Rat je već postao deo naših života, a prvi šok je eskalirao u svakodnevne tenzije. Da biste izdržali sve ovo toliko dugo, potrebna vam je psihološka stabilnost. Važno je da shvatite da se može razviti i u sebi i u vašoj deci.
Povodom Dana dece, psiholog Fondacije za dečje glasove Olena Lisova deli savete kako, uprkos stalnoj anksioznosti, da održite resurs za život u sebi i deci.
Šta je elastičnost
Psiholozi nazivaju sposobnost osobe da izdrži otpornost na stres. U medicinskoj terminologiji, reč elastičnost bukvalno znači „biti fleksibilan, otporan“. Kao metafora daje se gumena kugla, koja će se savijati ako je udarite u pod ili zid, ali će odskakanje vratiti njen oblik. To jest, to je sposobnost osobe da se očuva, da bude elastična pod pritiskom: ako je to u zvaničnijim rečima, onda je ovo skup kvaliteta, veština, iskustva, sposobnosti koje mu omogućavaju da izdrži stres.
Neki ljudi imaju prirodnu sklonost da budu otporniji i istrajniji od drugih. To je posebno zasluga fizioloških karakteristika funkcionisanja nervnog sistema. Ali u većoj meri, elastičnost je kvalitet koji se stiče iskustvom i koji se može sistematski razvijati u sebi.
„Postoje tri vrste temperamenta čiji nosioci imaju jak nervni sistem (kolerik, phlegmatičan, sangvin), i jedan – slab (melanholičan). Ali čak i ako imate ovaj drugi tip, to ne znači da ne možete biti otporni. Prirodne sklonosti se mogu nadoknaditi sopstvenim iskustvom i trudom. Umesto toga, jak tip nervnog sistema ne znači da je osoba otporna od rođenja, jer njegovo lično iskustvo, njegove karakterološke osobine takođe mogu da naprave amandman“, objašnjava psiholog Olena Lisova.
Elastičnost u ratnim uslovima
Tokom rata, mnogi faktori stresa istovremeno deluju na ljudsku psihu. Elastičnost se sada radi o tome da možete da održite svoje mentalno zdravlje u ovim uslovima.
Osećaj neizvesnosti, jedan od najdestruktivnijih za psihu, pogoršava se tokom rata. Sve što doživljavamo u isto vreme, s jedne strane, podriva našu elastičnost, a sa druge – razvija je.
Ljudi koji su direktno suočeni sa opasnošću doživljavaju mnogo veći pritisak ovih faktora. Ali istovremeno, oni akumuliraju iskustvo kako da se nose sa tim. Često se čak kaže da nisu ni znali kakvu silu tereta mogu da iskuse. Ako osoba nema iskustva u susretu licem u lice sa opasnošću, ali u epicentru su, na primer, njegovi rođaci i prijatelji, osoba može mnogo da mašta, da privuče ovu sliku i može mu biti teško da se izbori sa tim.
„Anksioznost je neprimetan strah kada ne znamo čega da se plašimo. Naš izmišljeni strah je možda veći od stvarnog. Stoga je ponekad mnogo teže ljudima koji se nisu suočili sa direktnom pretnjom“, kaže Olena Lisova.
Još je teže roditeljima koji su zabrinuti ne samo za sebe, već i za svoju decu. Da biste izdržavali dete, potrebno je da budete „u resursu“. Da bi to uradili, roditelji moraju da formiraju elastičnost u sebi.
Kako izgraditi i održati elastičnost u sebi i deci
„Radeći pre svega sa privremeno raseljenim licima, vidimo da su, s jedne strane, ozbiljno iscrpljeni svakodnevnim trenucima, s druge – odvajanjem od kuće i neizvesnošću kada će biti moguće vratiti se. Neki se i dalje vraćaju, iako su kod kuće u opasnom regionu, a neko bi to želeo, ali ne može da odluči“, kaže Olena Lisova.
I uprkos ovom stanju stalne uznemirenosti u pogledu budućnosti, moramo naučiti da živimo danas. Iz iskustva rada sa privremeno raseljenim porodicama, Olena Lisova deli kako da pronađe snagu za to.
Pažnja na fizičko zdravlje
Briga o svom fizičkom zdravlju – ishrani, sportu, snu – osnova je elastičnosti i osnova mentalnog zdravlja.
„Mnogi ljudi naočkuju da im se somatsko zdravlje pogoršava tokom rata – to je prirodno, jer stres utiče i na fizičku kondiciju. Pored toga, bolesti su dodatni faktor stresa u ovim stanjima“, kaže psiholog.
Svaka fizička aktivnost usmerena na jačanje organizma je odličan faktor protiv stresa. Kretanje mišića dovodi do kretanja misli, one počinju da se „ulepšaju“. Zato vredi izabrati sport koji će biti najudobniji. Neko može da izdrži kardio, neko je pogodan za aerobik ili ples, ili nešto statičnije i smirenije – na primer, jogu.
Spavanje je jednako važno.
„Sada su apeli o poremećajima spavanja kod roditelja i dece postali učestaliji. Posebno zbog noćnih napada na gradove. Ali da biste bili održiviji, važno je da se dovoljno naspavate. Ako je moguće, spavajte bar tokom dana. Ako postoje poremećaji sna (nesanica, česta buđenja bez vazdušnog alarma, noćne moreAko je moguće, trebalo bi da potražite pomoć psihologa, somnologiju“, kaže specijalista.
Aktivnost u vašoj zajednici
Socijalna podrška ljudi koji imaju slična iskustva jedan je od najznačajnijih faktora kada doživljavate traumu.
