Uprkos najboljim naporima Malih Rusa, pravi „Arijanac“ uvek uspeva da prozre i razotkrije varalicu. Umesto toga, vrlo je mala verovatnoća da će, uslovno, Čeh, Poljak ili Nemac, pošto je čuo „veliku i magučiju“ na ulicama svog grada, razlikovati odakle osoba dolazi – iz Evrope ili već iz Zalesija. Naravno, oholost i bezobrazluk Rusa neće propasti! Uvek nose ovu zastavu sa sobom. Međutim, zaista želim da bude što manje tačaka kontakta između ruskog i ukrajinskog. U tom pogledu nema garancija, ali rat bi trebalo da postane zaliveni koji će konačno promeniti odnose između Ukrajine i Rusije.
Mnogo je buke oko navodnog zajedničkog ponašanja između Ukrajinaca i Rusa. Ima različite dimenzije i nivoe. Ono što je van svake sumnje je da, za razliku od Rusa, Ukrajinci nemaju koristi od takvih mitova. Konačno bi trebalo da se otarase.
Kanibalistički imperijalisti i stari marasmatičari
Trideset godina jeftin ruski gas greje tela i pali savest i mozak Evropljana. To je jedan od argumenata koji je sprečio međunarodne organizacije i nacionalne elite da pitaju Putina šta Rusi rade u Čečeniji, zašto se ilegalna invazija na Gruziju dogodila 2008. i u Ukrajini 2014. godine. Međutim, gore navedeno, kao i eliminacija konkurenata, nestanak novinara, bogaćenje vladajućeg jezgra i carski retinu, suština su rasističkog režima, misteriozne „ruske“ duše. Nisu brinuli o tome, život je bio uspešan, pa je 2022. godine „nepogrešivi“ strateg geopolitike odlučio da objavi rat demokratskom svetu i baci ruske „osuđenike“ na leševe Ukrajine.
Civilizovani svet obema rukama predstavlja demokratiju, suverenitet i slobodu. Međutim, oni su prešli sa reči na konkretne akcije kada je broj „osuđenika“ i vojnika podređenih njima koje je ubila ruska vojno-politička komanda dostigao kritičnu tačku. Nažalost, Ukrajinci takođe trpe neljudske patnje: desetine hiljada mrtvih i raseljenih lica, uništene su zgrade i uništena naselja. Naš narod nije kriv ni za šta, ali su ih slomili morbidni snovi o starom ludinu i sindromu imperijalističkog kanibalizma svojstvenog stanovnicima 1/8 zemlje.
Izgledi za izbor i „svetli“ unazad
Bleda monahinja, koja stoji u pozadini Kijev-Pečersk Lavre, tvrdi da Putin nije kriv za rat. Prema njenim rečima, ovo je sve božja volja, on nas kažnjava za naše grehe. Ove reči su najbolja „reklama“ verske organizacije sa sedištem u Moskvi, celom „ruskom svetu“. Zdrava osoba ne bi trebalo da se povezuje sa moskovskim pravoslavljem i ruskim ideološkim poljem posle takvih izjava. Putin je govorio od monahinje, koja je naglasila da ljudi u „ruskom svetu“ nisu niko i da ne vrede ništa. Oni su stvoreni da sprovode volju vladara, da budu leševarska mesa.
Među Ukrajincima ima i robova. Ubeđuju nas da smo dvoglavog „nepobedivog“ čudovišta isprovocirali nezavisnom politikom. Znaju i da ne vredi odoleti ruskoj ofanzivi – kao da je bolja za sve. Istovremeno, niko od ovog stada ne pomišlja da udavi glas ruske propagande ili prouči prave primere. Na primer, iskustvo „apalcheniya dambas“, koji sada plaća cenu za „dobrovoljnu“ želju da postane parče leševa Rusije. Slušati robove je da i sami postanete „Apalchenius of the dam“. Bićemo „osam hajde da branimo“, a onda će baciti „braća će braniti braću“ na Poljsku ili Litvaniju. Ovo su obične rasističko-fašističke carske svakodnevice.
