Prošle nedelje je u ruskoj eliti jasno iznet ozbiljan razlaz između onoga što je izgledalo kao prijateljske strukture – Čečena Kadirovita i Prigožina „Vagnejtsa“. Podela koja u budućnosti može imati ozbiljne posledice više nije za učesnike u ovom virtuelnom sporu, već za celu zemlju koja ih ujedinjuje do sada.
Razlog za diskusiju je bio rat. Ramzan Kadirov je rekao da su jedinice pod njegovom kontrolom premeštene na teritoriju regiona Donetsk. Jevgenij Prigožin je uzvratio da nije bio svestan takvih jedinica u Donbasu. I počelo je…
Sukob u ruskim snagama bezbednosti (i nema sumnje da su i navodno autonomni PMC „Vagner“ i Kadirova vojska čisto moćne strukture pod patronatima vlasti Kremlja) nije nešto neobično. Isti Prigogine je zabeležen za redovne ludorije Ministarstvu odbrane Ruske Federacije. Ali, prvo, glavni „Vagnerijanac“ i glavni „Kremlj“ Čečeni odavno su pokazali tople odnose. A sada izgleda da su se poguli. Ali ovo nije glavna stvar u celoj vagner-čečenskoj istoriji. Glavna stvar je ono što je rekao šef PRIGozhin PMC Dmitrij Utkin, po čijem pozivnom znaku je ova milicionarska organizacija dobila ime „Vagner“.
Utkin je podsetio poslanika Čečenske državne dume Adama Delimkanova i predsednika čečenskog parlamenta Magomeda Daudova da ih poznaje od prvog i drugog čečenskog rata. Iz vremena kada je reč „vera“ bila kao nož. A ovaj nagoveštaj „Vagnera“ je već otvoreno zabranjen trik u Putinovoj Rusiji.
Nije tajna da tokom drugog čečenskog rata (koji se tada zvao „protivteroristička operacija“; mi sada, tokom „specijalne vojne operacije“, dobro znamo cenu tih Putinovih eufemizama), deo predstavnika nezavisne Čečenske Republike Ikerije, na čelu sa ocem aktuelnog groznog diktatora Akhmata Kadirova, pobegao je na stranu Rusije. To je osiguralo, s jedne strane, pobedu federalnog centra – Čečenija se vratila imperiji, a sa druge – prilično udobnom i čak bogatom životu zbog federalnih subvencija i subvencija. Zapravo, ovo je bila i jeste počast koju Kremlj odaje Čečeniji zbog činjenice da je i dalje deo Ruske Federacije i da ne stvara sledeće, dobro poznate u proteklih dvesta godina, probleme na južnoj granici imperije.
Naravno, svi u Rusiji to veoma dobro znaju. A o kome je pucao heroj Ruske Federacije, vitez Reda „Za zasluge za omaženje“ (na ruskom, naravno) III i IV stepena Ramzan Kadyrov je pucao tokom prvog čečenskog rata. Međutim, nije preporučljivo govoriti naglas o tome u Putinovom carstvu. Za one koji su ovo mogli da kažu, oni u koje su verovali da nisu u stanju za ovaj čin, otišli su daleko. I za sve ostale, umesto sunca, petlja može da sija…
Reči Dimitrija Utkina podsetile su na veoma važnu, ključnu karakteristiku moderne Ruske Federacije. Niko nije zaboravio niљta u njemu. Ni Kadirov ni njegovi sledbenici nisu zaboravili kako su se borili protiv Rusa. Ni ruska vojska, oni koji su preživeli pokolj izazvan njihovim vođstvom, nisu zaboravili kako su još jednom pokušali da osvoje stranu zemlju. Svi ti ljudi koji su bili spremni da se međusobno poubijaju (za sopstvenu zemlju ili imperijalne iluzije), koegzistiraju u jednoj zemlji ovih decenija samo zato što ih je držala i držala jedna osoba – Vladimir Putin.
I sada ta osoba više nema moć koja je bila 24. februara 2022. godine, u 04:30 po Kjevu. Pa čak i u etru ruskih federalnih TV kanala, koji su, po definiciji, lojalne sluge režima, čujemo ne samo optužbe protiv druga I (što je samo po sebi divljaštvo kao u predratna vremena), već i pozive da ga zamenimo nekim drugim. Ali TV je samo vrh ledenog brega. Mnogo ozbiljnije, temeljnije promene se već odvijaju na dubini. A nagoveštaj Dmitrija „Vagnera“ Utkina da Rusi, posebno Vagneriti, „mogu da ponove“ ono što su uradili u Čečeniji je živopisno svedočenje o tome.
A njihove ruke – Utkin, Daudov, i, zapravo, Kadirov i Prigožin – odavno su spremni da se pokriju krvlju. Jedino pitanje je kada će se oglasiti ovaj snimak iz startnog pištolja. Snimak koji će otvoriti novu krvavu stranicu u istoriji večno bolesnog čoveka Evroazije. A revolucija bez ћrtava je bezvredna laћ. Rusija to vrlo dobro zna…
Uzgred, naslov ovog teksta je i naslov pesme unuka potisnutog Ukrajinca, rodom iz sela Labun (sada je to Novolabun, region Khmelnytsky) Sosfen Ivanovych Shevchuk. Da, isti Jurij Ševčuk, vođa sada zaboravljene grupe DDT u Ukrajini. A u tekstu, vi koji poznajete delo ovog ruskog umetnika ukrajinsko-tatarskog porekla možete pronaći mnogo citata iz ove pesme.
Pesma koja je napisana u noći 24. I dan ranije, 22 februara, u Nagorny KaraBah, jermenska autonomija unutar Azerbejdžana, počeo je prve oružane sukobe. Što je eskaliralo u punopravni vojni sukob, čiji izlaz još uvek nije vidljiv, 35 godina posle početka. Naravno, ovo je slučajnost, a pesma je napisana u potpuno drugoj prilici. Međutim, Ševčuk, tatarski Ukrajinac, kasnije je priznao da je u to vreme imao to predosećanje građanskog rata u SSSR-u.
I sada će se to predosećanje sigurno pojaviti, ako se već nije pojavilo, među građanima zemlje koja ponovo želi da postane pravo, punopravno carstvo. Rat se „za tri dana“ sasvim logično pretvorio u probleme za samu Rusiju. A na olupini jučerašnjeg navodno jakog režima, svi će podsetiti sve kako su se Jermeni i Azerbejdžanci sećali starih žalbi posle sedam navodno mirnih decenija. I mnogi će videti u njihovim očima više ne negovani osvojeni Kijev, već noć.
