pretendeta, Boris Nikolajevič izabrao ovog rodom iz KGB-a (oficira „srednje ruke“), a kasnije – bliskog saveznika „demokrate iz Sankt Peterburga“ Anatolija Sobčaka (bar je tada tako izgledao), kome je 1998. poverio da vodi FSB, a od avgusta 1999.
Najočistnije, iz najmanje dva razloga – pritiska bezbednosnih agencija na Jeljcina i istovremenih uveravanja državnih bezbednosnih agencija da će sačuvati garancije „imuniteta“ (uključujući i poslovni i finansijski) za prvog ruskog predsednika i njegovu „Porodicu“ – ovaj koncept je otišao dalje od porodičnog okruženja Borisa Nikolajeviča.
Novi ruski lider je takođe ispunio javne potrebe tadašnjeg društva u Ruskoj Federaciji. Umesto Jeljcina – ovog, kako se činilo, starijih (a u to vreme je bio manji od sadašnjeg „zauvek mladog“ ruskog predsednika) i bolesno seokosog dede, koji je takođe zloupotrebljavao alkohol, Rusi su dobili najmlađeg državnog lidera u istoriji XX veka u istoriji Rusije – takođe atletski stas i sa odlučnim planovima da uvedu Rusku Federaciju u XXI vek ne samo ali i jaka država.
Ovaj poslednji faktor posebno je impresionirao deo Rusa koji su devedesetih doživeli takozvanu „demokratizaciju“ zemlje (takozvanu – jer posle Jeljcinovog oktobarskog „juriša“ na parlament 1993. i sve većeg uticaja novopečenih rano bogatih oligarha u Rusiji, njena iluziona priroda postala je očigledna) čisto kao slabljenje ruske državnosti, značajan gubitak uticaja Rusije na geopolitičku šahovsku tablu sveta i potpuno osiromašenje većine običnog stanovništva, Apoteoza je bila podrazumevana 1998.
Novo, mlado lice bilo je ohrabrujuće za novi, bolji život u novoj deceniji (posle 2001. A još više kada je jedan od centralnih ruskih TV kanala ORT, kojim upravlja Boris Berezovski, tipičan proizvod devedesetih, koji je tokom ove decenije uspeo da od jučerašnjeg sovjetskog matematičara pretvori u solidnog velikog biznismena i medijskog magnata, dodao mu je pozitivan imidž.
U aprilu 1999. Nadajući se povoljnom stavu novog ruskog lidera (pa otuda i kraj krivičnog gonjenja), Berezovski je učinio sve što je u njegovoj moći da rusku publiku vidi u Putinu, čak i kada je bio premijer, pravi borac protiv terorizma protiv pozadine serije eksplozija stambenih zgrada u Rusiji u septembru 1999. godine (tada je izbegnuta eksplozija u Rjazanu). jer su vremenom primetili ljude, najverovatnije među predstavnicima FSB-a, koji su podmetnuli kese sa eksplozijama u podrumu jedne od zgrada… Oh, šećeru). A kasnije – državni lider, koji vraća teritorijalni integritet Ruske Federacije pacifikujući „putokadnu“ Ikeriju, potpuno uništavajući njen glavni grad Grozni i pretvarajući je u temu Rusije u formatu Čečenske Republike na čelu sa Kadirovim klanom.
Potez Berezovskog uspeo je – pre svega zahvaljujući televiziji, rejting do sada malo poznatog Putina je veoma brzo porastao, a na predsedničkim izborima u martu 2000. pobedio je u prvom krugu, dobivši više od 53 odsto, pretekavši svog najbližeg rivala – komunističkog lidera Genadija Zjuganova – za skoro 24 odsto.
Međutim, ovo se surovo našalilo sa samim oligarhom – već tokom predsedavanja Vladimirom Vladimirovičem u novembru 2000. godine, tužilaštvo je ponovo saopštilo nameru da nastavi postupak protiv njega, a godinu dana kasnije ga je proglasilo na saveznoj poterni listi. Više nije živeo u Rusiji i umro je pod nesamosnim okolnostima: 23. marta 2013. pronađen je obešen u sopstvenoj kući u Berkširu u Engleskoj. U naredne dve godine, kanal ORT postao je federalni (čitaj – kontrolisan od strane vlasti) TV kanal sa javnog, čak je promenio ime u „Prva“.
Pored Berezovskog, još jedan biznismen oligarha, Vladimir Gusinski, takođe medijski magnat, vlasnik Holdinga Media Most (to je uključivalo NTV, T TV kanale), takođe je pobegao iz RusijeNT, list „Segodnya“, radio stanica „Eho Moskve“ i drugi). Posle toga, Gazprom je preuzeo kontrolu nad ovom medijskom imperijom. Od tada su se gledaoci koji kritikuju Kremlj oslobodili satiričnih Kukola, opozicionih novinara i tok-šou programa, a umesto toga dobili su još jednu medijsku platformu, koja je od sada ocenjivala ruske vlasti samo pozitivno.
