11–12. jula, sledeći samit Severnoatlantske alijanse biće održan u litvanskoj prestonici Viljnusu. Samit na kojem će se govoriti o zajedničkoj budućnosti NATO-a i Ukrajine u jednom ili drugom obliku. I neposredno pred ovaj samit, tema mogućih koraka Alijanse prema Ukrajini redovno se postavlja u informativnom prostoru – i što je bliži datumu, što češće – temi mogućih koraka Alijanse prema Ukrajini, a uz pozivanje na aktuelna dešavanja na frontu.
Čak je i predsednik Volodymyr Zelensky nedavno u intervjuu za jedan evropski TV kanal rekao da Ukrajina navodno želi da prikaže određeni rezultat na bojnom polju do 11. jula, na dan početka samita Severnoatlantske alijanse.
Želja da se ova dva događaja udruže – samit NATO i kontraofanziva ukrajinskih odbrambenih snaga – sa jedne strane je razumljiva. S druge strane, nema praktičnog smisla, ako ne reći gore i sve te pokušaje nazvati kriminalnim kako u odnosu na ukrajinsku vojsku, tako i za ukrajinsku državu u celini.
Prvo, zato što je prilagođavanje bilo kakvih „rezultata“ određenom datumu model ponašanja potpuno drugačije vojske, a ne ukrajinske. Onaj o kome je ruski pisac emigré Jurij Nesterenko napisao redove koji još uvek ne dozvoljavaju carima da mirno spavaju:
A bilo je i vojnika,
Iz kuće pocepanog rata,
Da je grad zauzet – do danas.
A onda – bilo koja cena.
Ovde se radi o vojsci čiji su potomci bacali Bakhmut svojim telima, a Bucha i Izyum i Mariupol sa strancima. Oružane snage Ukrajine – a to je pokazala genijalna taktika prvih dana rata, koja već dugo nije tajna – bore se sasvim drugačije. Ne „ispod datuma“, već ozbiljno, profesionalno i čuvajući kadrove što je više moguće. Koje jednostavno imamo iz prirodnih razloga nekoliko puta manje od agresorove zemlje.
Ali ne radi se samo o očuvanju ukrajinske vojske. A činjenica je da su kontraofanziva oružanih snaga Ukrajine i pristupanja Ukrajine NATO-u procesi koji se uopšte ne kombinuju jedni sa drugima.
Buduće članstvo Ukrajine u Severnoatlantskoj alijansi – i to bi trebalo da razumeju svi učesnici u tom procesu, a što pre to bolje – nije, barem, smatrano ohrabrenjem, „nagradom“ za Ukrajinu za uspešnu letnju kontraofanziju 2023. godine. Samo zato što su oružane snage već pokazale kako mogu da se bore. A zapadni analitičari, stvarni, ne iznajmljeni od strane Kremlja, videli su tu veštinu, reagovali i procenjivali u skladu sa tim. Iskustvo ukrajinske vojske će i dalje biti proučavano u udžbenicima o vojnim poslovima, verujte mi. Trupe i vojnike, koje ćemo po završetku rata, posle pristupanja Ukrajine NATO-u (ili čak bez njega) i dalje videti u mnogim vojnim sukobima. Ne, ne na teritoriji Ukrajine, samo oni koji prežive i prolaze kroz ovaj rat do kraja biće neprocenjivo sredstvo na svetskom nivou, i biće greh ne iskoristiti ih za odgovarajuće finansijske nagrade, naravno. I neki ukrajinski vojnici će izabrati profesiju vojnog čoveka već ozbiljno i zauvek – biće tako nešto, to je uobičajena praksa koju ne treba izbegavati.
Dakle, članstvo Ukrajine u NATO ne bi trebalo da bude reakcija na akcije ukrajinske vojske na frontu rata sa Rusijom. Ovo uopšte ne bi trebalo da bude reaktivan proces, ovo je glavna greška svih koji tako misle. Zato što je uključivanje naše države u Severnoatlantsku alijansu korak napred, izvan rata. Ovo je apsolutno logičan potez da se osigura mir i spokoj na evropskom kontinentu.
Nije tajna da je političko rukovodstvo Ruske Federacije (sam Putin, trijumvirat Putin-Patrušev-Bortnikov ili neka druga konfiguracija vlasti Kremlja – nije važno) započelo rat punih razmera protiv Ukrajine ne zbog „osam godina bombardovanja Donbasa“, „približavanja NATO-a granicama Rusije“ ili iz nekih drugih izmišljenih razloga u Moskvi. Niko nije bombardovao Donbas, Alijansa je dugo bila u komšiluku Lenjingradskog regiona Ruske Federacije od 29. Postojao je samo jedan razlog – „konačno rešenje ukrajinskog pitanja“. I, još šire: ovo rešenje je „sovjetsko“, ono je takođe „rusko carsko“. To jest, kako je i sam Putin priznao nekoliko meseci od početka agresije, povrativši kontrolu nad „teritorijom istorijske Rusije“. Za početak, unutar SSSR-a. (Ali samo za početak – jer je „istorijska Rusija“, na primer, uključivala Poljsku i Finsku.)
Zato je logično da je Putinovo glavno dostignuće želelo da napravi najveći, najvredniji deo ove „istorijske Rusije“ – Ukrajine. A za baltičke zemlje, koje su zapravo bile i deo i Ruske imperije i Sovjetskog Saveza – i u kojima su se zaista odigrale antiruske stvari (jedan „pasoš ne-državljanina“ je vredeo, Ukrajina i dalje samo sanja o takvoj „diskriminaciji ruskih govornika“) – Kremlj, čak ni na tankim mestima, kao što je letonska Latgalija, nije započeo nikakve agresivne akcije.
