Među najtoplijim temama u poslednje vreme u ukrajinskom društvu je i najveća diskusija od početka potpune ruske invazije (sa tačkom prelaska u histeriju) o tome kako država, lokalne vlasti ili preduzeća treba da troše novac. Ova diskusija dotiče zaista važna i osetljiva pitanja, ali istovremeno su mnoge njene manifestacije alarmantne.
Ovaj talas se iznenađujuće poklopio sa pojavom i širenjem na društvenim mrežama ruske propagandne priče o raspoređivanju masovne proizvodnje kamikaza bespilotnih letelica „Lanset“. Njen rezime može se sumirati frazom iz filma „Ratovi zvezda“, koji je odavno postao mim: „Dvesta hiljada je spremno, a još milion je na putu“. Pravi brojevi su znatno manji. Međutim, smeh od drugog „bisera“ ruskih propagandista ne bi trebalo da krije uznemirujuću stvarnost. Prvo, ova zavera veoma podseća na informaciono-psihološku specijalnu operaciju (IPSO) (čak i ako nije bila planirana kao takva), jer je najiskrenije uzburkala naše društvo. Drugo, Rusi povećavaju proizvodnju bespilotnih letelica. I to rade brže od ukrajinske strane.
Društvene mreže su već preplavljene talasom snimaka ekrana iz Prozorro, koji prikazuje mnoge tendere za razne rekonstrukcije, popravke, uređenje prostora – bilo šta, ali ne i vojne potrebe. Na osnovu ove pozadine, Ministarstvo kulture odlučuje da promoviše zamenu grba na statui Otadžbine u Kijevu za UAH 28 miliona. A u najboljim tradicijama ukrajinskih zvaničnika, on čak neće ni naglasiti da ovih 28 miliona nisu budžetski, već obezbeđeni biznisom. Kao rezultat toga, slogani „bolje je kupiti bespilotne letelice“ samo dobijaju na zamahu.
Veoma je važno odvojiti muve od ćufti. Imperativ je da se poveća proizvodnja svega što je korisno u vođenju rata. Posebno bespilotne letelice, čija je uloga izuzetno važna. Zapadna pomoć u naoružanju postoji i danas (i to nije dovoljno), a sutra bi, s obzirom na političke promene u zemljama u toj zemlji, mogle da se smanje ili nestanu. Što manje zavisnosti od toga, to bolje. Da li to znači da celokupnu ekonomiju treba staviti na čisto vojnu nogu, a bilo kakve druge troškove treba smanjiti? Ne baš. Dovoljno je napisano o ovome da bi se ušlo u temeljnija objašnjenja.
Podsetimo se samo da se, najpre, značajan deo različitih radova izvodi na račun zapadnih partnera, izdvojenih specijalno za nevojne projekte. Drugo, nije Drugi svetski rat u svojoj sovjetskoj dimenziji, tako da neće biti moguće „samo graditi fabrike“, kako mnogi obični ljudi zamišljaju, koji ne razumeju trajanje, logistiku i druge komponente takvih događaja. Zamislite da sutra predsednik uzme i zabrani rad svih kafića, bioskopa, prodavnica koje ne prodaju esencijalnu robu itd. Da li će to ojačati odbrambenu sposobnost zemlje? Verovatno. Da li će to povećanje nezaposlenosti i pad poreskih prihoda to ojačati? Odgovor je očigledan.
Međutim, to ne znači da treba da se pretvarate da je rat negde daleko ili da on zapravo ne postoji. Postoji mnogo projekata, uključujući infrastrukturne projekte, koji zaista treba da se urade čak i tokom rata (kritične popravke puteva, škola itd.). Međutim, malo je verovatno da je transportna razmena u Kijevu za UAH 1,3 milijarde takva. Ili rekonstrukcija stadiona u Novojavorivsku, u regionu Lviva, za 91 milion, uprkos činjenici da ne postoji fudbalski tim kao takav. Ili kaldrmisana izvezena uličica (koja je sama po sebi apsurdni pseudo-patriotizam) u Lvivu za UAH 17 miliona. A takvih primera ima mnogo.
Gledajući ovu paradu ekstravagancije, mnogi Ukrajinci probude veoma opasnu, ali istorijski svojstvenu osobinu – želju da uprkos svemu donesu „pravdu“ uprkos svemu, ovde i sada. Nesumnjivo, pravda je prava i neophodna stvar (doduše veoma subjektivna). Ali apeli u duhu „dole moć, mi smo moć“ nikada nisu doneli ništa osim haosa i razaranja. A posebno ukrajinska državnost. Iskustvo revolucije 1917-1921, čini se, nikada neće izgubiti relevantnost.