Međutim, većina običnih Rusa takve procese doživljava pozitivno. „Ekvidistance“ oligarha od uticaja na vladu, koji je praktikovan u drugoj polovini devedesetih godina tokom Jeljcinovog predsednikovanja, i otvaranje predmeta protiv njih viđeno je kao trijumf pravde, uz reči da će konačno oni koji su nas opljačkali tokom divljeg kapitalizovanja dobiti ono što zaslužuju. Stoga, kada su 2003. godine uhapšeni suvlasnici privatne naftne kompanije Jukos Mihail Khodorkovsky i Platon Lebedev, ti događaji su uglavnom pozitivno ocenjeni u ruskom društvu („još jedan uskoro bogataš je kažnjen“). Dalje, malo ljudi je bilo zainteresovano za činjenicu da je u narednih nekoliko godina poslovanje uhapšenih, koje su stručnjaci ocenili kao četvrto u svetu u oblasti proizvodnje nafte, nasilno bankrotiralo na podnošenju zahteva ruske vlade, nakon čega je Jukosovu imovinu i imovinu apsorbovala državna ruska kompanija Rosnjeft.
Generalno gledano, akumulacija u rukama države (a u slučaju Rusije – rukovodstvo Kremlja) gasnih i naftnih resursa, medijsku sferu, koja se postepeno pretvarala u državnu propagandu, a praćena tim procesima podređivanjem glavnih političkih protivnika među komunistima i LDPR (koji su postali „džepna opozicija“ u zemlji „upravljane demokratije“), centralizacijom aparata za vlast stvaranjem institucije plenipotencirnih predstavnika predsednika u saveznim okruzima (zamenjeni stalnim predstavnicima u regionima) Ukidanje izbora guvernera doprinelo je činjenici da je već tokom prvog predsedničkog kadidata Putin stekao reputaciju „čvrste ruke“ – državnika koji je sebi postavio zadatak podizanja oslabljene Rusije „sa kolena“, a sam sistem, čiji je temelj postavljen upravo tokom 2000-2004, počeo je da se opisuje kao „Putinokratija“.
Karakteristično, Putin se u tom trenutku nije družio ni sa jednom ideologijom – čak je i pro-predsedničku političku snagu u Državnoj dumi „Jedinstvo“ (buduća „Jedinstvena Rusija“) karakterisala ideološka neizvesnost, koja je, na kraju, takođe stvorila mnogo prostora za moguće manevre u budućnosti (kao što se, na kraju, desilo).
U međuvremenu, povećanje cena energenata u svetu 2000-ih doprinelo je poboljšanju ruske ekonomije (a sa njom i dobrobiti prosečnog Rusa, posebno u Moskvi ili Sankt Peterburgu). A saradnja sa Zapadom je tada bila još više nego bliska, posebno sa Sjedinjenim Državama, sa kojima je ruska strana bila ujedinjena zajedničkom nesrećom „terorizma“, posebno posle tragičnih događaja od 11. septembra 2001. na američkoj strani i Nord-Ost i Beslan na ruskoj strani. I sve je bilo bolje sa evropskim partnerima, posebno na polju gasa i nafte.
Do sredine 2000-ih, Putin državnik, koji je naizgled postigao sve što je planirao unutar Rusije, počeo je hrabro da izražava svoje tvrdnje napolju. Iritantni za njega su bili događaji iz rata u Iraku, ali uglavnom revolucije u Gruziji, Ukrajini i Kirgistanu, koje je Kremlj doživeo kao pokušaj slabljenja ruskog uticaja na postsovjetskom prostoru (koji je Moskva posle 1991. godine, čak i u vreme „demokrate“ Jeljcina, doživljavala kao sopstveni geopolitički feudalni feudalci).
Ukrajina je bila jedna od prvih koja je iskusila pokušaje Putinovog spoljnopolitičkog revizionizma – do sada hibridnog u vidu prvog „gasnog rata“ početkom 2006. A 2007. godine svet je čuo Putinov zloglasni „Minhenski“ govor u kojem kritikuje „unipolarni svet“ na čelu sa Sjedinjenim Državama i nespremnost Rusije kao „države sa hiljadugodišnjeg istorije“ (ovo je citat) da se zaloћi za ovakvo stanje stvari. Potom je zapravo održan pobednički samit NATO-a za lidera Kremlja, na kojem ni Gruzija ni Ukrajina nisu dobile Akcioni plan za članstvo (uzgred, tokom razgovora na zatvorenom sastanku sa američkim kolegom Džordžom V. Bušom, Putin je gotovo po prvi put rekao naglas da je Ukrajina veštački stvorena država).
