Većina Ukrajinaca čekala je samit NATO-a u Viljnusu sa velikim nadama. Očekivalo se da će tamo Ukrajina konačno moći da se osveti za sraman poraz na samitu u Bukureštu 2008. Da vas podsetim da se tada, tokom predsedavanja Viktora Juščenka, Kijev nadao da će zajedno sa Tbilisijem – Akcionim planom za članstvo u NATO-u osvojiti željeni MAP. To bi bio veliki korak ka evroatlantskoj integraciji i, u stvari, garantovanje neminovnosti punopravnog članstva u Alijansi.
Onda MAP nije radio. Tom razvoju događaja usprotivili su se tadašnji nemački kancelar Angela Merkel i tadašnji francuski predsednik Nikolas Sarkozi. Više su bili impresionirani pretnjama šefa Kremlja Vladimira Putina i njegovom tvrdnjom da „Ukrajina čak nije ni država“ nego šarmom Juščenka, nedavnog heroja Narandžaste revolucije kojoj se ceo Zapad toliko divio.
Tako su ukrajinska i gruzijska delegacija potom morale da se vrate kući pošto su se poligle. Šta se posle desilo je poznato. Šest meseci kasnije, Rusija je napala Gruziju, zauzmući deo svoje teritorije. Šest godina kasnije, Rusi su anektirali Krim i zauzeli deo Donbasa.
Da, situacija se od tada radikalno promenila. Ukrajinska vojska je pokazala da može uspešno da se odupre „drugoj vojsci sveta“, a ukrajinsko društvo je dokazalo da je u stanju da se što više mobiliše protiv pozadine ruske agresije. Istovremeno, ideja o NATO-u postala je materijalna sila u Ukrajini, kako uči marksizam, s obzirom da je zarobila mase. Ta ideja se više ne može zaustaviti, jer je došlo njeno vreme – uverava ukrajinski nacionalizam.
Odnosno, pre ili kasnije moramo da uđemo u NATO. Ali ko je rekao da жe se to desiti sada? Velika očekivanja u vezi samita u Viljnusu raspršili su naši političari, vladini zvaničnici i mnogi novinari. Kao, kako da ne budemo primljeni u NATO, jer sada radimo sav posao za to? Alijansa je stvorena da se suprotstavi Moskvi, a mi, Ukrajinci, aktivno i nesebično učestvujemo u tome. Sve izgleda logiиno.
Predsednik Volodymyr Zelensky je odlučno izjavio da neće ići u Viljnus ukoliko mu ne bude ponuđeno nešto značajno. A šta se može smatrati značajnim? Članstvo, naravno. A kada jednom ode, to znaиi, kako Braty Hadiukiny peva, „sve je brojanica“.
Međutim, „sve je brojanica“ (bar u smislu kako su situaciju doživljavali nepopravljivi optimisti) nije mogao da bude priori. Na samitu nije održan ni poziv NATO-u, pa čak ni najava bilo kakvih realnih uslova pristupanja Ukrajine Alijansi. „To je bez presedana i apsurdno kada ne postoji vremenski okvir i za poziv i za članstvo Ukrajine; a kada se, umesto toga, doda neka čudna formulacija o „uslovima“ čak i za pozivanje Ukrajine… Izgleda da ne postoji spremnost ili da se Ukrajina pozove u NATO ili da ona postane članica Alijanse“, ogorčen je ukrajinski šef države.
Generalno gledano, bilo je veoma interesantno posmatrati fluktuaciju stava Zelenskog o Severnoatlantskoj alijansi, koju je izneo tokom četiri godine svog predsednikovanja. Počeo sam sa činjenicom da nas „niko ne čeka u NATO-u“, tako da tu nema šta da se ide. Potom su se tu postavljale i pitanja-žalbe, kao što su: „Bajdene, zašto još uvek nismo u NATO-u?“ Tada je, navodno, krenuo jasan kurs ka evroatlantskoj integraciji i, da ne bi skrenuli sa nje, odbacivanje drugih oblika strateškog partnerstva. U martu prošle godine, posle potpune ruske invazije, bilo je izjava kao, možda nam ne treba NATO, možda ćemo izgraditi još jedan odbrambeni savez. I na kraju, opet jasan put ka NATO-u.
Dakle, posle oklevanja, punopravno članstvo u Alijansi je ponovo naš čvrst strateški cilj. Želimo da stignemo što pre, ali ne želimo previše da se naprežemo da bismo uradili makar minimalne „domaće zadatke“. Tako se naša vojska pokazala ne samo svojim neverovatnim herojstvom, već i sposobnošću da sprovede najnovija dostignuća svetske vojne nauke, kako u vojno-tehničkom, tako i u taktičkom i strateškom aspektu. Oružane snage Ukrajine već su spremne da se integrišu u zapadnu vojnu strukturu. Međutim, NATO nije samo vojska, nego i politički savez. I u drugom još uvek imamo ozbiljne probleme.
Čak ni dugo očekivana reforma SBU još uvek nije sprovedena. U skorije vreme, šef ove specijalne službe, rodom iz Kvartala 95, Genadij Bakanov, video je svoj prioritet kao otkrivanje informacija o nekom „đavolu“ na poziv šefa, a ne borba protiv terorizma ili izdajnika. A sa izdajnicima – čudo uopšte. Ispostavilo se da je u SBU njihova najveća koncentracija po kvadratnom metru. A ovo je u vreme rata. A gde je, uzgred, Bakanov, koji je postao optuženi u nekoliko krivičnih postupaka, sada? Do sada niko ne zna.
