Ovog vikenda u zadnjoj Ukrajini, najtoplije mesto na mapi bila je Odesa. Primorski grad doživeo je najveći raketni napad tokom rusko-ukrajinskog rata. Istorijske građevine u centru grada (grad koji je preživeo neprijateljstva tokom Prvog oslobodilačkog pokreta dvadesetog veka i Drugog svetskog rata) su uništene, pogođena je moderna kopija Katedrale preobraženja UOC-MP.
Od nedelje ujutru ukrajinske društvene mreže ispunjene su fotografijama uništenih zgrada Odese, pre svega verskih objekata. Ali, paradoksalno, sve ove fotografije bi trebalo da budu važne pre svega za stanovnike svih drugih ukrajinskih gradova, a stanovnici Odese sada ne bi trebalo da smatraju centar svog rodnog grada osakaćenim od strane osvajača, već da obraćaju pažnju na drugo naselje, na obali drugog mora – grada Marijupolj.
Marijupolj je postao užasan simbol genocida nad Ukrajincima i potpunog uništenja Ukrajine. Svi su videli kako su okupatori izbrisali ovaj grad sa Azovske zemlje vazdušnim bombama. A onda, posle okupacije, Rusi su sasvim predvidljivo počeli da ruše zgrade uništene sopstvenim rukama i proteruju lokalno stanovništvo iz preživelih kuća, zamenjujući ih uvezenim Rusima i migrantima iz centralne Azije (što je zgrozilo čak i ruske nacionalne patriote). Postojalo je vreme kada mnogi u istočnoj Ukrajini još uvek nisu verovali u takav scenario – pa čak ni zato što su ti građani Ukrajine smatrali Ruse svojom braćom, imali neka sentimentalna osećanja prema njima i tako dalje. Ukrajincima jednostavno nije palo na pamet da će Rusija uništiti teritoriju koju smatra „svojom“. Čak je i poslanica iz sluge naroda Liza Bohutska iskreno izjavila da bi takvo uništavanje Lviva bilo razumljivo – jer očigledno neprijateljski nastrojeni prema Rusima ljudi žive tamo, ali na istoku…
Ali videli smo šta smo videli. Rusi su, na kraju krajeva, uništili Marijupolj, kao i drugi gradovi i sela u regionima Donetsk i Luhansk. I nije se uklapao u ukrajinske glave. To se nije uklapalo iz jednog prostog razloga – te glave, bez obzira koliko su uronjene u ruski informativni prostor, posebno devedesetih godina, nisu obraćale pažnju na sudbinu drugog grada koji je okupiran Rusijom – Groznog. (Prema zvaničnom ukrajinskom stavu, koji se već ogleda u mapama, Čečenija je država pod ruskom okupom.)
Tada je ruska vojska isto uradila glavnom gradu Čečenske Republike Ikerije, u koju je 2022. ista vojska pretvorila Marijupolj. Grad je zapravo prestao da postoji. A onda je obnovljena. Pitanje koje je proganjalo one Ukrajince koji su primetili ovu priču bilo je zašto uništiti ono što ste smatrali i smatrati svojim?
Ostavimo po strani temu finansijske koristi – izgradnja novog stambenog prostora (za ruske vojne i civilne okupatore) sada dobro zarađuje u Marijupolju od strane biznismena bliskih Kremlju, kao što je, očigledno, bilo i u Čečeniji. Ali postoji još jedan, mnogo važniji razlog.
Rusima nije bio potreban Mariupol zarobljen iz Ukrajine. Zato što su Ukrajinci živeli u tom Marijupolju – mada ne kao u Kijevu, Vinnytsia ili Galiciji, sa različitim političkim stavovima, već Ukrajinci koji su tokom tri decenije nezavisnosti navikli na bar činjenicu da ih vlasti slušaju. I da vlasti mogu i treba da budu pod pritiskom. A takav položaj stanovništva je smrt za Putinov ruski režim FSB. Zato je za Kremlj mnogo isplativije da uništi grad, proterajući (ne samo ovo, već i ovo) lokalno stanovništvo, ma koliko proruski, i obnovilo ga pokornom robovlasničkom narodu. Tako da možete bezbedno proglasiti „rodni ruski grad“ već neko vreme. Baš kao što je Rusija samouvereno 2014. godine izjavila za „prvobitno ruski Krim“, odakle je sredinom prošlog veka deportovano celokupno lokalno krimsko tatarsko stanovništvo.
Celo ili skoro celokupno stanovništvo Marijupolja u ukrajinsko vreme bilo bi uništeno, deportovano ili jednostavno raseljeno, a na njegovo mesto bi bili privedeni oni koji ne mogu ni da pomisle da protestuju protiv vlasti. I na taj način, Mariupol bi zaista postao „prvobitno Rus“. Kao Krim.
