Godine 1998. objavljen je film sa ruskim glumcem-komičarem Mihailom Evdokimovim na ruskim (i zaista uopšte postsovjetskim) ekranima. Glavna priča filma je čovek iz ruskog „dubokog“, pošto je „pregoreo“ u poljoprivrednom biznisu i ušao u kreditne dugove, odlučuje da bar nekako njegov život može da poboljša… poseta Kremlju – ruskom predsedniku lično!
I tako uđe u svoje „Zaporožete“ (takođe milost u uslovima sela udaljenih od Moskve) i ode pravo u rusku prestonicu, pronalazeći se na putu u raznim situacijama stereotipno karakterističnim za devedesete u Rusiji: policajci vukodlaka, predstavnici reketa među takozvanim „novim Rusima“, ili vojnici ruske vojske, koji su, izvanredno, personifikovani od strane takozvanih „osoba kavkaske nacionalnosti“ (zdravo rediteljima još od vremena između dva čečenska rata!), ili jednostavno seljaci koji ne razumeju u potpunosti zaplete novih američkih filmova ili reklama, koji su sve više počeli da pune vazduh ne državnih, već potpuno komercijalnih TV kanala u Rusiji.
Na kraju, ne tako interesantne su vicisitude ovog bioskopa, što je negde bila i samo-ironija ruskog društva krajem devedesetih, koje nije imalo vremena da se oporavi od kolapsa SSSR-a (pa čak i sada, da li je imalo vremena?), opažanje novih pravila tržišta (i da li je to zaista tržište, a ne „divlja kapitalizacija“?), a osim toga, takođe je oslabljeno kao da nije „šok terapija“ nazvana po Gaidaru, onda po podrazumevanoj vrednosti 1998.
Važno je da u takvim realnostima upravo lik koji igra Evdokimov, Ivan, postane referentni isečak običnih ideja ruskog društva tog vremena (i kakav greh da se prikrije – bar poslednjih nekoliko vekova). A postulati tih vizija su jednostavni: 1) car / car / generalni sekretar / predsednik je uvek u pravu i pošten; 2) sistem je nepravedan, jer je vladar okružen nepoštenim ljudima; 3) Ako želim pravdu, potrebno mi je da imam audijenciju kod svog vladara, onda ću samo ja rešavati svoje probleme u ovom svetu punom zla.
Formula bi izgledala elementarno. Samo što je sada, kao i uvek, previše kinematografski i utopijski. Nerealno je ni u vreme „festivala demokratije“, kada je Boris Jeljcin bio predsednik Rusije, niti još više posle 2000. godine, kada je Vladimir Putin postao novi gospodar Kremlja. Čak je ukinuo izbor guvernera (koji, ako ne glumac Mihail Jevdokimov, budući guverner teritorije Altai 2004-2005, to nije znao!), na nastavi praksu njihovog imenovanja, a kamoli da sačeka i primi nekog provincijskog „Ivana“ i sasluša njihove probleme!
Međutim, iluzija je nastavila da postoji. A ruske vlasti su ga, zarad sopstvenih interesa, hranile – da li mislite zašto su svake godine držali „direktne linije“ sa predsednikom, koji je slušao koje puteve na Jamalu treba praviti, koje krovove u Kalinjingradu treba zakrpiti i koliko nastavnici iz Vladivostoka treba da povećaju plate? Istovremeno, predsednik je uvek obećavao da će odlučiti, uzeti u obzir, planirati, upućivati. On je fer. A ako su problemi od ministra infrastrukture, ekonomije, obrazovanja, šefa vlade na kraju. Predsednik još uvek nije znao ništa o ovome, jer nisu prijavili.
Do 2014. godine, ovaj stoni tenis „dobrog vođe“ i „Ivan, kome je potrebna pravda“, bio je delimično ograničen na gore pomenute uglavnom civilne probleme. Kada je Rusija „otkotrljala“ zamajac rata, prvo zauzimanjem Krima, zatim zauzimanjem dela Donbasa, i konačno potpunim ratom protiv Ukrajine posle 24. februara 2022. godine, vojni aspekti ove konfiguracije došli su do izragla.
Sećate li se prvih nekoliko dana „punog obima“, kada su se, za relativno kratko vreme, Rusi prvi put „sustigli“ zvaničnim gubicima sovjetske vojske tokom 10-godišnjeg perioda intervencije u Avganistanu? Za nekoliko meseci gubici su već bili veći nego u dve čečenske kampanje. A onda su prešli 100 hiljaditi, 150-hiljaditi, 200 hiljada maraka… I љta smo иuli? Dakle, generalštab je kriv! To je sve Ministarstvo odbrane! Ovo su svi komandanti na zemlji! Ne Putin! On nije prijavljen! Siguran je da je sve u redu!
Za osobu koja kritički razmišlja, bilo je jasno da je sve prijavljeno ruskom predsedniku (naravno, generalno „zaokruživanje“ na niže indikatore, ali ipak). Da je zapravo svestan stvarnog stanja stvari na frontu (mada je jasno da će za javnost govoriti, iz očiglednih razloga, potpuno drugačije). I to je, na kraju svemu, paradoksalno kao što je možda bilo u dvadeset i prvom veku, on sam sedi na mapama, često još uvek sovjetski, i sam planira određene operacije, a ne da bude u vojsci.
