Pre samita Severnoatlantske alijanse, ukrajinski predsednik Volodymyr Zelensky pokušao je da napadne evropske partnere u svom zaštitnom stilu gotovo ucene: ako zapadni partneri nemaju hrabrosti da preduzmu odlučne korake, ja neću doći. Međutim, ukrajinski predsednik jeste došao u Viljnus, uprkos činjenici da zapadnim liderima i dalje „nedostaje hrabrosti“ (Ukrajina nije dobila poziv u NATO, a konkretni datumi nisu ni saopšteni).
Štaviše, sledećeg dana posle demarša, šef ukrajinske države, pošto je dramatično promenio ton svojih komentara na društvenim mrežama, aktivno je radio – sastao se sa zapadnim partnerima, istakao njihovu podršku, zahvalio se na pomoći… Kasnije ćemo, u nečijim memoarima, naravno, saznati šta ili ko je uticao na Zelenskog – da li je to bio neki spoljni faktor, ili je Bankova shvatila da pritisak javnosti na lidere Saveza nije baš pobednička (ili bolje rečeno, potpuno neponovljiva) taktika. Međutim, to će biti kasnije, godinama posle završetka aktuelne geopolitičke ere. Sada vredi napomenuti šta se desilo posle samita. Naime, dve izjave koje su postale neka vrsta reakcije Zapada na tvrdnje ukrajinskog predsednika.
Britanski ministar odbrane Ben Volas (koji je u početku zamalo postao jedan od kandidata za mesto generalnog sekretara NATO-a) rekao je da njegova zemlja, njegovo ministarstvo, nije internet usluga Amazonada ispune sva naređenja ukrajinskih vlasti. A onda američko izdanje The Washington Post, pozivajući se na izvore u Beloj kući, izvestili su da je oštra izjava Zelenskog o slabosti Alijanse gotovo izazvala želju američke delegacije da revidira nacrt deklaracije, koji je na kraju usvojen u Viljnusu, uklanjajući odatle frazu o obaveznom pozivu Ukrajine u NATO u budućnosti.
Obe ove izjave nisu pokrenule neku vrstu mega-skandala, i to je logično. Prvo je Volas kasnije, posle oštre reakcije Zelenskog, objasnio da „nije bio sasvim korektno shvaćen“, da je mislio na situaciju u kojoj se potrebe Ukrajine preklapaju sa potrebama Britanije. Međutim, glavna stvar ovde nije ono što je ministar odbrane Velike Britanije opravdao – već to što je sekretar odbrane samo do rekonstrukcije kabineta. Volasova najava o okončanju političkih aktivnosti bila je odličan razlog da Riši Sunak sve otpiše kao „jadnu patku“ (to jest političara koji više ne igra ozbiljnu ulogu, pošto se uskoro povlači) – kažu, pozicija gospodina ministra za sada ne odražava stav britanske vlade u celini. Pored toga, sam premijer nije rekao ništa slično ukrajinskom partneru, što je dodatni dokaz u korist opcije „emotivne reakcije određenog Volasa“.
Drugo, Bela kuća nije odgovorna za anonimne informacije u medijima, iako prilično uticajne, tako da takve publikacije uvek možete da objasnite novinarskim fantazijama. Mada, kako svi razumemo, iza takvih tekstova često stoji stav vlasti – što je, međutim, nemoguće ili jednostavno isplativo podneti putem nezvaničnih kanala. Ali formalno, ukrajinske vlasti ne mogu da imaju bilo kakve pritužbe protiv administracije Džoa Bajdena. I, kao što vidimo, nije bilo reakcije na američku publikaciju – za razliku od izjave Bena Volasa – i od predsednika Zelenskog i od Bankove u celini. Međutim, nedostatak odgovora ne bi trebalo da znači nerazumevanje obe poruke.
A ove poruke su, po našem mišljenju, sasvim jasne. Počevši od toga od koga su došli. I oni su došli iz te dve zemlje koje su, čak i pre početka rusko-ukrajinskog rata, počele da snabdevaju Ukrajinu oružjem. Vrlo je lako opozvati se jednostavno otvaranjem arhiva vesti na bilo kom ukrajinskom sajtu koji postoji više od dve godine. Dovoljno je izveštaja sa tada operativnog aerodroma Borjspil o dolasku drugog američkog ili britanskog vojnog transportnog aviona. Ili možete da prelijete stranice na društvenim mrežama ministra odbrane Oleksija Reznikova, koji je odmah izvestio o pomoći tih zemalja.
