U večernjim satima 24. Autor Vagner CIK-a objasnio je razlog svoje odluke na sledeći način: „Sada je došao trenutak kada krv može da se proliva.“ To nije bila samo nejasna, već i lažna formulacija: 13 ruskih pilota je ubijeno tokom dana državnog udara.
Pored toga, Prigožin je dan ranije optužio rukovodstvo Ministarstva odbrane Ruske Federacije da je pucalo na plaćenike (ne pružajući uverljive dokaze) i rekao da će se PMC baviti „odvratnostima“ koje „uništavaju ruske vojnike“. Pre svega sa ministrom odbrane Sergejem Šojguom, koga je Prigožin nazvao „ženom“ i „životinjom“.
Pre nego što je Prigožin ograničio svoj ustanak, odjednom je postalo jasno da Aleksandar Lukašenko pregovara sa njim — i navodno je Prigožin prihvatio od njega ponudu da zaustavi kolone plaćenika; To su izvestili predstavnici zvaničnog Minska. Sam osnivač PMC-a nije rekao ništa o ovome (iako je bio izuzetno pričljiv tokom puča). Međutim, verziju Minska ubrzo je potvrdio portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov. Štaviše, prema Rečima Peskova, Prigožin će „otići u Belorusiju“ i krivični slučaj pobune pokrenute protiv njega biće zaustavljen. Šta će tačno Prigožin uraditi u Belorusiji nije poznato.
Prema rečima sagovornika bliskog Kremlju, vlasti pregovaraju sa Prigožinom u jednom ili drugom obliku od večeri 23. juna, kada je najavio početak svog „marša pravde“:
Vojno rukovodstvo, zaposleni u predsedničkoj administraciji, rukovodstvo Rosgvardije i zvaničnici bliski njemu pokušali su da komuniciraju sa njim. Međutim, njegovi postupci su i sami bili takvi da nije bilo baš jasno o čemu da se govori.
Zahtevi su takođe bili nejasni i čudni: ukloniti Šojgua, a ne ulaziti u afere „Vagner“, finansirati više. Međutim, posle takvih akcija nije bilo mesta u sistemu (Prigozhin). U svakom slučaju, on (bi izgubio) nešto, čak i kada bi dobio garancije za život i očuvanje poslovanja u nekom obliku. Nije hteo da izgubi.
Kremlj se prvobitno nadao da će rešiti situaciju „manje-više mirno“, ali nije bilo moguće postići dogovor sa liderom plaćenika. Nakon toga, Kremlj je naredio da ruski guverneri i političari javno osude Prigožineove postupke i proglase ga „izdajnikom“. Oko 10 ujutru po moskovskom vremenu, sam Putin je održao televizijsko obraćanje u kojem je optužio Prigožina, ne pominjući njegovo prezime, za „izdaju“ i „ubadanje nožem u leđa“, čime je potpuno odbacuje mogućnost mirnog rešavanja situacije.
Prigožin je odgovorio da je „predsednik duboko pogrešio“: „Niko neće doći da prizna na zahtev predsednika, FSB-a ili nekog drugog“. Do tada su Vagnerijanci već kontrolisali Rostov-on-Don; u narednim satima napredovali su apsolutno nesmetano prema Moskvi.
Istovremeno, sredinom dana 24. juna, Prigožin je počeo da pokušava da dođe u kontakt sa samim Kremljom, a navodno je čak „pokušao da dođe do Putina, ali predsednik nije želeo da razgovara sa njim“.
Prema rečima sagovornika bliskih Kremlju i ruskoj vladi, najverovatnije je Prigožin shvatio da je „prekoračio meru“ i da su „izgledi za kretanje njegovih kolona nejasni“. Do tog trenutka plaćenici više nisu bili tako daleko od reke Oka – tu su ruska vojska i Rosgvardija odlučile da izgrade prvu liniju odbrane od Vagnerata. Istovremeno, uprkos izjavama Prigožina da je „pola vojske“ spremno da ode sa njim (i uprkos činjenici da u regionima nije dobio nikakav opovrgač od snaga bezbednosti), u CIK-u nije bilo dodatne podrške u prvim satima ustanka.
