Samit NATO-a u Viljnusu 11-12. jula odložio je rešavanje ukrajinskog pitanja, ostavljajući trenutni status strateške neizvesnosti na evropskom kontinentu. Ovaj period trajaće najmanje do sledećeg samita u Vašingtonu. I kao maksimum – može da traje decenijama. Ne postoji vremenski okvir, postoji samo neophodna slučajnost i želja lidera vodećih zemalja NATO-a da prihvate Ukrajinu u svoje redove.
Taj događaj, koji se željno iščekivao nekoliko meseci, nije bio poraz za Ukrajinu. Međutim, takođe je teško nazvati to trijumfom. Alijansa nije izdala svoju prethodnu politiku. Oprez, predvidljivost, nespremnost da se donesu drastične odluke kako se Moskva ne bi još jednom isprovocirala – sve je to pokazano u Viljnusu. Međutim, nedostatak specifičnosti, uz podršku potpisanih dokumenata sa jasnim bezbednosnim garancijama na putu ka Alijansi, nadoknađen je značajnim brojem verbalnih obećanja i izjava.
Druga karakteristika samita bila je njegova emotivnost i pojedinačne izjave na ivici faula. Raspoloženje ukrajinske delegacije kretalo se od kritičkih izjava predsednika Volodimajra Zelenskog prema NATO-u 11. Šta je izazvalo tako oštru promenu raspoloženja ukrajinskog predsednika nije poznato. Možda ne znamo nešto. I tokom zatvorenih sastanaka predsednika SAD i Ukrajine, našoj zemlji je obećano više nego što je zabeleženo u zvaničnim dokumentima i javnim izjavama političara. Oni su jasno rekli da ukrajinske vlasti treba da budu zahvalnija zapadnim saveznicima i njihovoj pomoći.
Posle ukrajinskog samita vlasti su se vratile pozitivnoj retorici. Ona je ubrzala da uveri društvo da će Ukrajina biti u NATO-u, jer je došlo do psihološkog sloma raspoloženja članica Alijanse. Američki predsednik Džo Bajden indirektno je potvrdio da će Ukrajina biti u NATO- u, ali po završetku rata. On je istovremeno rekao da na putu ka Alijansi naša zemlja treba da uradi još 17 stvari. I ne radi se samo o Krimu. Šta je tačno značilo, američki lider nije precizirao. Nemački kancelar Olaf Šolc dodao je da Rusija neće uticati na odluku da li Ukrajina treba da bude u NATO-u ili ne. Francuski predsednik Emanuel Makron izjavio je da razume razočarenje ukrajinske strane odlukama donetim na samitu u Viljnusu.
Zapravo, samit NATO-a postao je neka vrsta proširene verzije Ramštajna. Vojnoj jedinici je dodata samo politička jedinica. A glavnu violinu na toj manifestaciji svirali su ne ministri odbrane, već lideri zemalja. U Viljnusu Ukrajina nije pozvana u NATO, iako su obećali da će uputiti poziv nešto kasnije. Ukrajina će dobiti poziv u NATO kada se „svi saveznici dogovore i ispune uslovi“, izjavio je generalni sekretar Jens Stoltenberg u Viljnusu. Otkazali smo MAP, ali uveli godišnji nacionalni program, koji može trajati neograničeno. Država G7 obećao Ukrajini da će potpisati bilateralne sporazume o vojnoj podršci sa njom. Ukrajina će takođe dobiti nove ozbiljne pakete naoružanja i priliku da počne obuku pilota u avionima F-16. Vrata NATO-a ostaju navodno otvorena za Ukrajinu. Ali nema poziva da uрem. A razlog je dobro shvaćen za sve.
Ukrajina je često optužena da još uvek nije spremna da se pridruži Alijansi. Sasvim je moguće da je tako, posebno kada je reč o korupciji, slabim državnim institucijama i drugim nedostacima ukrajinske stvarnosti. Ali istina je drugačija. NATO takođe sada nije spreman da prihvati Ukrajinu. To je iskreno izjavio 12. „Alijansa je sinoć jednoglasno saopštila da se radujemo budućnosti sa Ukrajinom u NATO- u. Radićemo sa Ukrajinom na putu ka NATO-u. Ali danas nismo spremni da pozovemo Ukrajinu“, rekao je Saliven. Možda su zato javni zahtevi za pristupanje Ukrajine Alijansi previše nejasni i nejasni. Postoji nekoliko reči o potrebi reformi, demokratije i borbe protiv korupcije. Međutim, svi već razumeju da je glavni razlog nedostatka poziva strah od Rusije.
