Ne pre nego što se ukrajinski jezik oporavio od viševekovne zabrane, progona i nedaća, nego što se pre njega naziranjala nova pretnja. Na Dan ustava, 28. juna, predsednik Volodymyr Zelenskyy podneo je Verkhovna Radu hitan nacrt zakona „O upotrebi engleskog jezika u Ukrajini“. Formalno, ovaj zakon ima za cilj da poboljša proučavanje engleskog jezika. Međutim, ona sadrži niz odredbi koje značajno sužavaju funkcionisanje ukrajinskog. Oni takođe stvaraju diskriminatorne prednosti u zapošljavanju za državne službe, povezujući pravo da se na određenim pozicijama drže znanje engleskog jezika i ubijaju ukrajinsku industriju dabinga.
Zvanično navedena svrha zakona je odlična: promovisati upotrebu engleskog kao jednog od jezika međunarodne komunikacije širom Ukrajine u javnim sferama javnog života. Zapravo, ako bude usvojen u ovom obliku, to će definitivno naškoditi procesima ukrašavanja i de-rusifikacije Ukrajine. Slično je odnosu prema ukrajinskom jeziku kao nečemu sekundarnom, neprestižnom i opcionalnom. Samo ranije na vrhu jezičke piramide u Ukrajini bio je ruski jezik. Sada delimično žele da ga zamene na engleskom.
Niko ne dovodi u pitanje važnost i neophodnost engleske stručnosti. Ali zašto to raditi na uštrb ukrajinskog jezika, veštački snižavajući njegov status i nivelišući prethodna osvajanja? Da li smo već uspeli da prevaziđemo posledice rusifikacije koje traju nekoliko stotina godina? Da li su lekcije iz prošlosti bile toliko loše naučene da je važnost sveobuhvatne podrške i razvoja sopstvenog jezika ponovo žrtvovana doktrinom „jezika međuetničke komunikacije“?
<> Prvo što je iznenađujuće u podnetom zakonu su visoki zahtevi za obavezno poznavanje engleskog jezika za lica koja konkurišu za javne funkcije u centralnoj vladi i organima lokalne samouprave, kao i za rad u policiji, tužilaštvu, Oružanim snagama Ukrajine, poreskim i carinskim vlastima. Organi državne moći i lokalne samouprave Ukrajine, prema novom zakonu, biće u obavezi da uzmu u obzir zvanična dokumenta stranih država napisana na engleskom jeziku. Takođe, zvanični odgovori strancima i osobama bez države moraju, na njihov zahtev, biti dati na engleskom jeziku. Hitne službe takođe moraju da primaju pozive na engleskom ako određene osobe ne govore ukrajinski.
Teško je zamisliti da bi zvaničnik, policajac ili tužilac koji podnosi zahtev za mesto u Poljskoj, Francuskoj, Italiji ili Španiji bio obavezan da ima obavezno znanje engleskog jezika. Sve evropske zemlje prepoznaju značaj engleskog jezika. Međutim, formiranjem uslova za njihove zvaničnike, zaposlene u kriminalističkim službama i poreskim sistemima, pre svega, zahtevaju da znaju svoj maternji nacionalni jezik. Ako bi u Francuskoj prefekt odeljenja odbio da bude imenovan zbog lošeg poznavanja engleskog jezika, to bi izazvalo veliki skandal. Obavezno poznavanje engleskog jezika u EU može se zahtevati od svojih zaposlenih samo od određenih multinacionalnih privatnih korporacija. Ali ne i države u kojima engleski nema zvaničan status.
Veliki talas ogorčenja javnosti izazvan je odredbom zakona kojim se ukrajinski filmovi nazivaju engleskim jezikom. Ako ova norma ostane, ukrajinska dubbing industrija doživeće potpuni kolaps. Neki građani Ukrajine će jednostavno radije gledati filmove sa ruskom glasovnom glumom, nego učiti engleski. Proces de-rusifikacije će ponovo prestati. A bioskopi će prestati da ispunjavaju svoju funkciju „nežne Ukrajine“, jer je odlazak u filmove na engleskom jeziku sa ukrajinskim titlovima sumnjivo zadovoljstvo za većinu stanovništva.