Pored Bakanova, tu je i Oleg Tatarov, koji je takođe pod istragom, ali je i dalje na visokoj poziciji u Kabinetu predsednika i ima snažan uticaj na pravosudni i pravni sistem Ukrajine. Ovo je opet pitanje dugotrajne pravosudne reformein, sa kojim i dan-danas nije sve u redu. I jaja za 17 hryvniasa, šefa Vrhovnog suda, koji uzima milione mita u dolarima. Neka neshvatljiva suđenja komandantima i obaveštajcima…
Naprkos pozadini svega toga, rezultati samita NATO-a u Viljnusu izgledaju sasvim dobro za Ukrajinu. Mada ja lično ne razumem sasvim: zašto je NATO odlučio da otkaže MAP za Ukrajinu. Izgleda kao u šali, kada je čoveku za zasluge dozvoljeno da pređe put na crvenom svetlu. Ili, na primer, da uđu na fakultet bez završetka školskog obrazovanja. MAP je „program mera usmeren na pomoć kandidatima u njihovim pripremama za buduće članstvo u NATO-u“. Znači, dozvoljeno nam je da uđemo nespremni?
Međutim, to nije glavni problem. Po mom skromnom ubeđenju, Ukrajina je 2008. Zvuиi иudno? Pokušaću da objasnim.
Tako je 2008. ukrajinska delegacija na čelu sa Juščenkom jurila kao siromašni rođaci. Nisu nas shvatali ozbiljno, dok su svi gledali u Putinova usta. Ukrajinci su tada imali problem sa jedinstvom prema NATO-u, samo 31 odsto je, prema tadašnjim sociologijama, bilo za članstvo. Angela Merkel je bila u pravu kada je tvrdila da je u to vreme to bila „zemlja bez političkog jedinstva, korumpirana, gde su volju diktirali oligarsi“. Međutim, tada je imala jedan značajan adut: zemlja je bila cela, bez ikakvih aneksiranih ili okupiranih teritorija.
Sada možemo da pričamo koliko god želimo o napretku koji je Ukrajina postigla tokom tih 15 godina, o činjenici da sada skoro 90 odsto Ukrajinaca podržava NATO. I zaista jeste, ali… Međutim, niko nikada neće priznati NATO-u zemlju koja ima teritorijalne probleme, a za svoju teritoriju se zalaže za nuklearnu silu. Jer ni Nemačka, ni Francuska, pa čak ni Sjedinjene Države ne žele da se umešaju u direktan sukob sa nuklearnom e-om. A pristupanje Ukrajine NATO-u u tom statusu zaista otvara mogućnost takve konfrontacije.
Da, možete se pozivati na neke presedane, tražiti legalne poteze, ali sve ovo je beskorisno. Naš dobar prijatelj, bivši britanski premijer Boris Džonson sada se aktivno zalaže za dodelu članstva Ukrajini upravo sada. On je u jednoj od svojih izjava naveo primer Nemačke. Zapadna Nemačka se pridružila NATO-u 1955. I GDR je upao u Varšavski pakt. Kada se Nemačka ponovo ujedinila 1990.
Da li je takav primer pogodan za Ukrajinu? Nikako. Na kraju sve, onda ćete morati da reagujete sledeći primer „Republike Bon“, koja je napustila potraživanja prema istočnonemačkoj zemlji. Zahtev istočnim zemljama nije fiksiran ni u Ustavu Savezne Republike Nemačke niti u bilo kom zakonu. Nijedna stranka ili političar nisu ni mucali o tome sve do pada Berlinskog zida.
Stoga, ekstrapolirajući nemački primer ukrajinskom slučaju, morali bismo da odustanemo od zahteva prema teritorijama koje još nisu oslobođene. Štaviše, dok je trenutno 50 zemalja koje učestvuju na Ramštajn konferenciji spremno da nam svim silama pomogne sa dezavacijom „kopnene“ Ukrajine, onda sa oslobađanjem Krima situacija ne izgleda tako optimistično. Uprkos izjavama podrške deza okupaciji svih međunarodno priznatih ukrajinskih teritorija, glavni igrači na Zapadu prilično transparentno nagoveštavaju da je „Krim nešto drugo“.
Podsetite se nedavne posete direktora CIA Vilijama Bernsa Ukrajini. Prema njenim rezultatima, u novinama se pojavio članak The Washington Post, u kojoj se navodi: „Privatno, vojska u Kijevu izrazila je poverenje Bernsu u njihov cilj da povrate značajnu teritoriju do jeseni; premešta artiljerijske i raketne sisteme u blizini granične linije sa Krimom pod kontrolom Rusije; pomeriti dalje na istok Ukrajine; i onda počnu razgovore sa Moskvom prvi put od kada su mirovni pregovori prekinuti u martu prošle godine.“ To jest, Krim se i dalje uzima iz vojnih operacija. Poluostrvo će ostati predmet pregovora i posle uspešne ofanzive Oružanih snaga Ukrajine na jugu zemlje.
A pošto Kijev nikada neće odustati od svojih namera da vrati Krim, teritorijalni problem Ukrajine će ostati. I dok se to ne reši, članstvo u NATO-u će biti sablasan san za nas.
