U ponedeljak, 26. juna, Muscovites ima slobodan dan. Gradonačelnik Moskve Sergej Sobijanin pružio je građanima priliku da se opuste i proslave novi nacionalni praznik „Prosnelo“. Slavite činjenicu da nije bilo napada na rusku prestonicu od strane trupa buntovnog „Putinovog kuvara“. A ruska pobuna, koje su se redovni gosti Kremlja neverovatno plašili, iako se ispostavilo da je tradicionalno besmislena, nije postala nemilosrdna. Ups.
Sada svi pokušavaju da pronađu odgovor na dva pitanja. Prvo: љta je to bilo? Drugo: zašto nije? Zato Jevgenij Prigožin, pošto je tenkovima stigao do Belokamjaneje, nije završio posao. U tom kontekstu, mnogi komentatori su se prisetili kultne fraze ruskog satiričnog pisca iz devetnaestog veka Mihaila Saltjkova-Ščerina iz bajke „Medved u voivodama“: „Tako je stoka! Dobri ljudi su očekivali krvoproliće od njega, a on je jeo seku!“ Izvinjavam se što citiram ruskog pisca, znam da sada ovo nije commilfo, ali je ipak korisno za razumevanje mentalnog konteksta onoga što se dešava u zemlji agresora.
Hajde da pokušamo da razumemo postavljena pitanja. Vlasnik privatne vojne kompanije Vagner, Jevgenij Prigožin, donedavno se smatrao ne samo lojalnim ruskom diktatoru Vladimiru Putinu, već i super lojalan njemu. Do sada su svi znali da bez Putina, Prigožina nije ništa, samo mu lider Kremlja pruža sve resurse, otvara mu sve mogućnosti i istovremeno ga čvrsto drži za uzročno-posledična mesta.
Čak i kada je Prigožin izgrdio ministra odbrane Šojgua i načelnika generalštaba Gerasimova svojim poslednjim rečima, Rusi su verovali da je sve to urađeno uz Putinov blagoslov. Pa, kako drugačije. Na kraju svega, Putin kontroliše sve u svojoj zemlji, može, talasom prsta, da zaustavi bilo kakve antikvitete svojih kapricioznih podanika. A pošto on toleriše, onda je neophodno.
Međutim, ispostavilo se da „veliki diktator“ ne kontroliše sve. Sada se postavlja pitanje: da li on kontroliše još nešto? A ako kontroliše nešto, koliko dugo? Prigožin „Marš pravde“ jasno je stavio do znanja Rusima i svetu da je svemoć Putina i njegovog režima u velikoj meri preuveličana.
„Marš pravde“
Tako je u petak uveče, 23. juna, osnivač PMC „Vagner“ odveo svoje trupe u Moskvu. On je objasnio svoj demarš rekavši da je Ministarstvo odbrane navodno pokrenulo raketni napad na kamp njegovih plaćenika, od čega je navodno „ogroman broj boraca poginuo“. Zbog toga njegovi plaćenici nameravaju da se osvete i „povrate pravdu u Rusiji“. Rusko ministarstvo odbrane nazvalo je ove reči „informativnom provokacijom“, rekavši da nije bilo granatiranja. Mnogi nezavisni eksperti takođe su bili skloni da veruju da je ovo granatiranje prilično iscenirao sam Prigožin. Ali razumemo da je to samo izgovor. A razlog? O njoj malo kasnije.
„Ima nas 25.000 i shvatićemo zašto se u zemlji dešava bezakonje. Očekuje se 25.000 kao taktička rezerva, a strateški rezervat je cela vojska i cela zemlja… Svi koji žele da se umešaju. Moramo da završimo sa ovom sramotom… Svi koji će se odupreti… Verovaćemo da je to pretnja – i odmah ćemo uništiti“, rekao je Prigožin u video snimcima distribuiranim na Telegram kanalima koje kontroliše on.
Ne samo da su obični gledaoci, slušaoci i čitaoci vesti, već i iskusni stručnjaci te pretnje više doživljavali kao blef. Jer se ovo desilo viљe puta. Nego što Prigogine nije pretio, ali kada je došlo do poente, tiho se spojio.
Svi su mislili da жe i ovaj put biti isto. Ali ne. Preselio se u Moskvu. Da, i kako bravo. „Vagnemiti“ su na putu oborili ruske vojne helikoptere i avione bez ikakvog kajanja. Niko im nije odoleo. Vojne jedinice koje su se sastale na putu predale su se bez borbe.
Šta da kažem. Već ujutru 24. A ovo nije samo grad od milion plus, ne samo regionalni centar. Sedište Južnog vojnog okruga nalazi se tamo, odakle se koordinišu sva neprijateljstva protiv Ukrajine.
