Sedmica u političkom životu Ukrajine, kastrirana ratom i vanrednim stanjem, počela je intervjuom sa predsednikom Verkhovne Rada Ruslanom Stefančukom. Jedno od ključnih pitanja upućenih predsedniku Verkhovne Rada odnosilo se na datum održavanja sledećih parlamentarnih izbora. Formalno su zakazani za 29. oktobar 2023. godine, ali s obzirom na situaciju na frontu i u Kremlju, malo je verovatno da će se rat završiti dovoljno brzo da bi se osigurao punopravni izborni proces. Stoga, što dalje, pojavljuju se stručnija i ne baš mišljenja o tome kada i kako će biti održani sledeći parlamentarni izbori.
Posebno su počele da se pojavljuju glasine da bi deseta Verkhovna Rada u istoriji nezavisne Ukrajine mogla da bude izabrana baš tokom rata. Teoretski, ništa nije nemoguće – zabrana održavanje izbora u periodu vanrednog stanja nije upisana u Ustav, koji se ne može menjati u ovom posebnom periodu. A zakon se može promeniti. Međutim, malo je verovatno da će vlasti preduzeti takav korak ukrajinski – ova odluka će izgledati preoštre, posebno protiv pozadine procesa evropskih integracija Ukrajine, koji sama Ukrajina pokušava da ubrza. Održavanje sumnjivog kvaliteta izbora u takvoj situaciji, blago rečeno, neće pomoći našoj zemlji da postane članica Evropske unije, ali je prilično sposobna da to odloži.
Zato je Stefančuk, odgovarajući na pitanje o narednim izborima Verkhovnoj Radi, jasno odgovorio – tokom vanrednog stanja ne mogu da se organizuju, kako iz zakonodavnih, tako i iz prilično praktičnih razloga. A najbolja opcija je, prema rečima predsednika skupštine, da se sledeći Verkhovna Rada izabere odmah po završetku rata. (Ili bar ukidanje vanrednog stanja, jer rat u jednom ili drugom formatu – recimo, kao u periodu 2015-2022 – može da traje više od godinu dana ili čak decenija.) A ovde je nešto o čemu treba da razgovaramo.
Održavanje izbora u najkraćem mogućem roku po sadašnjem zakonu – vanredno, na primer, koje zahteva samo 60 dana pripreme – značiće jednu jednostavnu stvar. Na ovim izborima Ukrajinci će glasati ne za budućnost, već za prošlost. Preciznije, za one koji pobede u ratu. (Naravno, govorimo o pobedi Ukrajine u aktuelnom ratu, jer posle poraza o kakvim izborima možemo da govorimo…)
A ovo je donekle čak i logično. U Ukrajini već godinu i po dana nema političkog života. Pretpostavimo da se rat nastavi još godinu dana. Prošlo je dve i po godine. U ovom periodu i u mirnodopsko vreme, situacija na političkoj mapi Ukrajine se prilično dramatično promenila, a kamoli turbulentno ratno vreme. A ako je stanovnicima zapadnog dela Ukrajine lakše, jer su stranke koje su izabrale ove regione nekako preživele, čak i ako ne sve, onda će se na Istoku situacija promeniti i van priznanja. One stranke koje preferiraju Istočnjaci jednostavno su nestale sa političkog horizonta (bilo zato što su bile zabranjene ili zbog promene političke paradigme). Koga bi ti prilično veliki izborni regioni trebalo da izaberu? Ili ratni heroji ili oni koji će pozvati na pomirenje sa Rusijom. Nijedan kriterijum nema nikakve veze sa budućnošću Ukrajine.
Međutim, isti princip, koji će rado koristiti sve političke snage – a pre svega iz očiglednih razloga, vlasti – ima jednu veliku manu. Kao što je već pomenuto, ovo je glasanje za prošlost. Za ono љto se desilo u ratu. Po završetku ovog rata, Ukrajina će morati da izgradi u suštini novu zemlju, konačno ukrajinsku i, verovatno, evropsku. A da bi to uradili, Ukrajinci bi trebalo da se dočepaju ne samo fotografija onih koji su se borili ili volontirali, već i političkih programa starih i još novih stranaka. Novo, pre svega, jer će se izborna mapa Ukrajine posle rata promeniti izvan priznanja – počev od činjenice da će vladajuća stranka, posle niza predratnih skandala i pojavljivanja izdajnika u svom sastavu tokom rata, proći kroz proces radikalne transformacije. Međutim, glasanje za nova „nova lica“, čak i ako će im biti dodeljene državne nagrade (sasvim zasluženo, uzgred), kontraproduktivno je. Ukrajinci su već toliko puta glasali za imena, a ne za programe i principe, da je vreme za učenje.