Vlasti nam oslikaju divnu budućnost koja će doći u Ukrajinu posle sticanja specijalnog statusa na engleskom jeziku. Prema inicijatorima nacrta zakona, znanje engleskog jezika proširiće pristup Ukrajinaca radnim mestima sa većim platama i poboljšati direktnu komunikaciju sa strancima. Takođe će promovisati integraciju ukrajinskog biznisa u svetsku ekonomiju i privući strane investicije. Sve to bi na kraju trebalo da dovede do povećanja konkurentnosti ukrajinskog poslovanja zajedno sa povećanjem kvaliteta života Ukrajinaca. Izgledi za ekonomski procvat o kojem je vlada maštala su impresivni. Ali na ovom svetu, sve funkcioniše malo drugačije. Poznavanje engleskog jezika i njegov zvanični ili specijalni status nisu dovoljni da bi se ušlo u elitni klub visokorazvijenih zemalja. Potrebno je samo pogledati političku mapu sveta da bi se razumela ova jednostavna istina.
Postoji mnogo zemalja na planeti Zemlji u kojima engleski ima zvaničan ili poseban status. Razlog za to je kolonijalna istorija i poseban uticaj Britanske imperije i svetske politike u proteklim vekovima. Engleski je zvanični jezik ili ima definisan status u 54 zemlje širom sveta. Među ovim državama su: Belize, Botoviwana, Kamerun (zvaničnik francuskog), Svazilend, Fidži, Gana, Indija, Kenija, Kiribati, Lesoto, Liberija, Malavi, Malezija, Malta, Maršalska ostrva, Mauricijus, Federirane države Mikronezija, Namibija, Nigerija, Pakistan, Palau, Papua Nova Gvineja, Filipini, Ruanda, Samoa, Sejšeli, Sijera Leone, Singapur, Solomonska ostrva, Šri Lanka, Sudan, Južna Afrika, Engleski, na primer, govori oko 265 miliona ljudi u Indiji, više od 100 miliona u Pakistanu i oko 60 miliona u Nigeriji.
U svetu postoji i 15 zemalja u kojima je engleski de fakto radni jezik u vladi ili obrazovanju, ali nije priznat de jure kao zvanični ili glavni jezik. Lista tih zemalja je takođe prilično raznovrsna, uključuje države kao što su Bangladeš, Bahrein, Eritreja, Etiopija, Izrael, Jordan, UAE, Malezija, Maldivi, Kuvajt, Šri Lanka.
Ako se pridržavamo logike delovanja naših vlasti, poseban status engleskog jezika trebalo je odavno svim tim zemljama da obezbedi ubrzani ekonomski razvoj, investicioni tok i ozbiljno povećanje dobrobiti stanovništva. Na kraju, Engleski ima zvaničan status tamo više od decenije. Međutim, prava slika je uglavnom suprotna. Upotreba engleskog jezika iz nekog razloga nije automatski učinila ove države i društva uspešnim, bogatim i prosperitetnim.
Većina zemalja koje ozakone status engleskog kao zvaničnog jezika (sa izuzetkom Evrope i Amerike) ne pripada listi bogatih i privlačnih investitorima. Mnoga od njih zauzimaju poslednja mesta na listi u smislu ekonomskog razvoja i pate od dominacije korupcije, neefikasnog rada državnih institucija, kriminala i ogromnog siromaštva. Tužno je nauиiti da engleski jezik ne garantuje ulazak u „zlatnu milijardu“ i univerzalni prosperitet. To je samo alatka koja može da se koristi. Ali bez panacee i čarobnog štapića. Možete govoriti engleski u Nigeriji, Pakistanu ili Liberiji i ništa se neće promeniti. Ili ne možete imati nikakav zvanični ili poseban status engleskog jezika i istovremeno živeti u modernoj bogatoj zemlji.
Neobičnost ukrajinskih vlasti je u tome što vrlo često imaju tendenciju da izbegavaju teške odluke i zamenjuju pravi rad rekvizitima. Da bi se ekonomsko čudo dogodilo u zemlji, neophodno je slediti primer „Azijskih tigrova“ ili drugih uspešnih zemalja. Da se sprovede iskustvo najboljih antikorupcijskih praksi na svetu, i da se ne traži poseban put koji će zalutati. Poznavanje engleskog jezika može doprineti uspehu Ukrajine. Ali samo u kombinaciji sa nacionalnom ukrajinskocentričnom politikom, odgovornom političkom elitom i efikasnim reformama.