A sada – kakve veze Ima Odesa sa tim. U ovom gradu, bilo je možda najjačih proruskih osećanja u kopnenoj Ukrajini. Ovde ima mnogo razloga, jedan od njih je Odesa komponenta ruske kulture, koju takođe znaju Bagritski i Čukovski, Ilf i Petrov, Kataev i Babel, a završava se odesom polovinom pozorišnog projekta „Kvartet I“ (Rostislav Khait i Leonid Barats). I brojne Odese Rusofile, iskreno su verovale da će, s obzirom da su deo Rusije, bar na nivou kulture, odnos prema njima biti prikladan. Što se tiče njihovih. Kao, na primer, Za Krimce.
Ali rat punih razmera promenio je raspoloženje okupatora. A Mariupol je veliko svedočanstvo o ovome. Kremlj je shvatio da se „krimsko proleće“ više nije ponovilo i da se više nikada neće ponoviti. I zato je u proleće 2022. odlučeno da se pređed na taktiku „spržene zemlje“. Za uniљtenje bloka po kvartal. Ovo, uzgred, nije moj izum, već reči jednog od najpoznatijih ruskih propagandista Vladimira Solovjova. Prošle godine, u jednom od svojih programa, rekao je tako otvoreno: „Dajte tri dana lokalnom stanovništvu da napusti gradove – a onda uništite, blok po blok.“ Isti gradovi koji su, po logici Vladimira Putina, deo mitske „Novorosije“. A Odesa je jedna od njih.
Rusi nemaju (i, verovatno, nikada nisu imali, sada o ovome možemo manje-više samouvereno govoriti) bilo kakva osećanja prema Odesi na koju su Odesa Rusofili toliko ponosni. Ne, naravno, serija „Likvidacija“ je zanimljiva i originalna, ali niko neće sprečiti sledeću generaciju ruskih reditelja da snime još jedan (dva, tri, deset) takav film ili seriju. A grad spržen na crnoj zemlji neće sprečiti ovo. Na kraju će za to obično okriviti „ukrajinsko-nacističku protivraketnu odbranu“, kao što je već pomenuto o granatiranju Katedrale Preobraženja. A Rusi će gledati još jedan osrednji filmski proizvod, upoređujući ga sa „Likvidacijom“ i uzdišući pseudonostalgično, govoreći da je upravo to bilo to. Ukoliko u novom ruskom filmu o „ruskoj“ Odesi više neće biti glupog Griščenka (koga su u filmskim adaptacijama Kozačinskog „Zelenog kombija“ igrala dva briljantna ukrajinska glumca unakažena ruskim šovinizmom – Jurij Timošenko i Borjslav Brondukov), ili previše ukrajinski ko ju je glumio u filmu „Likvidacija“ – pronađite njenu stranicu u Facebook i ode; pogledajte zašto). U pokojnoj Putinovoj Odesi, za razliku od sovjetskih ili ranih Putinovih vremena, čak je zabranjena i karikatura Ukrajinaca. To se nikada nije desilo – i to je sve.
Ovaj vikend u Odesi je ono što je trebalo da se desi prošle godine. Međutim, to se nije dogodilo zbog Oružanih snaga Ukrajine, koje nisu dozvolile da okupacione trupe prolaze kopnom, zaustavljajući ih u regionu Mikolaiv, koji nije dozvolio iskrcavanje trupa iz Crnog mora. Ali još uvek ne možemo da zaustavimo rakete. Stoga se plan da se uništi ta, čak sto puta proruska Odesa, u cilju stvaranja sopstvene, zgodne i poslušne „Odese“ na njeno mesto, sprovodi bar na taj način. I ne treba se iznenaditi što su okupatori udarili u katedralu, koja je pod kontrolom ogranka sopstvene verske organizacije. Pošto Kremlju više nisu potrebni ogranci, njemu ne treba UOC-MP, jer jeste, iako proruska, ali ipak ukrajinska crkva – a Ukrajina ne bi trebalo da postoji. Njemu nije mesto u projektu Istorijska Rusija. Kao što u SSSR-u nije bilo mesta za apsolutno pro-sovjetsku Komunističku partiju zapadne Ukrajine. Regionalni komiteti CPSU/CPU su maksimum na koji su se ruske vlasti složile. Sadašnji čak i ne želi takav kompromis.
Granatiranje Odese u noći 23. jula 2023. godine, deo je plana za mariupoliranje grada. Rusiji više nije suđeno da sprovede kompletan plan, ali sve što može da uradi, učiniće. I ima. Zato, dragi građani Odese, ne plačite za onim što ste izgubili ove noći – pogledajte Marijupolj i zahvalite se ukrajinskoj vojsci na onome što vas je spasila. Jer ako bi ruska vojska stigla do Odese u artiljerijskom kadru, veиeras bi izgledalo kao mali predgovor pravom paklu. Pakao u kome bi Odesa koju poznajete, u kojoj ste rođeni i živite, bila spaljena do temelja. Jer Kremlju to nije potrebno. A Putin i Co. bi obnovili svoju „Odesu“ prema uobičajenoj šemi u pepelu. Ovde okupatori nemaju problema sa iskustvom. Kako sa starim, Čečenima, tako i sa novim, ukrajinskim.