Posle Viljnusa, Ukrajina se našla u situaciji neizvesnosti. S jedne strane, vlasti i društvo su u solidarnosti sa potrebom da se država pridruži Severnoatlantskoj alijansi. A ovo je veoma dobro. S druge strane, da biste dobili poziv u NATO gotovo sigurno morate da završite rat pobedom. Ali ovde se suočavamo sa određenim oscilacijama u taboru zapadnih političara. Očigledno je da političke elite na Zapadu još uvek oklevaju. Mnogi bi voleli da Ukrajina pobedi, ali ne bi želeli da Rusija bude poražena. Takođe, deo zapadnih elita panično se plaši kolapsa Rusije, koji bi mogao da bude isprovociran njenim porazom u Ukrajini. Neki zvaničnici Stejt departmenta i razni eksperti ne mogu da idu dalje od stereotipa koji su formirani u prošlom veku. Oni smatraju da je očuvanje integriteta Ruske Federacije posleRat nije ništa manje važan od Putinovog neuspeha da ostvari svoje ciljeve na ukrajinskoj teritoriji. Ova geopolitička bliznakinja dovodi do čudnih diplomatskih uvreda i iskrivljuje percepciju stvarnosti. To takođe ograničava naše prilike i odlaže pobedu.
Najverovatnije je da bi tema pridruživanja Ukrajine ili nepridrušavanja NATO-u mogla da postane predmet budućih pregovora između Kremlja i Zapada. Ovo je već napisano u zapadnoj štampi. Zapad razmatra razne opcije. Posebno, tako da Ukrajina možda neće moći da oslobodi sve svoje teritorije. I onda morate da pregovarate. U takvim razgovorima Moskvi bi moglo da bude ponuđeno obećanje da se neće Ukrajina pridružiti NATO-u u zamenu za hipotetički mirovni sporazum. Da, čuli smo zvanična uveravanja lidera zapadnog sveta da oni to neće uraditi. Ali, prvo, vođe se menjaju. Drugo, reči nisu zvaničan dokument i ratifikovani sporazum. Иak ni Memorandum iz Budimpeљte. Skloni su promenama, u zavisnosti od trenutne situacije.
Postoji druga opcija, ali obrnuto. U zamenu za poziv u NATO, Ukrajini će biti ponuđeno da vojnim sredstvima ne ponovo zapošinje okupirane teritorije. Moћemo da priиamo o istom Krimu ili Donbasu. Tada će se član 5 NATO odnositi na deo zvanično priznate teritorije Ukrajine, koja će u tom trenutku biti pod kontrolom Kijeva. Ovaj scenario sada više liči na fikciju. Predsednik Volodymyr Zelensky je javno izjavio da Ukrajina neće pristati da odustane od makar jednog rešenja. Ali ko zna љta жe se desiti za godinu dana. Štaviše, na putu su američki predsednički izbori sa nepredvidivim ishodom. I ovde će se pojaviti pitanje: šta je bolje – razmeniti članstvo u NATO-u u zamenu za iluziju primirja sa Rusijom ili postati član NATO-a, ali prećutno odbijati da oslobodi deo sopstvene teritorije do boljih vremena.
Međutim, ne treba zaboraviti na glavnu stvar: pitanje da li će Ukrajina dobiti poziv za NATO na sledećem samitu u Vašingtonu odlučuju pre svega Oružane snage Ukrajine. Ishod na bojnom polju biće glavni pokazatelj koji će uticati na odluku NATO-a da pozove Ukrajinu u svoje redove. Možda bismo u Viljnusu čuli jasniju formulacija saveza da je Ukrajina uspela da probije moćnu rusku traku utvrđenja na frontu i stigne do obale Azovskog mora. Sada je teško predvideti budućnost. Previše faktora može da utiče na dalji tok događaja. Ali ako Ukrajina uspe da pobedi ruske okupatore i protera agresora sa naše zemlje u narednih godinu dana, to će verovatno zaista otvoriti vrata NATO-u.