A onda – pod formalnim predsedništvom Dmitrija Medvedeva (razumemo ko je zaista vodio procese) – invazija na Gruziju, na šta je Zapad odgovorio… mirovni posrednik Sarkozi, koji, međutim, nije uspeo da ubedi Rusku Federaciju da ne ide u krajnost priznanjem samoproglašene Abhazije i Južne Osetije. Moskva je objasnila: oni su prvi počeli na Zapadu, priznajući nezavisnost Kosova. A Rusi su, kažu, samo igrali unazad. I to uopšte nije uticalo na ekonomske odnose Ruske Federacije i evropskih zemalja – naprotiv, počeli su da razmišljaju o Južnom toku gasa, postavili temelje za Nord strim, ruski oligarsi su nastavili da pretvaraju London u Londongrad (ironija), grade vile na Azurnoj obali Francuske (čestitam vlasniku fudbalskog kluba „Monako“), idite na „daha“ u Majami Bič…
U međuvremenu, paralelno sa političko-vojnom sferom, ruska strategija je takođe bila aktivna meka moć. Fondacija „Ruski svet“, mreža „Rosotrudničestvo“, aktivnosti parohija Ruske pravoslavne crkve širom sveta… Ovim kanalima, svi narativi neophodni ruskim vlastima preneti su ruskoj javnosti u Rusiji i inostranstvu. Kroz kulturnu diplomatiju dozvolili su da kažu ono o čemu se još nisu usudili da govore u pravoj diplomatiji – o potrebi da se ujedine u jednu celinu svi oni koji se identifikuju sa rusima. Ne samo i ne toliko oni koji žive u granicama Ruske Federacije, već zapravo oni koji su se, posle propasti SSSR-a 1991. godine, „našli“ van njenih granica.
Putin je počeo da se oprobao u toj ulozi „lidera-unifikatora“ na kraju svog drugog predsedničkog mandata, ali je sa njim bio potpuno „prožet“ kada se po treći put vratio na ovu funkciju 2012. godine. Antivladini protesti na početku 2011-2012 takođe nisu sprečili, što je pokazalo nesposobnost ruske opozicije (takođe tako motli – od ekstremne desnice do ekstremnih levih krugova zajedno sa liberalima) da organizuje efikasne metode otpora i formuliše sopstvene zahteve, umesto da predstavlja bilo kakvu stvarnu pretnju ruskim vlastima.
S druge strane, sama činjenica njihovog pojavljivanja bila je signal ruskom rukovodstvu da su društvu potrebni neki novi argumenti kako bi održalo visok nivo podrške – stari više nisu bili dovoljni. Tako su pokušaji nastavili da sprovode sve vrste ekonomskih (u slučaju Rusije – to su takođe bili politički) integracioni projekti kao što su Zajednički ekonomski prostor ili Evroazijska ekonomska unija, koji je trebalo da postavljaju temelje Evroazijske unije kao alternativu Evropskoj uniji. Pa, CSTO bezbednost je trebalo da postane neka vrsta alternative NATO-u (mada je, čini se, zapravo ideja bila osuđena na neuspeh od početka).
Međutim, Putin odlučuje da više flertuje sa društvom… u istoriji (uvijeni u desne krugove). Od 2012. godine u Rusiji se intenzivira revizionizam u oblasti istorijskih istraživanja. „U cilju suprotstavljanja falsifikatima ruske istorije“ (čitaj – cenzura radova na istoriji), Rusko istorijsko društvo osnovano je u Ruskoj Federaciji na čelu sa tadašnjim predsednikom Državne dume Ruske Federacije Sergejem Nariškinom (i još uvek je na čelu, već u statusu šefa Ruske spoljnoobaveštajne službe!).
I od tada, istraživači „mračnih“ stranica ruske prošlosti, posebno tragičnog dvadesetog veka (na primer, Staljinove represije, Holodomora u Ukrajini, saradnje SSSR-a sa nacističkom Nemačkom tridesetih godina prošlog veka i u prvoj fazi Drugog svetskog rata, Gulag), kao u sovjetsko vreme, našli su se pod bliskom državnom kontrolom. Umesto toga, oni naučnici (ili naučnici?) koji su bili spremni da seciranjem svoje analize pod „državnim interesima“ (naglašavajući „velike“ trenutke ruske državnosti) dobili su velikodušne finansijske injekcije od vlasti za aktivnosti, pomoć međunarodnom stažu pa čak i publiku kod samog državnog rukovodstva Rusije (pa, kako bez državnih nagrada za „savestan rad“).
