Laganje je jedna od osnovnih karakteristika politike Moskve. Istorija Moskve je izgrađena na lažima i neistinama. Nepridrživanje međudržavnih sporazuma, falsifikovanje prethodnih sporazuma, potpune laži najvišeg standarda i potpuna zamena koncepata, pomnoženi neprincipijelnošću i zabludama o sopstvenoj veličini, prate Rusiju još od dana Moskovskog Tsardoma. Kremlj je vekovima vešto kombinovao brutalnu silu sa beskrupuloznošću i cinizmom i pretvorio laži u moćno sredstvo svoje propagande. Nije ni čudo što je Oto fon Bizmark upozorio na uzaludnost svih sporazuma sa Rusijom, koji su bezvredni.
Mnogo pre Bizmarkove čuvene fraze, Ukrajinci su i sami mogli da se učavaju šta su sporazumi i sporazumi sa Moskvom. Kada je 1654. godine Bohdan Khmelnytsky odlučio da zaključi vojno-politički savez sa moskovskim carom, nije ni pomišao da će proći nešto više od 100 godina i da će Hetmanate, zajedno sa Zaporizhya Sichom, nestati sa političke mape sveta kroz napore novog „saveznika“. I ukrajinska zemlja će izgubiti sve znake autonomije, raspuštanja u Rusku Imperiju. Da su Bohdan Khmelnytsky i Kozacki oficiri znali više o izdaji Rusa i njihovoj patološkoj tendenciji da prekrše bilo kakve ranije zaključene sporazume, hetman definitivno ne bi krenuo u ovu avanturu.
Istoričari još uvek raspravljaju o tome šta je bio Perejaslavski savet. Činjenica je da je tokom svog života Bohdan Khmelnytsky uspeo da zažali zbog savezništva sa Muscovyjem i aktivno je tražio druge spoljnopolitičke opcije za očuvanje ukrajinske državnosti. Ta smrt je prekinula ovu potragu.
Rezultat Perejaslavskog saveta iz 1654. Ovaj dokument nikada nije ratifikovan od strane Kozakskog saveta. Pored toga, originalni tekst članaka nije sačuvan, već samo njihove kopije. Teško je reći koliko su pouzdani. Ako je verovati ovim dokumentima, onda se pojavila približno sledeća slika sporazuma između obe strane.
Ukrajina je zadržala svoja vojno-administrativna upravna tela na čelu sa izabranim hetmanom. U Hetmanateu, lokalni zakon je morao da nastavi sa radom bez ograničenja. Carski guverneri nisu imali pravo da se mešaju u unutrašnje stvari Ukrajine. Ukrajina je zadržala svoje oružane snage – 60.000 kozačke vojske. Hetmanova vlada imala je pravo da posluje sa stranim državama i nije imala pravo na odnose sa poljsko-litvanskim Komonveltom i Otomanskim carstvom. Hetman je doživotno izabran u Kozak savetu, a car je obavešten o rezultatu izbora. Hetmanova moć se proširila na celu teritoriju Ukrajine. Sve poreze i prihode prikupile su ukrajinske finansijske vlasti. Predstavnici Moskve trebalo je da prihvate odavanje počasti od njih. Moskovske trupe bile su stacionirane na teritoriji Ukrajine, koje je trebalo da se održe na štetu Ukrajine.
Moskva je od samog početka radila na eliminisanju ukrajinske državnosti, koristeći laži, ucene i falsifikovanje. Godine 1659, sin Bohdana Khmelnytskyja Jurij Khmelnytsky bio je primoran pod pritiskom da potpiše nove sporazume sa carom, što je znatno ograničilo ukrajinski suverenitet. Moskovski izaslanici ubedili su Jurija Khmelnyckyja da potpisuje iste članke koje je njegov otac potpisao. U stvari, to je bila potpuna laћ. Perejaslavovi članci iz 1659. godine zabranjuju Kozacima da ponovo izaberu hetmana bez saglasnosti cara. Pored toga, hetman je morao da bude odobren u Moskvi. Ukinuto je pravo na diplomatske odnose hetmanske države. Ukrajina je morala da pošalje sopstvenu vojsku na zahtev cara. Moskovski garnizoni su sada locirani u Perejaslavu, Nizhynu, Bratslavu i Umanu, a Mitropolit iz Kijeva trebalo je da bude podređen moskovskom patrijarhu.
