Sa stanovišta Kijeva, trenutni ruski rat protiv Ukrajine je i previše tipičan i previše neobičan da bi se završio jednostavnim pregovorima. Tipično za ruski rat je da se uklapa u istorijski obrazac ponašanja Moskve u pograničnim oblastima. Neobičnost leži u činjenici da se ne radi samo o ukrajinskoj teritoriji, već i o ruskom identitetu.
I tipičnost i ekskluzivnost ovog rata – nastavak šire patologije i od posebnog značaja za samu Rusiju – znači da je brz i stabilan mir sa Moskvom nemoguć. Najmanje većina Ukrajinaca i drugih stanovnika istočne Evrope trenutno ne veruje u trajni prekid vatre.
Rusija kao recidivista
Trenutni rat nije prvi napad Moskve na ukrajinski narod, niti je jedina ekspanzionistička operacija Kremlja na teritoriji bivše imperije. Ukrajinci su iz sopstvene istorije, kao i iz prošlosti i sadašnjosti svojih suseda, naučili da se Rusima ne može verovati. Sve dok ruska država postoji u sadašnjem stanju, neće pošteno pregovarati i potpisati istinski trajni mirovni sporazum.
Carski princip u ruskoj državnoj tradiciji je prejak da bi se omogućilo smisleno i trajno primirje. Takođe bi mogla da preživi demokratsku promenu u ruskom političkom režimu. To se dogodilo, na primer, posle kratkotrajnih republičkih perioda, to je tačno od februara do oktobra 1917.
Za razliku od mnogih spoljnih posmatrača, većina političara, eksperata i diplomata u centralnoj i istočnoj Evropi i južnom Kavkau i, donekle, u centralnoj Aziji, ne posmatra trenutni rat Rusije i Ukrajine kao čistu Putinovu opsesiju. Pojavljuje se kao poslednja faza u dugom nizu vekovnih ruskih konvencionalnih i hibridnih vojnih osvajanja. Ukrajinci i drugi narodi koji su nekada bili predmet ruskih imperija — Moskva, Carski, Sovjetski i postsovjetski — preživeli su slične invazije. „Specijalne operacije“ ili „čistke“ potisnule su i ponekad potpuno uništile lokalne pokrete koji su tražili nezavisnost i osigurali moć Moskve.
U februaru 2022. mnogi spoljni posmatrači bili su iznenađeni Putinovom tvrdnjom da je veliki napad Moskve na ukrajinsku državu bio motivisan ruskim strahom od Kijevskog „fašizma“ i da je imao za cilj da „denazifikuje“ Ukrajinu. Nasuprot tome, mnoge zemlje istočne i centralne Evrope već su bile upoznate sa ruskim tvrdnjama da su njihove vlade ili čak čitave elite fašističke. Na primer, skoro tačno trideset godina pre eskalacije u Ukrajini, 1992.
Tadašnji komandant 14. armije, sada pokojni ruski general Aleksandar Lebed, opravdao je nezakonito mešanje svojih trupa u stranu zemlju saopštenjem koje je prethodilo Putinovim lažima o 2022. godini. Lebid je na konferenciji za novinare rekao da se nova vlada mlade Republike Moldavije u Kišinjevu ponaša gore nego nemački SS pre 50 godina. Otvorena vojna intervencija redovnih ruskih trupa dovela je do konačnog odvajanja Moldavije.
Trupe 14. armije, takozvane Operativne grupe Ruske Federacije, još uvek su na teritoriji Moldavije kao nepozvani gosti. To nije promenjeno rusko-moldavskim sporazumom o povlačenju trupa 1994. Kišinjevu nije pomogla činjenica da je Republika Moldavija 1994. Uprkos obećanju Moskve da će povući trupe i neutralnom statusu Moldavije od tada, raspoređivanje ruskih trupa i podela države nastavljeni su i dan-danas.
Kolonijalizam pre i posle Putina
Ova moldavska epizoda 1992-1994 – u relativno prozapadnom i liberalnom periodu novije ruske istorije, kada je Vladimir Putin bio politički niko u Sankt Peterburgu – ilustruje šire pitanje. Sa stanovišta centralne i istočne Evrope, nije važno da li aktuelni ruski predsednik ostaje na vlasti ili ne. Niti je bitno da li je ruski režim demokratski, totalitarni, monarhistički, oligarhijski ili neki drugi. Ekspanzionističke aspiracije Moskve verovatno će se nastaviti. Mnogi zapadni analitičari odbacili bi takav ethnohistorijski determinizam kao nesnađen. Međutim, ova tmurna procena je česta u zemljama koje okružuju Rusku Federaciju, pa čak i među nekim njenim građanima.
