Ukrajina želi obavezujuće bezbednosne garancije kako bi osigurala svoj dugoročni opstanak, ali saveznici jednostavno još uvek nisu spremni da ih obezbede, a zapadna alijansa nije jednoglasna kako da odgovori na zahtev. Ovo je navedeno u materijalu Politiko, obaveštava LB.ua.
Prema rečima pet evropskih diplomata, uprkos višemesečnim razgovorima o ovoj temi, Zapad trenutno nema jedinstven stav po tom pitanju.
„Da li NATO, kojem Ukrajina teži da se pridruži, treba da vodi ovaj razgovor? Ili bi najveća vojna sila na svetu trebalo da obezbedi individualnu posvećenost? Da li neke garancije vrede nešto drugo osim članstva u NATO?“, piše list.
Prema rečima diplomata, sva ta pitanja ostaju otvorena samo pet nedelja pre sastanka u Viljnusu na ključnom samitu NATO- a. Ukrajina je postavila samit kao krajnji rok, zahtevajući da saveznici na sastanku jasno obavežu da će omogućiti Ukrajini da se pridruži NATO-u i usput pruži bezbednosne garancije.
Kijevove pristalice suočavaju se sa neugodnom realnošću: mnogi zapravo ne žele da daju Ukrajini specifičan vremenski okvir za pridruživanje NATO-u. Ali takođe ne žele da ostave Ukrajince frustrirane ili ranjive na kontraofanziv. Kao rezultat toga, brojni lideri zapadne Evrope sve više odustaju od bezbednosnih garancija i nude optimističniju formulacija o članstvu. Međutim, retorikom je stvarno planiranje zbunjujuće, što odražava poteškoće sa razumevanjem različitih grupa zemalja.
„Ponekad je teško razumeti o čemu govorimo“, rekao je jedan zvaničnik istočne Evrope.
Ukrajina želi da lideri NATO-a daju Kijevu mapu puta za posleratni prijem — i konkretne bezbednosne garancije zapadnih prestonica u međuvremenu. Nekoliko zapadnih lidera poslednjih dana govorilo je bar usmeno o potrebi za takvim garancijama. Međutim, sadašnji i bivši zvaničnici kažu da ne postoji konsenzus o garancijama — šta će one značiti i koji format može da se koristi.
„Na jednom kraju spektra je punopravno članstvo u NATO-u. Ta opcija sa sobom nosi ironkladnu garanciju Člana 5 – napad na jednog saveznika smatra se napadom na sve saveznike“, rekla je Kamil Grand, bivša pomoćnica generalnog sekretara NATO-a.
Na drugom kraju spektra, rekao je on, postoje ono što bi se moglo smatrati „papirnim garancijama“, kao što je slab budimpeštanski memorandum iz 1994.
Prema njegovim rečima, između njih postoji mnogo „opcija“ – od bilateralnih sporazuma do stvarnih političkih obaveza – a zadatak je da se pronađe „pravo mesto“.
Jedan od predloga na stolu je takozvani Kijevski bezbednosni sporazum, koncept koji je razvila kancelarija ukrajinskog predsednika Volodimera Zelenskog zajedno sa bivšim generalnim sekretarom NATO-a Andersom Fogom Rasmusenom. Prema planu, osnovna grupa saveznika će se obavezati na jačanje odbrane Ukrajine godinama kako bi došla i kroz vojnu i ne-vojnu pomoć.
U međuvremenu, grupa bivših visokih zapadnih zvaničnika odbrane i akademika takođe je iznela ideju usmerenu na dugoročnu saradnju i pružanje pomoći Ukrajini da brzo proširi svoju odbrambenu industriju. To bi bilo slično „odbrambenim obavezama SAD prema Izraelu“ i bio bi „privremeni“ sporazum pre nego što Ukrajina uđe u NATO.
Međutim, zvaničnici kažu da političari, kada sada govore o „garancijama“ i „uveravanjima“, oni u suštini misle na obećanja da će nastaviti da pružaju oružje i obuku, a ne konkretna obećanja da će stati u odbranu Ukrajine.
Kako je obavešteno na našem sajtu, bivši generalni sekretar NATO-a Anders Rasmusen smatra da bi neke zemlje NATO-a možda želele da rasporede trupe u Ukrajini. To bi moglo da se dogodi ako zemlje članice, uključujući Sjedinjene Države, ne pruže opipljive bezbednosne garancije Kijevu na samitu u Viljnusu.