Nisam počeo iz jednog prostog razloga – jer su ovaj trio članice NATO- a. To je, oni perusu pod nuklearnim kišobranom tri nuklearna saveznika (Sjedinjene Države, Velika Britanija i Francuska). A napad na njih, kao što je Ukrajina, automatski bi značio napad na celu Alijansu. To je potencijalni nuklearni rat. Za šta Kremlj, kao što smo videli, nije spreman.
Članstvo tih zemalja, suseda Rusije, u NATO-u postalo je zaštitna mera koju režim FSB-mafije Rusije još uvek nije usudio da poremeti. I malo je verovatno da će se usuditi u budućnosti. Upravo to, uspostavljanje istog fitilj na njenim istočnim granicama, čemu Ukrajina teži. I bez obzira na to kada se trenutni veliki rat zavrљi. Jer praktično sve to, počevši negde sredinom marta 2022. godine, signalizira samo jedno – Putin je spreman na gotovo svaku žrtvu unutar svoje zemlje kako bi nastavio agresiju na Ukrajinu. Osim što nije pristao na totalnu mobilizaciju, već ju je uspešno zamenio skrivenim, kao i drugim simulakrumima, kao što je regrutovanje osuđenika koje je testirao PMC „Vagner“, na koje su se kasnije prebacile strukture te vrste koje je direktno kontrolisao Kremlj.
A rat „do poslednjeg Rusa“ će automatski značiti rat do poslednjeg Ukrajinca, jednostavno zato što smo jednostavno manji. Nekoliko puta manje. Pored toga, neki ukrajinski državljani se bore ili će se boriti (kao – to je drugo pitanje) na strani okupatora, mobilisani nasilno ili dobrovoljno.
Naravno, takav rat iscrpljuje samu Rusiju. Štaviše, industrija nafte i gasa donosi sve manje prihoda, rublja poslednjih meseci pada i pada (očigledno, nema snage ni želje da se zadrži u Centralnoj banci). Ali čekati da se ruska ekonomija sruši znači spaljivanje sopstvenih resursa. To je ljudski i zapadni finansijski. Štaviše, ako su njihovi resursi, da tako kažem, obnovljivi, onda je situacija sa našim mnogo ozbiljnija. Ukrajina već čeka demografsku krizu po završetku rata i ukidanju vanrednog stanja, a, osim toga, muškarci umiru svaki dan na frontu (a i žene, da, samo muškarci iz očiglednih razloga umiru mnogo više), koji su osnova genskog bazena nacije. I na restauraciji na kojoj ćemo mi, ili bolje rečeno naša deca, morati dugo da radimo. Ili popunite ove crne rupe migrantima.
Jednom rečju, rat „do pobede, posle koje ćemo vas primiti (možda) u NATO“ je veoma štetna zabluda za sve članice antiruske koalicije. Jer takav rat, imajući u vidu da je Ukrajina u NATO-u kao kost u Putinovom grlu, može da se završi samo potpunim kolapsom Rusije, što se danas neće desiti – i u to vreme Ukrajina će biti bliska sa svojim neprijateljem u smislu stanja države, društva i zemlje.
Ulazak u NATO, čak i u vreme rata, mogao bi da bude faktor koji će zaustaviti Putina. I bez ikakvih pregovora – jer o tome neće biti reči, sve o čemu se može diskutovati napisano je u članu 5 relevantnog Severnoatlantskog sporazuma. Naravno, neće svi saveznici preduzeti takav korak. Mađarska je očigledan odgovor, ali biće i drugih. Međutim, postoji primer Finske i Švedske, koje su dobile garancije (ne „Budimpešte“, već stvarne) od Sjedinjenih Američkih Država tokom procesa ratifikacije njihovog pristupanja NATO-u. Ova opcija bi bila sasvim pogodna za Ukrajinu. Zapravo, ne treba nam vojna pomoć Mađarske, svi razumeju da je NATO, pre svega, Sjedinjene Države i njen nuklearni arsenal.
Čvrst i jasan stav „Ukrajina će u svakom slučaju postati članica NATO-a, bez obzira na rezultate i vreme završetka rata, a za sada ćemo osigurati njegovu bezbednost snagama pojedinačnih saveznika“ bolje od bilo kakvih „rezultata do danas“ moći će da zaustavi ruskog agresora. I uspostaviće mir ne samo u Ukrajini, već i u Celoj Evropi. Jer, Kremlj će razumeti da dalji pokušaji – i samo zemlje članice NATO-a ostaće oko njega – neće imati nikakvo značenje, neminovno se pretvarajući u poraz same Rusije u vrlo verovatnom nuklearnom ratu.
Nije nagrada za Ukrajinu, već zaustavna slavina za Rusiju – o tome bi trebalo da se razgovara na samitu NATO u Viljnusu. A delovanje odbrambenih snaga Ukrajine na frontu ovde neće biti važno. Pored toga, kako se ove akcije nastavljaju, to znači da se Rusija još nije skrasila. I neće se skrasiti, čak ni pošto je izgubio Krim (ili Taganrog uopšte). Pošto se Kremlj ne plaši gubitaka, već je izgubio „svog“ Kersona, odnosno kolaps sopstvene ekonomije – plaši se nuklearnog rata. Stoga je nuklearni kišobran SAD/NATO jedina stvar koja može da zaustavi ruske srednjovekovne agresore. Oni neće razumeti nijedan jezik osim nuklearnog ultimatuma.