Protiv pozadine događaja u istoriji celog postkomunističkog sveta, želja za prekidom vatre sa Moskvom sada izgleda neeteško, ako ne i nerazumno. Naravno, Putin i njegov najuži krug ili njihovi naslednici bi u nekom trenutku mogli da odluče da započnu politički dijalog i naizgled konstruktivne pregovore. Kremlj je možda čak zainteresovan da potpiše sporazum o okončanjumere za vatru i izgradnju poverenja.
Međutim, ovakvo ponašanje Rusije biće čisto instrumentalno. To bi bilo privremeno taktičko povlačenje za pregrupisavanje trupa i naoružavanje. Moskva će kasnije ponovo potvrditi svoju prekograničnu dominaciju, moć i hegemoniju. Ako bude potrebno, Kremlj će to ponovo učiniti vojnom silom i masovnim terorom nad civilima.
Ukrajinska psihopatologija Rusije
U slučaju Ukrajine, ruska agresija je posebno brutalna i beskompromisna. Većina mejnstrima ruskog nacionalizma ne priznaje ukrajinski identitet, kulturu i jezik kao istinski nacionalni. On ih smatra lokalnim folklorom, nejednakim za rusku nacionalnost i kulturu. Ovaj očigledan prezir ukorenjen je ne samo u aroganciji Moskve, već je i izraz kompleksa inferiornosti Rusije prema Ukrajincima kao starijeg, hrišćanskog, pravoslavnog, jasnije definisanog i više evropskog istočnoslovenskog „bratsko-slovenskog naroda“.
Ukrajinski nacionalizam i državnost nemaju pravo da postoje sa stanovišta značajnog dela ruske elite i stanovništva. Čak se i tolerišuće ove stvari u Rusiji smatraju bogohuljenjem. Ukrajinske teritorije, sa delimičnim izuzetkom zapada zemlje, Rusi zovu „Mala Rusija“ i „Novorosija“. Zbog toga se rat Moskve u Ukrajini ne može smatrati pravim ratom. Ovo je samo specijalna operacija u granicama Velike Rusije.
Čak i ako ruska Ukrajinska fobija ne dostigne nivo nacističkog antisemitizma, program Moskve je na kraju genocidan i ne ostavlja mnogo prostora za kompromis. Čak i ako je Kijev dovoljno zainteresovan da okonča rat u budućnosti da bi napravio ustupke, nejasno je kakav dugoročni kompromis može da se postigne sa Moskvom. Najverovatnije će Ukrajina morati da popusti pred dalekosežnim ruskim zahtevima, kao što je to bio slučaj sa zloglasnim sporazumima iz Minska 2014-2015.
Zakljuиke
Primirje i sporazumno rešenje sukoba sa Moskvom generalno bi bilo poželjno i za ukrajinski narod i za ukrajinsku vladu. Međutim, strateška razmatranja i istorijsko iskustvo upozoravaju Kijev protiv prevremenog primirja zasnovanog na osnovnom poverenju. Okončanje rata danas će samo unaprediti cilj Kremlja da kasnije pripremi rusku vojsku, ekonomiju i stanovništvo za novi napad.
„Golubu“ ukrajinskim političarima i diplomatama nije potreban čak ni pritisak njihovih sokolskih kolega da se uzdrže od preuranjenih pregovora sa Moskvom. Trenutni mirovni sporazum stajaće u potpunoj suprotnosti sa istorijskim sećanjem Ukrajine, komparativnim posmatranjem i strateškom kulturom. Vekovna tragična iskustva sopstvenih i drugih postsovjetskih naroda (i naroda kao što su Poljaci i Finci) sa moskovskim imperijalizmom sadrže gorke lekcije. Oni savetuju svim Ukrajincima da sačekaju poraz Rusije pre nego što se upustiju u ozbiljne pregovore sa Kremljom.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektivno ogledalo: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina je izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće Ili diskutuj o istoriji, minskom ćorsokaku
Originalni naslov članka: Ukraina nie widzi sensu w negocjacjach