Umesto odlaska u krajnost i zaoštravanja fejsbuk vila za one koji su na vlasti, samoobjektiva će imati mnogo više koristi, želja da se razumeju politički, ekonomski ili kulturni procesi, tako da, što je najvažnije, na sledećim izborima ne glasati za one koji „sahranjuju“ milione u neprimerenim projektima tokom rata zarad „smanjenja“ budžetskih sredstava. Međutim, iskustvo iz prethodnih trideset godina uči da to nije naš metod. Jer, logika „on je dobar čovek, jer je napravio kilometar puta u selu“ u korist određenog kandidata (citat koji je autor lično jednom čuo) prevladaće dugo vremena argumente o njegovoj korupciji i brojnim zloupotrebama tokom izgradnje tog lošeg puta.
Vlasti bi takođe mogle da ublaže tako opasnu percepciju stvarnosti (posebno za sebe). Ne, ne zato љto mora da obrazuje ljude. Već smo jednom prošli kroz skute – i ispalo je oskudno. Ali moguće je bar voditi adekvatnu informacionu politiku, tako da ne bude kao sa istim trozupcem na statue Domovine, kada ministar kulture za ceo specijalni brifing nije mogao da formuliše specifičnu tezu da biznis daje UAH 28 miliona za promenu grba, a ne budžeta. Ili da objasni zašto, skoro godinu i po dana punog rata, Ministarstvo odbrane nikada nije naredilo UKROBORONPROM-u da proizvodi bespilotne letelice, kao što su Proglasi koncer menadžer projekta Oleg Boldyrev (zvani Martin Brest).
Ali zašto objašnjavati nešto ako je politika na prvom mestu (a izgleda tako). A u političkom kontekstu, ne baš obrazovan birač je glavna stvar. Zato, umesto da ispravljamo situaciju, vredi je negovati i čuvati. Na primer, primitivni filmovi i TV emisije, sasvim u duhu „Kvartala“. „Poslednja lasta“ je nedavno najavljena serija sa radnim nazivom „SMT Ingulets“ o dvojici IT specijalista koji beže iz prve linije Karkiva i nađu se u selu Ingulets, gde sve vodi poljoprivrednik Oleksij Parovoz, čiji je nadimak Batja. A onda – avanture IT ljudi u dubokoj provinciji. Zaplet, uvek podseća na rusku TV seriju „Bube“. „Slučajnost? Ne verujem“ (c). Cena ovog pitanja je 33 miliona budžetskih hrivnija. Autor projekta Jurij Gorbunov je, reagujući na kritike, već naveo da je ova serija patriotski i proukrajinski proizvod. Apsurd ovih reči, kao i trošenje novca na još jednu seriju o „glupim grbovima“ (a drugi ne rade za tvorce Ludog venčanja), naročito u današnjoj realnosti – to je slučaj kada ako treba da objasnite, onda nema svrhe objašnjavati.
U ovom konkretnom slučaju, postoji još jedan problem. Očigledno je da farmer Oleksij Parovoz, nadimak Batya, neće biti niko drugi do otelotvorenje ekrana odvratnog Aleksandra Povoroznyuka – nekoliko puta osuđivanog preduzetnika sa pojavom i navikama potpunog razbojnika iz 90-ih. Nepristojne reči, priče o tome kako je krao, ali samo od države, ne od ljudi, pretvara se da „seče istinu“ – to je ono što ga čini sve popularnijim već godinu i po dana. Posebno zahvaljujući medijskoj podršci grupe „1+1“, uključujući projekte povezane sa studijom Kvartal 95 kao što je „Chysto“ Vesti“ (ili sada „Bajraktar“ Vesti»).
Stvaranje psovki koje hvale predsednika, popularnog medijskog karaktera, njegova namerna promocija u vestima, humorističke emisije (a mi, kao i gospodin Zelenski, poznajemo njihovu potencijalnu izbornu moć), a sada u televizijskoj seriji – sve to definitivno nije slučajnost. Ovo je svrsishodna politika hranjenja velikog dela biračkog tela televizijskim sranjem zasnovanim na sledećim izborima. Na kraju svega, sve dok se „narod“ smeje nepristojnom „istinomeru“ Batiju, malo je verovatno da će se baviti samo-razvojem i samoodrživošću kako bi napravio namerni izbor na glasačkoj kutiji.
Tako da čak i usred rata preživljavanja u Ukrajini, sve teče kao i obično. Budžeti su „sawn“, a čak i gde ne, ljudi su i dalje sigurni da da. Budući da je previše lenjo da to sami shvatite, dok periodično ogorčenje neće dugo trajati – nova serija, ako ne i „Sluga naroda“, onda „Inguleti“ neće gledati u sebe. A čak i ako se rat završi pobedom (a ne želim da verujem u suprotno), problem niskog nivoa obrazovanja uopšte i političke kulture posebno – ili samo budala – učvrstiće naše probleme i ometati razvoj. Pogotovo ako su političke elite ili zadovoljne ovakvim stanjem stvari, ili su one same bar donekle izvajane od istog „negularnog“ testa.
