Oko „neuspelog Prigožinskog puča“ u Rusiji odmah se pojavila gomila teorija zavere. U međuvremenu, u ovoj naizgled neshvatljivoj priči, postoji jedna važna tačka koja nam otvara oči pred dubokom suštinom našeg neprijateljskog suseda.
Privatna vojna kompanija „Vagner“ nije redak slučaj u istoriji Rusije. Svaki despotski vladar ove zemlje, kako god da se zvala – Tsardom iz Moskve ili Ruske imperije – imao je slične „vojske“ koje su bile podređene šefu države pod uslovima lične unije. Ivan Strašni ima čuvare, Petar I ima strelce. Postojale su iste vojne strukture u drugim zemljama tog vremena, na primer, Janjičari dobro poznati nama u Otomanskoj imperiji. Ukratko, ovaj fenomen nije bio jedinstven.
Niti je bilo jedinstveno kada su se sve te „privatne vojne kompanije“ pobunili protiv svojih državnih podržavača. Među Otomanima, Janjičari su menjali sultane više od jednom ili dva puta, u Muscovy/Russia su takođe morali da se bave oštrim metodama – podsetimo se legendarnih nemira iz 1698. godine, koji su se ugasili ne samo u istoriji, već i u kulturnom stratumu Rusije. Da, i Ivan Strašni je nekoliko puta uništio vrh oprichne strukture. A pozicija NKVD-a u SSSR-u za vreme vladavine Josifa Staljina, a zatim i talasne represije protiv vođstva ove strukture, takođe je neobična istorija neo-oprihnina, prilagođena ideološkim i administrativnim odlikama staljinističkog carstva.
Ali ako je Otomansko carstvo preživelo taj istorijski period i pretvorilo se u modernu nacionalnu zemlju, bez ovih feudalnih ostataka, onda se Rusko carstvo, kao što vidimo, svaki put vraća svojim srednjovekovnim korenima kao bezosećajne lekcije. I to ne samo u vreme Ivana Strašnog, već još dublje. Ono što su ruske trupe uradile u blizini Kijeva u periodu februar-mart 2022. godine gotovo je savršeno superimponovano na šablonu 1169. marta, kada su trupe tadašnjeg vladimir-suzdalskog princa Andreja Bogoljubskog napale Kijev, zarobile ga i opustošili.
Hajde da otvorimo jedan od dokumenata tog doba, Kijevska hronika (objavljena je u prevodu na savremeni ukrajinski književni jezik 1989. godine, tako da svako može da pročita i zamisli tu sliku): „I dva dana su opljačkali ceo grad – Podolja, i Planinu, i manastire, i Sofiju, i Majku Titesa. I nije bilo pomilovanja ni za koga niotkuda: crkve su gorele, hrišćani su ubijani, a drugi zatvoreni, žene zarobljene, nasilno odvojene od muževa, deca su plakala gledajući svoje majke. I oduzeli su mnoštvo stvari, i ogolili crkve ikonama, knjigama, prslucima, i zvonima […] I bilo je stenjanja u Kijevu među svim ljudima, i čežnje, i tuge neutešne, i suze nezaustavljive.“ Šta je ovo, ako ne opis događaja u Buhi i Irpinu? A moglo je biti i u Kijevu da Ukrajina, kao 1918. ili 1709. godine, nije branila svoj kapital.
Kad smo kod Ukrajine. Donedavno se smatralo da jedna od kletvi naše države hoda u krug – sa cikličnim neuspesima, porazima, gubicima državnosti. Ali šta smo videli poslednjih godina? S jedne strane – da, skoro cela ukrajinska (i ne tako) istorija mi je bljesnula pred očima. Ovde ćete naći najnovijeg Krutija, i sledeći „Zlatni septembar“, i zločine sovjetske vojske u Nemačkoj 1945. Čak je i Velykyi Luh – ili ono što je ostalo od nje, sa temeljom verovatno Crkve Intercesije koju je naslikao Taras Ševčenko – izdigao na površinu ispod vode još jednog ruskog zločina protiv Ukrajine. Skoro svaki manje-više primetan događaj rata punih razmera može se naći paralelno u udžbeniku „Istorija Ukrajine“.
A sa druge strane… I prestonica je odbranjena. I uspešno opovrgnemo omraženu formulu „gde su dva Ukrajinca, tu su tri hetmana“ – jer, uprkos svim političkim razlikama i nepoštenim zvaničnicima, zemlja je ujedinjena pred strašnom pretnjom i radi za jedan cilj. A u trupama je, kao i pre 105 godina, „nekad šnala“. A svet ne samo da je dobio priznanje i podršku – već na nivou o kojem nije mogao ni da sanja još 2014. godine. Jednom rečju, ovaj rat, ma koliko bio užasan i destruktivan za Ukrajinu, ipak je uništio ovu staru „Berestechkivsku“ opsednutost neuspesima i neuspesima – i vidimo tu novu zemlju koja više nikada neće biti kolonija, o kojoj već pomenuti Taras Ševčenko ne bi napisao „robovi, podnozhki, blato Moskve“.
Biće i drugih problema, definitivno će ih biti – ali onih koji su nas vekovima neseserno vodili oko zida Kremlja neće biti. Ovim ratom, Ukrajina je oprala kletvu, prekinula začarani krug i kreće napred prvi put posle mnogo, mnogo godina. U novi, težak i nepoznat, ali nov, moderan i perspektivan svet.
A Rusija je, kako pokazuje priča o Prigožinu i njegovim najnovijim strelcima/čuvarima, naprotiv, sve više uronjena u svoju prošlost, kao blato. O Putinovim vremenima, posebno o drugom Za vreme njegove vladavine, svake godine se samouverenije govorilo da je ovo pokušaj da se ponovi ili Brežnjevo vreme pseudo-stabilnosti ili staljinističko vreme potpune moći jedne osobe. Ali u stvari, kao što vidimo, vremeplov je bacio Rusku Federaciju mnogo dublje, u pravi srednji vek, koji je tako živopisno i užasno opisan u njegovom vekovnom radu pod nazivom „Opis muscovy“ Italijana Alesandra Gvagninija. I još jedan briljantan biograf „misteriozne ruske duše“, aktuelni émigré Vladimir Sorokin sa svojim distopijskim romanom „Dan Opričnika“, izgleda da nije opisao igru značenja i bizarno preplitavanje epoha, već samu stvarnu budućnost večno srednjovekovne Rusije/Muscovyja. Ili je samo pred bilo kim shvatio kakva će biti vladavina Vladimira Putina sa dvorom „filozofima“ poput Aleksandra Dugina. Jer ova Rusija nema drugog načina osim stalnog povratka na presto modifikovanog Ivana Strašnog.