Stoga je reakcija na reči Volodymyra Zelenskog iz tih zemalja (a ne, recimo, Nemačke, koja se, prema rečima tadašnjeg ukrajinskog ambasadora Andrija Melnjaka, već pripremala za saradnju sa novom, kolaboracionističkom vladom okupirane Ukrajine) sama po sebi prilično indikativna. Međutim, ono što je rečeno takođe je važno – kako britanskog ministra, tako i američke publikacije.
Ove izjave su zvučale kao upozorenje. Upozorenje o mogućnosti „vrtoglavice sa uspehom“ – koja bar u delu društva nije potekla juče i razvija se prilično uspešno. Za sada samo na nivou anegdota da sada nije Ukrajina ta koja treba da uđe u NATO, već NATO treba da se pridruži Oružanim snagama Ukrajine. Ali to je za sada. Setite se da smo u susednoj zemlji sa kojom nastavljamo da se borimo,Slična transformacija se dogodila. Ovo je zakup iz Drugog svetskog rata. Iako Sovjetski Savez nije govorio o tome iz očiglednih razloga (odmah po završetku ovog rata počeo je sledeći Hladni rat, protiv bivših saveznika, pa je bilo nezgodno podsetiti se na njihovu pomoć), oni nisu poricali realnost i značaj te zapadne pomoći.
Sve dok u drugoj polovini devedesetih u prošlom veku, nova antiamerička histerija nije počela da dobija na zamahu. Što je na kraju predvidivo rezultiralo izjavama i samog Vladimira Putina (koji je ironično izjavio da je zakup kredita samo zaliha američkog paprikaša) i njegovih holopsa, poput bivše guvernerke vladimirske regije Ruske Federacije Svetlane Orlove – koja je navela da nas „Amerikanci još nisu platili pod zakupom“. Nema potrebe govoriti o javnom mnjenju – sada podsetnik da je pobeda nad nacističkom Nemačkom obezbeđena, posebno američkom municijom, američkom opremom i američkim oružjem, može se ispostaviti kao „diskreditacija ruske vojske“ odgovarajućom odlukom suda.
Uzgred, ironično, početkom jula je osam britanskih aviona slučajno iskopano u blizini Kijeva Hawker Hurricane, koju je sovjetska vojska dobila upravo kao deo pomoći tokom Drugog svetskog rata. Crvena armija je ukupno primila oko tri hiljade takvih aviona.
Ukrajina nikada ne bi trebalo da zaboravi kolosalni doprinos zapadnih partnera, bez koga bi se rat odavno završio ne u našu korist. To je posebno važno, s obzirom na kult Oružanih snaga Ukrajine, koji je već dobio oblik u domaćem društvu. Poštovanje prema svojoj vojsci je neophodna stvar, ali, kao što pokazuje istorija SSSR-a/Rusije, bez poštovanja prema partnerima, bez priznanja njihove pomoći, ovaj kult pre ili kasnije pretvara bilo koju zemlju u fašističku. I ovo je prva stvar od koje ćemo morati da se zaštitimo posle kraja ili kraja aktuelnog rata. Jer, u jednom lepom trenutku može se ispostaviti da zapadni partneri više ne žele da pomognu zemlji kojoj, čak i za ono što je već primljeno, ne može bar da zahvali. I onda ćemo morati da se borimo ne samo protiv sebe, već i na našu štetu. I u ovom slučaju, biće neophodno boriti se, jer Kremlj jednostavno neće imati pravo da izgubi takvu šansu.
Wallaceova izjava i objavljivanje u The Washington Post To treba posmatrati ne kao političku borbu ili pritisak na herojsku Ukrajinu, već kao podsetnik i hladan tuš. Tako da ni društvo, pa ni vlasti ne zaboravljaju, ne žive u relativno mirnom Kijevu, Lvivu, Dniprou, Odesi, Vinnytsiji ne samo zahvaljujući mudrosti Zalužnja i herojstvu običnih oružanih snaga Ukrajine, već i zahvaljujući neviđenoj pomoći Zapada. Nisu zaboravili niti gajili svog Putina ili Orbana.