Veoma ilustrativan je neka vrsta gotovo prijateljskog razgovora na tremu zgrade štaba u Rostovu Prigožinu sa zamenikom ministra odbrane Ruske Federacije Junus-Bek Jevkurov i zamenikom načelnika Generalštaba Ruske vojske Vladimirom Aleksejevim. Druga dvojica su zapravo bili u statusu zatvorenika ili talaca „Vagnemita“. „Došli smo ovde. Želimo da dobijemo načelnika Generalštaba [Герасимова] I [міністра оборони] Šojgu“, preteće ih izjavljuje Prigožin. „Odnesi ga!“ – odgovori Aleksejev veselo.
Tako su vesele borbene kolone pobunjenika stigle do moskovskog regiona, zarobljavajući Voronjež usput. I tu se, uzgred, desilo ono što su svi dugo očekivali: bombardovanje Voronjeza. Najverovatnije ga je izveo borbeni helikopter Ruskih vazduhoplovnih snaga, pogodivši strateško skladište goriva raketom. Vatromet izlaziOv plemenito. Svi stanovnici Voronježa su gledali ovu pirotehničku ekstravagancu sa užasom.
Na putu ka moskovskom regionu“Vagnemiti“ nisu naišli na nikakav otpor snaga bezbednosti. Ni policija, ni Rosgvardija, ni regularna vojska se nisu pojavili na njihovom putu. Najviše što je ruska policija uspela da uradi je da kopa po nekim federalnim autoputevima, blokira ih kamionima i pobegne što pre, kako ne daj Bože ne bi učestvovali u pravoj bici. Pobunjenici su lako uklonili sve te prepreke sa staze teškim oklopnim vozilima i nastavili dalje.
Ovde treba zabeležiti neverovatnu posvećenost „Vagnerijanaca“ njihovom šefu. Vodio ih je u izuzetno opasnu avanturu, terao ih da govore protiv legitimnih vlasti Kremlja, zapravo protiv samog Putina. Oni to nisu mogli a da ne shvate, baš kao što nisu mogli a da ne shvate kakva ih kazna čeka u slučaju neuspeha. A ni posle Putinove izjave o „izdajnicima“, „zabada nož u leđa“, „neizbežna kazna“, oni nisu odustali.
Ali iz redova regularne vojske oglasili su se glasovi izdaje. Pre svega, želju da se pridruže „Maršu pravde“ izrazili su predstavnici jedinica „Šturm-Z“. To su mobilisani zatvorenici koji su izvučeni iz ruskih zatvora da bi bili bačeni u „napade na meso“. Ali ne samo oni, već je postojala i izjava o umešanosti nekih padobranaca u Vagner. Pretpostavljam da bi proces otišao dalje da su neredi trajali duže.
Nedoleon
Samo lenjost u kontekstu racije Vagnera nije pomenula istorijsku kampanju Napoleona Bonaparte u Parizu u martu 1815. Иuvenih „100 dana Napoleona“. Nažalost, Prigožin nije narasao na ovo i ograničio je svoju pobunu na jedan dan.
Da bi se razumelo zašto se Prigogine tako brzo savio, neophodno je odgovoriti na pitanje: šta je postigao svojim previranjima, šta ga je podstaklo da ne posluša svog šefa?
U proteklih nekoliko dana izražene su mnoge verzije: od „pozorišne produkcije koordinisane sa Kremljom“ do „provokacije zapadnih obaveštajnih službi“. Produkcija se može odmah odbaciti, s obzirom na reputacione gubitke koje je Putin pretrpeo (detaljnije ćemo govoriti o njima). Verzija zapadnih obaveštajnih službi takođe se ne protivi kritikama, Zapad se prilično plaši da će armija kriminalaca moći da zapleni ruske nuklearne objekte.
Najverovatnije verzija izgleda da je Prigogine sateran u ćošak. Štaviše, pretila mu je „neutralisanje“ u „dobrim starim“ tradicijama ruskog hebukhe. Očigledno je i sam šef PMC-a bio svestan toga, možda je dobio pouzdane informacije iz nadležnih izvora da je pokrenuta operacija „Pečeni kuk“.
Zašto bi bio „neutralisan“, kome i zašto se toliko trudio? Ovde moramo da se vratimo na početke, na stvaranje samog PMC „Vagnera“, od koga se Prigožin prvo odrekao ruku i nogu, a onda ponosno podigao na svoju političku zastavu. Dakle, organizacija je nastala odmah posle ruske invazije u Donbasu. Setite se, svi su poиeli da priиaju o „hibridnom ratu“ u to vreme. Ali „Vagner“ je trebalo da bude naj hibridniji element ovog rata. Njegovim siledžijama najviše odgovarala uloga „ichtamnets“. Obavljali su najprljavije i najopasnije zadatke u zoni privremenog zanimanja.