Pored toga, posle rata situacija u Ukrajini, u principu, neće biti slična onoj kakva je bila 23. februara 2022. godine. Ruski pravac, u kojem je mnogo stranaka živelo i cvetalo, nestaće ili će skoro nestati. Takođe, pozicija „neke njate“ biće nepovoljna, jer će sada i posle rata ideja o evropskim integracijama Ukrajine biti vodeća. Zato će, da bi se izdvajale od drugih starih ili, naročito, novih imena, stranke morati, kao i u dosadnoj Evropskoj uniji, da nauče da se takmiče u pravom izbornom formatu levice. Trideset godina u Ukrajini sve je bilo jasno – vi ste ili za proruske, ili za proruske stranke, ili za stranku onih kojima nije stalo kako se ulica zove, glavna stvar je da bude osvetljena. To se više neće dešavati u posleratnoj Ukrajini. Čak ni ostaci OPFL-a, koji će nesumnjivo pokušati da uđu u Rada-X, više neće pedalati temu prijateljstva sa Rusijom tako otvoreno kao što je bilo pre rata. Posebno zato što će se broj pristalica takve ideje ozbiljno smanjiti zbog smrti, emigracije i promene političkog položaja.
Stoga, da bi se ukrajinskim strankama omogućilo da dođu do života/da se rode i izvrše potpuni posao pre izbora, potrebno ih je odložiti, recimo, na 9-12 meseci. Ovo nije tako dugo vreme kao љto izgleda. Ako odmah posle rata izaberemo Radu po principu „ko se borio i dobrovoljno prijavio“, a onda se ispostavi da ovaj Savet uopšte ne odražava realno raspoloženje stanovništva (koje će se manifestovati kasnije, nekoliko meseci posle takvih izbora), onda ćemo morati da čekamo četiri godine. Zar ne bi bilo bolje sačekati godinu dana da se izabere bolji i realniji parlament?
Ali u toj varijanti postoji jedna mana – ona je korisna opoziciji i samim tim neprofitabilna za vlast. Jer izbor stanovništva za 12 meseci, ne dva, više neće biti zasnovan na herojima rata, već na onome što će se dešavati u zemlji tokom ovih meseci. I verovatno se neće desiti prijatne stvari. Mi sada zapravo živimo na račun zapadnih partnera – jer je svima očigledno da u suprotnom nećemo preživeti, ekonomija u vremenima rata, čak i geografski lokalizovana kao naša, jednostavno je onesposobljena. Posle rata, Ukrajina će morati sama da zaradi za život. Ne bez podrške Zapada, već sami. A kada počnu prekidi u penzijama i platama, kada dolar i cene počnu da rastu – kakva će biti reakcija društva? Sasvim je jasno da je antivladina.
S druge strane, takođe je nemoguće odložiti izbor nove Rada. Današnja mono-koalicija, čak i u vreme rata, pokazala je da će najbolji dan u njenoj istoriji biti dan završetka vlasti. A gubitak dragocenih meseci u kontekstu procesa evropskih integracija (koji se verovatno neće završiti do kraja rata) je veoma skup.
Dakle, ako ne uzmemo u obzir subjektivne razloge u vidu želja vlasti i opozicije ili objektivnih, kao što je organizacija izbora u brojnim regionima pogođenim neprijateljstvima i za veliki broj izbeglica koje se možda neće vratiti kući (to je ranije logično izjavio prvi potpredsednik parlamenta Oleksandr Kornienko, naglašavajući termin „4-5 meseci od ukidanja vanrednog stanja“) – za najtimalnije političko održavanje sledećih izbora u Verkhovnu Radu sa stanovišta budućnosti Ukrajine Elite će morati da konsoliduju tačku preseka dva grafikona: „tempo posleratnih reformi i obnove“, koji će očigledno vremenom opasti, i „razvoj punopravnog političkog života“. U trenutku kada će Ukrajinci, s jedne strane, moći manje-više adekvatno da razumeju potencijalne izborne učesnike i njihove posleratne programe, a sa druge strane, oni još neće početi da budu depresivni jer se Ukrajina za dve ili tri nedelje nije pretvorila u članicu EU sa odgovarajućim životnim standardom, a trebalo bi da bude izabrana nova Verkhovna Rada iz Ukrajine.
I stvarno nov. U kojoj, po prvi put, stranke treba da budu podeljene ne po starim principima, već prema klasičnom kapitalističkom formatu političkog spektra. Da bi ljudi izašli na izbore, trebalo bi da izaberu ne „ukrajinsku Ukrajinu integrisanu u Evropu“ (to bi trebalo da bude osnova za sve političke snage) ili „ruski satelit sa dva državna jezika i ruskim biznisom“ (i to bi trebalo da nestane zauvek) – već za određene stavove o ekonomskom razvoju, transformaciji obrazovnog sistema, promeni penzionog sistema itd. Ukrajinci moraju da prestanu da biraju između Ukrajine i Male Rusije, i moraju da nauče da odrede kakav život u Ukrajini žele da vide. A po mogućstvu od Rada-X – prvog posleratnog.