Međutim, do sada je bilo moguće nametnuti društvu uverenje da je takozvana „specijalna vojna operacija“, koja je bila očigledna čak i ruskom oku, je prešao sa slogana „Kijev za tri dana“ u fazu „zaštiti navarosiju“, kriv je ili Gerasimov, ili Šojgu, ili Surovikin, ili Prigožin, ili Medvedev, ili Mišustin, ili čak lojalni Kadirov (lista se može nastaviti u odsustvu Kijeva).Na kraju svega), bilo da su svi zajedno, ali ne i Putin, u sistemu koji je ruski predsednik izgradio u proteklih skoro četvrt veka, on zaista nije bio u opasnosti. Ne postoji prava opozicija, ali šta je tu je – kontrolisana, televizija – svoja, ono što liči na kritično – „pod haubom“ specijalnih službi.
Međutim, sve ima granice. Иak i za modernog voрu Rusije. Kada je sukob postepeno počeo da se sprema između Ministarstva odbrane i Generalštaba sa jedne strane i „Vagnemita“ sa druge strane (a lično Šojgua i Gerasimova i Prigožina), Putin je odlučio da se distancira. Kada su Kadiroviti počeli da se pridružuju sukobu, ruski lider je ćutao.
U međuvremenu, šolja netolerancije između raznih vojnih timova kojima se i sam Putin okružio, pokušavajući da balansira između njih i tako „podeli i vlada“, nekontrolisano je bila popunjena. Toliko da se čini da je jedan od njih (ili jedan?) – „Vagne wagnerites“ – otvoreno pokušao da odigra svoju potpuno nezavisnu ulogu. I bar jedan nepotpun dan, izgledao je blizu cilja.
Neki eksperti tvrde da se Prigožin pripremao za svoj čin 23-24. juna 2023. godine unapred nekoliko meseci, a sve se završilo kako se završilo, jer nije dobio značajnu podršku vojske. Deo je, naprotiv, skeptičan u pogledu svega što se prvo desilo u Rostov-on-Donu, a potom i u Voronježu, regionu Lipetsk, Tuli, Moskvi, smatrajući da je to ništa drugo do produkcija i „cirkus“ koji se može gledati „pod kokicama“.
U svakom slučaju, šef PMC „Vagner“ je iz ovog ili onog razloga pokušao da odigra ulogu, poput Ivana iz ruske kinematografije, poštenog „glasnika“ (ili bolje rečeno „borca“) ruskom predsedniku.
Da, tačno tako! Prigožin je od samog početka izjavio da nema ništa protiv samog Putina, već da ide kod njega na razgovore u Moskvu kako bi obezbedio ostavku nesposobnih, kod kuće, Šojgua i Gerasimova, koji su, zapravo, pali u vojnoj kampanji u Ukrajini.
Tek kasnije, kada je sam predsednik u video obraćanju nazvao pobunjenike izdajnicima koji treba da budu eliminisani što pre, Prigožin nije imao drugog izbora nego da pokuša da ide „sve-in“ (bar rečima) protiv cele ruske vlade (ovo već razbija predložak gore pomenute šeme o „samo vladaru“!).
On će 26. juna, kao da se pravda, tokom prvog pojavljivanja na beloruskoj teritoriji, ponoviti da ključ za njega nije bio da organizuje neku vrstu državnog udara, već da ukaže na one nedostatke u ruskoj vojsci koji su nastali krivicom neprofesionalnih zvaničnika. Međutim, Prigožin je, možda nesvesno, značajno „ukaljao“ Putinovu reputaciju.
A ako vođa „Vagnerata“ nije prikupio dovoljnu podršku za dalji marš na Moskvu (jer najavljena cifra o vojsci od 25 hiljada, očigledno, bilo je preterano), nije činjenica da bi ruska garda i regruti oterani u moskovski region „da brane domovinu“ (a zapravo elita koja beži iz ruske prestonice, uključujući i predsednika), bavili konglomeratom osuđenika i dobro obučeni da ubijaju plaćenike iskustvom u ratovima u Africi i Siriji.
Štaviše, Kadiroviti lojalni Kremlju mogu da se zaglave u saobraćajnim gužvama na putu za Rostov ili da ih uhvate Rusi (da, to su sada realnosti). Ruski tenkovi mogu da se zaglave u kapijama cirkusa, a šefovi agencija za sprovođenje zakona nestaju iz vidokruga na nekoliko dana.
Ruski predsednik, koji se pojavio u etru posle marša u Prigožinu, još jednom je, poput mantre, ponovio reči o „neonacistima“ u Ukrajini, istovremeno ne nudeći praktično nikakav efikasan „sedativ“ čak ni svom najodanom biračkom telu.
Sve amorfnija ruska liberalna opozicija (hej, da li ste?), koja sedi u Rigi ili Njujorku za novi Macbook, može da tvituje da je Rusija sada između „čekića“ (brendiranog, vagnerijanski) i nakovanjskog (starog, drevnog, Putinovog).
I da, da se Ivan iz ruske kinematografije 1998. sreo samo u ludnici sa čovekom koji se pretvarao da je ruski predsednik. I nikada nije došao do prave stvari – šta je u Kremlju.
