Zora 6. juna 2023. je nova granica ruskih zločina na teritoriji Ukrajine. Dizanje brane kahovke HPP dovodi ruske akcije na drugi nivo – nivo izazivanja katastrofa koje je napravio čovek velikih razmera, a koje ugrožavaju bezbednost hiljada ljudi. Nije da je postojao razlog da se Rusi smatraju adekvatnim za to, posebno političko rukovodstvo i vojska. Posle genocidnih akcija u Buhi, Izjumu i drugim gradovima, ili posle raketnih napada na civilne zgrade, akcije Rusa ne bi trebalo da iznenade. Pa ipak, usred emocija mnogih Ukrajinaca, da ne pominjem druge, ujutru 6. juna, jedna od dominantnih emocija bila je iznenađenje – da li su to zaista uradili?
O scenariju da Rusi digu branu u vazduh pisalo se bar prošle jeseni posle oslobođenja desničarskog regiona Kerson. Zahvaljujući ovome ili ne, ali u prvim satima posle katastrofe, čini se da to nije bilo potpuno iznenađenje za lokalne vlasti (osim za okupirane teritorije). Pa ipak, kada je u pitanju tada još uvek hipotetička eksplozija, većina reakcija je bila u fazonu „pa, možda neće doći do toga“.
Ovo donekle podseća na poslednje nedelje pre 24. februara 2022. godine. Uprkos očiglednim znacima priprema Rusije za napad i upozorenja zapadnih partnera, ne samo ukrajinskih vlasti, već i većine običnih građana (autora ovih redova među njima) i dalje se tvrdoglavo nadaju da će „proći“ da se najgore neće dogoditi. Godinu i po dana kasnije, vidimo da ima manje iluzija, ali one još uvek nisu potpuno nestale. Kada imate posla sa Rusima, uvek može biti gore. Ovu lekciju konačno moraju da nauče Ukrajina i ceo svet. Izgleda da je vreme da se ponove mere bezbednosti radijacije.
Dizanje brane u vazduh HPP-a Kahovka je još jedan podsetnik onima koji očekuju munjevitu i odlučnu kontraofanziju Oružanih snaga Ukrajine. Kao, sada će naši tenkovski stubovi proći kroz neprijateljski front sa velikim udarom, pešadija i oprema žure napred i to je to, naša pobeda. Više puta, vojska i ne samo da je rekla da te iluzije sprečavaju trezvenu percepciju mnogo složenije stvarnosti. Posebno, cena koja će morati da se plati čak i za veoma uspešnu kontraofanziju. Sada imamo jasnu demonstraciju za šta su Rusi sposobni pred verovatnim skorom porazom. Ako ne mogu da spasu okupirane teritorije, spremni su da ih pretvore u „sprženu“ (dobro, poplavljenu) zemlju. Zato je, bez gubljenja vere u Oružane snage Ukrajine i pobede, neophodno osloboditi se iluzija da će „još dve ili tri nedelje“ i jedna kontraofanziva okončati najveći rat u Evropi od Drugog svetskog rata.
Od ovog pisanja još uvek nije bilo jasnih odgovora drugih država ili međunarodnih institucija. Oni će se, naravno, pojaviti. Ne bi bilo iznenađujuće da, pored osude Rusa, postoje uspaničeni glasovi koji pozivaju na pregovore o spasavanju majke prirode. Glasovi koji će još jednom apsurdno učiniti odgovornost ukrajinske i ruske strane jednakim. Prava činjenica je da od sada postoji još manje razloga da se Ukrajina ubedi da pregovara sa neprijateljem. Neprijatelj koji radi ono što su Rusi uradili sa Kakhovkom HPP ne može da se umiri (osim ako nije potpuno izgubio čak i ostatke morala i vrednosti), može biti primoran samo da se preda.
Situacija sa naivnim verovanjem u „mir u svetu“ posebno je relevantna imajući u obzir činjenicu da se specijalni izaslanik pape Franje, kardinal Mateo Župi, trenutno nalazi u Ukrajini. Teško je reći da li će nova katastrofa koju je izazvala Rusija uticati na besmislen i licemeran stav Apostolske stolice prema Ukrajini. A s obzirom na to da prethodni zločini nisu dali papi jasan osećaj dobra i zla u ovom ratu, ne mogu da verujem.
„Trešnja na torti“ je bila UN. Ponekad se čini da se ova organizacija namerno izlaže besmislenim predmetima podsmeha. Svi su već navikli na večnu „duboku zabrinutost“, na nesposobnost Saveta bezbednosti, gde Rusija i Kina imaju pravo veta. Međutim, na dan velike katastrofe, u vreme još jednog zločina Rusa, širenje informacija o „danu ruskog jezika“ na njihovim zvaničnim društvenim mrežama je previše čak i po standardima UN. Prvo, agresor Rusije je na čelu Saveta bezbednosti, sada jeste – samo što je u ovom ratu već bilo dovoljno argumenata o ne samo neefikasnosti UN suočenih sa pretnjama, već o njenoj moralnoj bezvrednosti u mnogim aspektima. Međutim, sada je mnogo lakše objasniti u istoriji suštinu problema međuratne Lige nacija.
Dizanje brane Kahovke HPP zajedno sa nečinjenjem međunarodnih institucija još jedna je ilustracija krize i neoperativnosti postojećeg međunarodnog sistema. Kada neki igrači nastoje da igraju po pravilima, a ostali nekažnjeno mogu da bacaju delove na protivnika, ovo je put ka haosu, anarhiji, do vladavine jakih, a ne civilizovanih. Ako se Rusija izvuče, zašto Kina u nekom trenutku neće poverovati da će uspeti u sličnom triku na Tajvanu?
Ako pravila mogu nekažnjeno da se krše, sistem neće funkcionisati. Da bi to Da bi se povratila bar pojava postojanja jasnih normi i stabilnosti, neophodno je kazniti prekršioce u solidarnosti i svrsishodnosti. A ako dostupni alati nisu pogodni za ovo, morate se konačno suočiti sa istinom i zameniti ih drugima. U slučaju Rusije, po mogućstvu slično akcijama preduzetim protiv Nemačke 1945. U suprotnom, uništavanje brane Kahovka neće biti vrhunac ruskih zločina, već samo još jedan korak na putu ka njemu. I kakav će biti ovaj vrhunac u ovom slučaju je najgore pitanje.