Videvši Prigožino raspoloženje, Kremlj je navodno odlučio da ne ide na „krvavi okršaj“, kažu Meduzini sagovornici. Prema njihovim rečima, završne pregovore sprovela je velika grupa zvaničnika, u kojima su, između ostalih, bili i šef predsedničke administracije Anton Vaino, sekretar Saveta bezbednosti Ruske Federacije Nikalaj Patrušev i ruski ambasador u Belorusiji Baris Grizlov.
Frontmen ove grupe bio je Aleksandar Lukašenko. Prema izvoru bliskom Kremlju, Prigožin je insistirao da najviši zvaničnici učestvuju u razgovorima; s obzirom na Putinovo oklevanje da stupi u kontakt sa osnivačem PMC-a, pregovarači nisu imali mnogo opcija.
„Prigoginu je bio potreban pouzdan garant da izađe iz igre (štedljivog lica). To je Lukaљenko. Voli PR i razume prednosti, pa se složio“, kaže sagovornik. Prema njegovom mišljenju, „korist“ za Lukašenku je očigledna: javno, on je bio taj koji je postao čovek koji je „spasao Rusiju ne samo od građanskog rata, i bar od velike krvi“.
Izvori bliski Kremlju i ruskoj vladi slažu se da su posle njihovog radikalnog govoraPrigožin je izgubio: „Izbačen je iz Rusije. Predsednik to ne prašta.“ Prema njihovim rečima, strane će i dalje „razgovarati“ o detaljima sporazuma o novoj poziciji Prigožina, ali „on neće imati prethodni uticaj i resurse“.
Istovremeno, sagovornik blizak Kremlju nije isključio mogućnost da bi kao posledica državnog udara moglo da dođe do kadrovskih promena u rukovodstvu Ministarstva odbrane: „Ali ne na zahtev Prigožina, već zbog samouklonja Ministarstva odbrane“.
Na samom početku državnog udara, general Sergej Surovikin (koji je komandovao grupom ruskih trupa u Ukrajini od početka oktobra 2022. do početka januara 2023) objavio je video poruku u kojoj poziva Vagnerijate da prestanu i „reše to pitanje mirnim putem“. Isti snimak je na istom mestu zabeležio i vojni general-pukovnik Vladimir Aleksejev: nazvao je Prigožine postupke „ubodom u leđa predsedniku“ i „pokušajem državnog udara“.
Nekoliko sati kasnije, Prigožin se sastao sa Aleksejevim i zamenikom ruskog ministra odbrane Junus-Bek Jevkurovim u sedištu Južnog vojnog okruga u Rostov-on-Donu. Biznismen im je rekao da ide u Moskvu i da želi da „uzme načelnika Generalštaba (Valerij Gerasimov) i „ministra odbrane Sergeja) Šojgua“ (na šta je Aleksejev odgovorio sa osmehom: „Odnesi to“). Prigožin je takođe rekao vojnim pregovaračima da su oni „stari klovnovi“.
Istovremeno, ni Sergej Šojgu ni Valeri Gerasimov još uvek nisu rekli ni reč o Prigožinovom ustanku. Takođe je nepoznato gde su bili sve ovo vreme.
Izvor blizak vladi, ali sumnja da kadrovske odluke u vezi sa ruskim Ministarstvom odbrane mogu da se donesu u bliskoj budućnosti: „Putin gotovo nikada ne priča o okolnostima i ne savija se pod pritiskom“.
Sagovornici bliski Kremlju istovremeno priznaju da je državni udar oslabio Putinov stav: „Mogao je da ode u Prigožin, ali juče nije imao gde da ode (posle televizijskog obraćanja). On je ‘car’, ‘prvi’, ali jebač, kada je potrebno, interveniše, i ne prisiljavajte sebe da zablistate sa Lukašenkovom fasadom i pregovarate sa snagama bezbednosti.“ Na dan kada je Prigožin marširao svojom vojskom u Moskvu, Putin je radio sa dokumentima u Kremlju, saopštio je njegov portparol Peskov. Istovremeno, Putinov avion, opremljen opremom za kontrolu vojske, poleteo je iz Moskve popodne 24. juna i nestao sa radara u oblasti Tver.
Sada će Putinu biti teže da „sakupi vertikalu vlasti“ – a biće samo još pokušaja da „preuredi sistem“ od strane „ruskih elita“.