Sa svakim novim ukrajinskim hetmanom, Moskva je potpisala nove sporazume. I svi novi sporazumi sistematski su uništavali ostatke ukrajinskog suvereniteta i državnosti. Uticaj Kremlja je konstantno rastao, a ukrajinska autonomija je svaki put ograničavana. Iz paragrafa kopija martovskih sporazuma iz 1654. Obećanje da će poštovati Kozaka prava i slobode je zaboravljeno. Moskva je svaki put uvodila nove klauzule u sporazume, sve do zahteva za promovisanje „brakova između Velikih Rusa i Malih Rusa“. Hetmanat je gubio ostatke svoje subjektivnosti. Prošlo je nešto više od sto godina dok 1764. 1775, ista sudbina je zadiћila Zaporizhya Sich. Istina o ništavnosti sporazuma sa Moskvom funkcionisala je nesmetano u sedamnaestom i osamnaestom veku. U budućnosti se ništa nije promenilo.
Kada je boljševička Rusija krenula da osvaja Ukrajinu i uništava UPR, njeno širenje bilo je praćeno nasilnim tokom laži i neistina. Mnogo pre Putina, ruski boljševici smislili univerzalni cinični manipulativni izgovor: „Ovo nije mi.“ Savet narodnih komesara je prvobitno optužio Centralnu radu da vodi „buržoasku politiku“. Takve optužbe izgledale su potpuno apsurdno. Uprkos svemu, Centralnu radu činili su uglavnom predstavnici levičarskih socijalističkih partija. Onda su Rusi zarobili Karkiva i tamo proglasili formiranje sovjetskog UPR-a. A onda je počelo jezivo osvajanje Ukrajine, koje je izvršila rusko-boljševička vojska, ali spolja predstavljeno kao unutrašnji građanski sukob unutar Ukrajine.
Godine 1918, posle poraza Nemačke u Drugom svetskom ratu, sovjetska Rusija je odlučila da ponovo zapleni Ukrajinu. Agresija je tradicionalno poиela sa teritorije Rusije. Kada je Direktorijum UNR uputio beleške protesta sovjetskoj vladi, dobio je odgovor u moskovskom stilu. Tvrdi se da u Ukrajini nije bilo ruskih trupa, a vojska „ukrajinske sovjetske vlade, koja je potpuno nezavisna“, borila se protiv Direktorijuma. Naravno, ovo je bila potpuna laћ. Ali Kremlj je imao ogromno istorijsko iskustvo u umetnosti laganja. I da bi se agresija spakovala u lepši omot, stvorena je marionetska sovjetsko-ukrajinska vlada.
SSSR je bio država zasnovana na lažima. Laž je emitovana spolja i unutar ovog totalitarnog entiteta, novog oblika Ruske imperije. Društveni komunistički eksperiment pretvorio se u užasne ljudske gubitke i doneo mnoge nevolje. Ali komunistički mit je zasnovan na istoj laži. Moskva je lagala svet i sebe. Krila je istinu o zločinima, genocidu i represiji. Ali na kraju, sovjetsko carstvo je otiљlo u zaborav. Međutim, iza sebe je ostavila naslednika – Rusku Federaciju.
Sto godina kasnije, tokom novog rusko-ukrajinskog rata, Rusija je tradicionalno koristila laži kao sredstvo za pripremu i opravdavanje svoje agresije. Emitovanjem toka neistina i manipulacija na međunarodnoj sceni, Moskva je pokušala da zbuni mape. Da bi pokazala da nije agresor, već žrtva koja mora da se brani od NATO-a, bori se protiv mitskih nacista i drugih izmišljenih pretnji. Putin je kreativno imitirao Džozefa Gebelsa, koji je rekao da što je laž neverovatnija, lakše ćete poverovati. I delimično ovog puta Kremlj je uspeo. Koliko god čudno izgledalo, neke zemlje sveta i neki političari na Zapadu i dalje prihvataju ruske pseudo-argumente zasnovane na potpunom falsifikatu.
Moskva je zaista postigla neverovatno majstorstvo u umetnosti laganja. Ali laganje je opasno i za samog lažova. Možete pribeći alatima neistina i neistina mnogo vekova. Ali ovaj mehanizam ne funkcioniše besprekorno. Dođe vreme kada se laži okrenu protiv one koja ih proizvodi. Sada Rusija počinje da ubira plodove svoje politike zasnovane na neistinama i obmanama. Kada stalno lažete druge, kada podlo manipulišete činjenicama i izmišljate najapsurdnije teorije da biste opravdali sopstvenu agresiju, dođe vreme kada počinjete da lažete sebe. A onda se suočite sa surovom realnošću koja pokazuje da su vaše ideje o sebi samoobmane.
Ne postoji druga vojska na svetu. A ti nisi kul gangster koga se cela planeta plaši, već običan razbojnik sa kapije. Korumpiran, ozloglašen, tehnološki unazad i neefikasan. Kolos na nogama gline sa tvrdnjama o globalnoj dominaciji. Sa vertikalom moći izgrađenom na obmani. Obmanjujete sebe i nekoga ko je na višoj poziciji od vas. Do samog diktatora, koji sedi u Kremlju.