A šta je najsmešnije: po završetku akutne faze oružane konfrontacije, ruska komanda (tačnije GRU, koja je zapravo stvorila i nadgledala organizaciju) dala je „Vagnerima“ komandno „lice“ u odnosu na bivše saveznike, odnosno razne motorne skutere,, Zaharčenka i druge kriminalne elemente koji su izgubili korisnost i pretvorili se u prepreku. A „muzičari“ su majstorski radili svoj posao. Sva ubistva su pripisana „ukropivu“ ili kriminalnom obračunu. A čak i da je neki „Vagnerijanac“ uhvaćen, Kremlj bi ga se odrekao, rekavši da ne znamo o kakvom se PMC-u radi i ko ga vodi.
Ali kao što se uvek dešava sa takvim strukturama, pre ili kasnije one se pretvore u problem. Rusija ovde nije jedinstvena. To je bio slučaj sa raznim „odredima smrti“, sa „kontrama“, „osvetnicima“ i slično. Kada država izgubi monopol nad nasiljem, zemlja će se pre ili kasnije suočiti sa anarhijom. Pre ili kasnije, država koja ih je „izrodila“ pokušaće da ih „ubije“. Nekad formalno, a nekad sasvim realno.
Tako je i sa Vagnerom. Kremlj je prvo formalno pokušao da reši problem. Ministarstvo odbrane izdalo je naredbu da svi plaćenici moraju da potpišu ugovor sa vojnim odeljenjem. Prigožin je razumeo šta mu to preti: prvo bi mu bila oduzeta armija lojalnih razbojnika, a onda bi ga izvrnuli, oduzeli mu svu imovinu i, najverovatnije, nahranili „novičokom“ ili pili čaj sa polonijumom. Na kraju, mogu samo da zalupe potiljak od nagana, jer zašto paničiti.
Kako bi izbegao takvu sudbinu za sebe, Prigogine se preselio u Moskvu. Kompetentni ljudi tvrde da je tokom celog svog marša pokušavao da stupi u kontakt sa Kremljom i cenjka garancije za sebe. Međutim, dugo mu niko nije odgovarao.
Odgovorili su tek kada su „Vagneri“ ušli u moskovski region. Ko je tačno dao garancije Prigoginu? Malo je verovatno da Lukašenko, on ne kontroliše svoju zemlju. Eksperti imenuju među pregovaračima, posebno, Putinovog bivšeg ličnog telohranitelja, sadašnjeg guvernera regiona Tule, Alekseja Djumina. Čula su se i imena sekretara Saveta bezbednosti Nikolaja Patruševa, šefa predsedničke administracije Antona Vaina, itd. U svakom slučaju, Prigožin je najverovatnije dobio željene garancije.
Očigledno, jurišanje na Kremlj, rasterivanje vlade i preuzimanje prestola nije bio deo Prigožinihovih planova. Možda je takav apetit došao dok je konzumirao jelo, ali su ipak rizici bili preveliki. Stigli su do Moskve 200 kilometara dalje. Ali šta je sledeće? Neжe biti tako lako dalje. Putina čuva lojalna operativna divizija nazvana po Dzeržinskiju. Da, „Dzerzhynkivtsi“ nisu borci kao „Wagnerites“, nisu osetili miris baruta, ali su dobro obučeni. I tamo će avijacija nadoknaditi, čak i ako mora da bude uklonjena sa ukrajinskog fronta.
Jednom rečju, Prigogine nije imao mnogo želje da šapne dizalicu na nebu, što je bilo dovoljno. Još nešto: zar se ta sisa neće pretvoriti u govno? Ali ovo pitanje je иisto hipotetiиko.
Posledice
Preporučljivo nam je da razmotrimo posledice prigožinskih nereda. Moram odmah da kažem da su prilično pozitivni za Ukrajinu, iako se ruski front nije srušio. Sve ima svoje vreme.
Prvo da se podsetimo šta se desilo pre Marša pravde. A desilo se to da je Prigogine snimio iznenađujuće zanimljivu video poruku. Izgleda da je te snimke napisao kao gnoj, ali tog petka, 23. juna, zaslužuje posebnu pažnju. Na kraju svega, u njemu Putinov „kuvar“ ne ostavlja nijedan kamen neprevrnut od onih propagandnih narativa na kojima je počivalo „opravdanje“ Kremlja za potpunu invaziju. Evo nekih od najglasnijih citata:
– Ukrajina nije bombardovala Donbas 8 godina, već je samo razmenjivala udarce sa ruskom vojskom, Oružane snage Ukrajine nisu htele da napadnu Rusku Federaciju, Ministarstvo odbrane obmanjuje javnost i predsednika.
Od 2014. do 2022. godine Donbas su prskali ljudi iz predsedničke administracije, specijalnih službi i uključivali oligarhe kao što je Kurčenko. Oligarsima je bio potreban rat. Taj klan, koji danas zapravo kontroliše Rusiju.