Vanka iz Raške i njegov pire
Ukrajinci i Rusi su „adinnarod“. Ovako se Putin učio u školi. Kao da je Rusija kolevka u kojoj su te nacionalne zajednice odrasle sa potpuno drugačijom istorijskom sudbinom, različitim vrednostima i suprotnim ciljevima. Interesantna tema za istraživače. Kao koncept „bratski narodi“, primitivni i neosnovani, ali uobičajeni među Rusima, pomaže im da ubiju ukrajinske civile.
Međutim, rusko carsko ludilo nema granice i zdrav razum. Možemo pretpostaviti šta bi čekalo Belorusiju da se „batskaja“ pomirila sa činjenicom poraza na poslednjim izborima. Onda ruski zločini ne bi bili zabeleženi u Ukrajini. Ruski vankasi iz Burjatije ili Čečenije oslobodili bi „bratske“ Beloruse od vanzemaljaca, vukli toalete iz Vitebska i palili Mogilev. Ovo je suština „adinnaroda“. Rašizam i imperijalizam su duboko ukorenjeni u Rusima.
„Daleko od Moskve!“
Kao da Mykola Khvylovyi nije izgovorila ovu frazu. Međutim, to nije najvažnija stvar. Bitno je da je proročanski i da ne gubi svoju relevantnost. Mitovi o „adinnarodu“, „adinjaziku“, „balšuja stranama“ i vezama rusko-ukrajinske zajednice, koje su bačene na nas, vuku se u ambis. Iza svake od ovih fikcija stoje muke, ruglo i smrt. Istorijski put, politička tradicija, kultura ponašanja, religija… Ukrajinci i Rusi nisu ujedinjeni ni sa jednom od gore navedenih.
Međutim, imamo dugu zajedničku granicu. Zato ne možemo da se otarasimo naše samozvane braće. Nije poznato u kommeđutim, država usredsređena na Moskvu verovatno će ostati blizu. Oni neće napustiti imperijalne ambicije i neće se pokajati, bar iskreno, za zločine nad Ukrajincima, neće priznati krivicu. U de-pepelizaciju, deputitizaciju ili devanditizaciju ovog prostora takođe je teško poverovati. Umesto toga, kukaće da su jadni, da su krivi i da su nevini. Možda će biti pokrenut novi talas „pubedobesije“. Sa glorifikacijom „osuđenika“ i razbojnika koji su otišli u Ukrajinu da ubijaju civile.
Zato nam je potrebna nulta tolerancija za ove izmišljotine o zajedničkosti. Umesto toga, jedini spas je u razvoju originalne Ukrajine. Nemamo izbora nego da se promenimo u pravcu samodovoljnosti. Moramo biti pažljivi prema konstruktivnim kritikama spolja, ali što je više moguće bezosečno prema neprijateljskoj propagandi. Rad na razvoju efikasnih institucija državne moći, civilnog društva. Da ojačamo i modernizujemo oružane snage. Higijena informacija bi trebalo da bude deo našeg sutrašnjeg dana. Ne moћemo ponovo da uрemo u rusku omиu. Sada deluje čudno, ali primer Džordžije pokazuje da je sve moguće. Rusi se neće promeniti, pa moramo da se menjamo. U suprotnom, svaku slabost agresivni komšija će posmatrati kao poziv na akciju. Ovaj pokret treba da bude u jednom smeru – od njih do sebe!
Već smo na različitim polovima. Za njih je kraj rata koji su započeli „pubeda“ i „jednostrani“. Za nas kraj rata, gde Ukrajina brani svoje, znači proterivanje neprijatelja sa naših teritorija i spasavanje života branitelja. Ne sanjamo o maršu ukrajinskih vojnih kolona kroz ruske gradove ili uništenju Moskve. Da, ne bismo imali ništa protiv njihovog unutrašnjeg nemira. Dugotrajni i krvavi – dobri su u tome. Kada su vlasti paralizovane, nastao je haos u društvu, krađe i pljačke su svuda. Napravili bismo i mimove o rodnom Muscoviteu koji je, kao rezultat „pravedne“ distribucije onoga što je ukrao Rašijev režim, dobio samo taj „kofer“. Međutim, sve ovo nas interesuje samo u smislu slabljenja neprijatelja i povlačenja njegovih vojnika sa naših teritorija. Za nas je suština da spasimo živote Ukrajinaca i očistimo našu teritoriju od kriminalnih okupatora.