I sam ruski predsednik je sve češće (a još češće posle početka rata protiv Ukrajine 2014. godine) počeo da igra na temu istorije u obraćanjima javnosti (delimično ga tumači previše slobodno i haotično). Ne vredi ni pominjati pompezne „pobedničke parade“ koje su se svake godine održavale na Crvenom trgu ili uvođenje prakse korišćenja traka Svetog Đorđa u ovim majnim danima – ovde pre govorimo o javnoj instrumentalizaciji istorije.
Poenta je da je ruski lider, procenjujući aktuelne geopolitičke procese, počeo aktivno da traži odgovore u prošlosti (negde udaljenije, a negde bliže vremenskoj distanci), gotovo deleći ceo politički svet na „državu“ (sa dugom istorijom državnosti) i „nedržavske“ (bez takvih) zemalja i izlažući mesto između njih same Rusije.
Otuda i objašnjenje okupacije Krima i Donbasa postojanjem „Novorosije“ na „ruskim istorijskim zemljama“. Otuda i tumačenje Ukrajine čisto kao takve, koju je stvorio Vladimir Lenjin (o, avanturista!), ujedinjujući agrarnu „Malu Rusiju“ sa industrijskom „Novorosijom“, koju je Staljin kasnije proširio na zapad, a Hruščov „pijan“ takođe dopunio krimsko poluostrvo.
I naravno – trenutna konfrontacija sa Zapadom je za Putina ne posledica vojne agresije zvanične Moskve na susednu suverenu državu zaštićenu Poveljom UN (da, postoji takva zaštita, bez obzira kakva je „istorija“ u glavi ruskog predsednika), već samo želja Zapada da oslabi, ako ne uništi, Rusiju, kao što je navodno uvek činio – bilo u obliku Teutonskog reda. ili Veliki duhi Litvanije ili poljsko-litvanski Komonvelt (nije ni čudo što je rekao, kada je počela Prigožina pobuna, o pretnji od novih „Nevolja“), ili Centralne sile, koje su, podmitijući Lenjina (i opet ovog avanturistu), „ukrale pubedu“ u Rusiji tokom Prvog svetskog rata.
Pa, jasno je da je Zapad bio taj koji je doprineo pojavljivanju Hitlera u svetskoj politici (nemačke fabrike na teritoriji SSSR-a u međuratni period, naravno, ne pominju se u Kremlju u međuratni period). Zapad je pokrenuo Veliki patriotski rat protiv Sovjetskog Saveza („Lend-Lease iz Velike Britanije ili Sjedinjenih Država? – i bez njega bi pobedili, kao i bez ukrajinskog naroda, uzgred“). Zapad ga je, ne želeći da ojača SSSR, proglasio Hladnim ratom.
I Rusi su želeli mir. Ne želeći dalju eskalaciju, otišli su u ličnost Gorbačova „u svet“. I „bili smo prevareni.“ Još oslabljeniji. Oni su doprineli kolapsu SSSR-a (opet ćutanje o unutrašnjim ekonomskim i političkim preduslovima), na pozadini oslabljene Rusije, proširili su NATO na istok (o, te „nezahvalne“ centralnoevropske države su jučerašnje članice Istočnog bloka). A kada je Rusija, kažu, ponovo počela da tvrdi da postaje jedan od polova svetske geopolitike – oni ponovo pokušavaju da unište ili kroz „revolucije u boji“ ili ekonomske sankcije, stvaranjem „antiruske“ od baltičkih zemalja, a posebno Ukrajine, i dalje niz listu.
Ne samo profesor istorije, već i dobar brucoš u istoriji samo bi se smejao takvim vizijama. Ali izgleda da je i sam ruski lider verovao u sopstvene laži. Ili ga je od početka greškom uzeo za istinu.
U svakom slučaju, čini se da Putin „istoričar“, previše zanet istorijom, nije obraćao pažnju na glavnu stvar: Pjotra Velikaja, koji je bio zaljubljen u ruskog predsednika, sa ciljem da „preseče prozor u Evropu“, to jest da je bio usmeren na budućnost. Boljševici (pa, opet ti „avanturisti“) izveli su državni udar sa idejom o budućoj svetskoj revoluciji, a kada to nije uspelo, ograničili su se na zadatak izgradnje komunizma u SSSR-u (i ovde opet o budućnosti, mada je malo ko verovao u to kasnije).
Putin s početka dvelouta govorio je i o budućnosti. Druga stvar je kako je uspeo da je otelotvori. Sudeći po činjenici da u 24. godini postojanja u ruskim gornjim predelima zemlje sa zaista ogromnim prirodnim resursima i potencijalom za inovativan razvoj, vlasnik Kremlja radije više govori o događajima od pre 80 ili dvesta godina – loše.
A kada lider više govori o prošlosti, obično nema šta da kaže o sadašnjosti. Da ne pominjem budućnost. Jedino pitanje je, koliko je ove budućnosti ostalo gospodaru Kremlja lično?