Rat je bio potreban da Šojgu dobije šerifa. Ne da bi vratili ruske državljane na naše preklop. A ne da bi demilitarizovali i denazifikovali Ukrajinu. To je bilo potrebno zarad jedne zvezde sa dodatnim vezom.
Sve to ne govori ukrajinski političar ili novinar, čak ni ruski liberalni opozicionar, već jedan od najratobornijih ruskih jastrebova. Čije su reči ruske Z-Patriote nikad nisu dovodile u pitanje. I kako sada mogu da žive sa novim otkrovenjem?
Samo napred. Evo marša za Moskvu. I ispostavilo se da država nema šta da se brani od pobunjenika, državna mašina se ruši kosmičkom brzinom. Čak je i Putin nesposoban da bilo šta uradi. Svi su očekivali strašan nastup od njega u večernjim satima 23. juna, ali on se uplašio ispod ćebeta. Samo preko noći, kada su Rostov i sedište Južnog okruga već bili uspešno uhvaćeni, da li je iscedio neki pokvaren govor. Štaviše, preteći „izdajnicima“, nije imenovao Prigožina. I čim je progovorio, odmah je uskočio u avion i napustio Moskvu. Kao i veжi deo ruskog rukovodstva. Kao glavni oligarsi na njihovim privatnim tablama.
Na taj način demonstrirana je sva pokvarenost ruskih vlasti, „strašni autoritarni režim“. Prigožin je, možda nesvesno, desakralizovao i delegitimizovao Putina svojim maršem, demonstrirao da je „kralj go“.
Američki institut za proučavanje rata primećuje u novom izveštaju: „Brz napredak Prigožina ka Moskvi izvrgao je ruglu većinu redovnih ruskih trupa, demonstrirajući nesposobnost predsednika Putina da blagovremeno reaguje na unutrašnje pretnje… Vagnerovi postupci takođe su pokazali degradaciju ruskih vojnih rezervi, koje su gotovo u potpunosti angažovane u borbama u Ukrajini, kao i opasnost da se oslone na neiskusne regrute kako bi zaštitili granice Rusije.
Ništa manje kompromitujući za Kremlj nije bio Putinov stoni tenis FSBESH koji je prepoznao PMC kao izdajnike i otvorio krivični postupak protiv Prigožina zbog organizovanja državnog udara. Deset sati kasnije, sve optužbe su odbačene. Kao da nije bilo marša na Moskvu, oboreno je sedam aviona i poginulo je najmanje desetak ruskih pilota. Za šta mi, Ukrajinci, ne možemo da se zahvalimo „Vagne wagneritima“.
A šta posle toga ostaje da se uradi običnom ruskom stanovniku? Ali šta je sa stanovnikom– vojnikom u rovu na prvoj liniji fronta, koga da štiti?
Ne bih želeo da citiram Ukrajinskofobe Mykhailo Bu ovdeLgakova, ali se veoma dobro uklapa u situaciju. Sećate li se sovjetskog filma zasnovanog na njegovoj predstavi „Dani turbina“, napisanoj na osnovu romana „Bela garda“? Postoji tako vrhunac epizode kada vojska Simona Petliura ulazi u Kijev. Četa belih kadeta je rešena da uzvrati udarac, da zaštiti hetmana. Pukovnik Aleksej Turbin izlazi pred njih, od koga se očekuje inspirativan govor, i izjavljuje sledeće: „Objavljujem da raspuštam našu podelu. Borba protiv Petliure je gotova. Naređujem svima, uključujući policajce, da odmah skinu kaiševe na ramenima, sve oznake i pobegnu kući.“ Mladi desperadosi podižu poklič: „Kako tako, izdaja!“ Onda pukovnik kaže da noć pre nego što je Hetman Škorpadski pobegao u Nemačku, nema ko da brani. Onda neko zove da ode kod Dona u Denikin. Na šta Turbin primećuje: „I ako pomislite da odete u Don, tamo ćete sresti iste generale i isti oranje osoblja. Nateraće te da se boriš protiv sopstvenog naroda. A kada vam razdvoji glave, pobeći će u inostranstvo.“ A onda jedan slabodušni junker ne može da podnese i počne da jenjava.
Dakle, sada su praktično svi ruski vojnici-okupatori pali u situaciju ovog jecaja kadeta. Nema za šta da se brani, nema za šta da se bori, sve je laž. Putin je kukavica i lažov, ali Prigožinu nije ništa bolje, stalo mu je samo do sebe i svog bogatstva. Da li će ruska mobilisana osoba moći dugo da se bori sa takvom motivacijom? Jedva. Stoga je propast ruskog fronta samo pitanje vremena.