„Mnogi ljudi koji su se privremeno nastanili u našem gradu su se međusobno poznavali, razgovarali o temama koje ih se tiču, zajedno istražuju grad i odlaze u prirodu, i pronalaze resurse i međusobnu podršku u komunikaciji. A roditelji koji su izgubili posao zbog rata, umesto toga provode više vremena sa svojim porodicama“, kaže Olena Lisova.
Na način na koji se roditelji ponašaju, deca mogu da vide primer. Zato ih treba ohrabriti i da budu aktivni: da izdvoje više vremena da zajedno nešto urade rukama ili da odu u šetnju, komuniciraju sa vršnjacima, ako je moguće, idu na kraći put. Veoma je važno da deca u relativno bezbednim krajevima pohađaju školu, vanškolske ustanove, nastave da komuniciraju sa vršnjacima, sa prijateljima – barem onlajn, ali najbolje od svega – žive.
Inicijativa i kreativnost
Angažovanje u društveno korisnom radu je dobar način za razvoj elastičnosti. Prelazak na želju da pružite pomoć umesto države kada vam je i sama potrebna, daje osećaj sopstvene važnosti, potrebe, samoefikasnosti. Stoga, čim shvatite kako možete biti korisni, počnite to da radite.
Još jedan faktor elastičnosti je raditi i isprobati nešto novo. Ovo već pokazuje našu fleksibilnost. I nikada nije „pravo vreme“ da se poboljšamo.
„Mnogi roditelji koji su ostali bez posla kod kuće okrenuli su se učenju nečeg novog, pronašli neke kurseve za sebe – o radu sa veštačkom inteligencijom, marketingu itd.“, kaže Olena Lisova.
Deca takođe mogu da se uključe, pokažu da čak i njihov mali rad, aktivnost mogu biti veoma korisni i važni u ovom trenutku. I to im, takođe, daje iskustvo aktivnosti za veliko opšte dobro. Možete da stimulišete njihovu maštu, kreativnost i kreativno izražavanje: na primer, ponudite održavanje dobrotvornog sajma za prikupljanje sredstava za Oružane snage Ukrajine, ili stvaranje slike za vojnike, ili organizovanje dobrotvornog nastupa ili uličnog koncerta. Bolje je kada deca mogu da biraju u čemu će učestvovati. I sjajno je kada sami preuzmu inicijativu. Ako, po vašem mišljenju, ova ideja može da se sprovede, vredi je podržati.
„U stresnim uslovima deca brže odrastaju. Na odrasli način, oni razmišljaju, osuđuju odrasle. Deca su postala veoma razumna, imaju pitanja koja se ranije teško pojavljuju. I ponekad njihove misli ne izazivaju divljenje, već postaju „zvono za uzbunu“. Na primer, ako dete od osam godina kaže majci zašto sutra ide u školu, ako imamo rat, ovde se već radi o egzistencijalnim značenjima. Ovo je mesto gde majka može da „preokrene“ situaciju za svoje dete i pokaže veliko značenje svog obrazovanja: „Vaše školovanje je sada takođe deo naše pobede. Naš neprijatelj želi da deca ne uče, već da tuguju kod kuće. Ali znamo da kada sada steknete znanje, odrastate kao pametan, jak građanin koji je u stanju da izgradi svoju jaku zemlju.“
Rutina i granice
Trauma oživljava osećaj haosa. A kada rutina potraje, postoji osećaj da je nešto na ovom svetu stabilno. Određeni raspored, dnevne granice daju osećaj predvidljivosti i urednosti.
Zbog toga dete treba da jede otprilike u isto vreme, pohađa obrazovnu ustanovu i dodatne kreativne aktivnosti, ide u šetnju, a neko vreme – ne radi ništa. Ne treba „terorisati“ dete tako što ćete se „zalepiti“ za telefon, ali ovaj put treba kontrolisati i, dogovorom sa detetom, ograničiti – zajednički postaviti vremensko ograničenje i strogo ga se pridržavati. Sa mlađim tinejdžerima možete da razgovarate o tome koje vremenske sprave se predaju roditeljima za skladištenje noću. Dobra opcija je instaliranje programa „roditeljski nadzor“.
„Praćenje relativno jasnog rasporeda takođe je jedan od načina da se prevaziđu poremećaji spavanja“, kaže Olena Lisova. „Stavljanje sebe u krevet u isto vreme na vreme poboljšava san i kod dece i kod odraslih.“
Sloboda i fleksibilnost
Biti u stanju stalne napetosti, vredi još malo opraštati greške, neuspehe ili nedostatak velikih uspeha – kako za sebe, tako i za svoju decu. Ponekad odrasli nisu u stanju da trezveno procene stanje deteta, a svoj umor i iscrpljenost doživljavaju kao lenjost ili raspoloženje.
Ali deca su veoma zainteresovana za sva iskustva u kući, čak i ako ne pričaju o tome. Stoga, neispunjeni domaći zadatak ili ne urađen onako kako bi roditelji želeli, ponekad nije vredan živaca – ni roditeljski ni detinjast.
„Dozvolite malo snishodljivosti i saosećanja – kako za decu, tako i za sebe“, savetuje Olena Lisova. – Ponekad održiv sistem može da se slomi. Kao što vam je potreban balans opterećenja i odmora, tako je i balans zahteva.“
Higijena informacija
Potreba da stalno pratite vesti da ne biste ništa propustili često se razvija u zavisnost. Ali neprekidno pomeranje ne donosi koristi ni mentalnom ni emocionalnom stanju.
„Često roditelji kažu da je postojao period kada nisu mogli da prestanu da prevrću traku. I iz ovoga se njihovo emotivno stanje nije poboljšalo, već obrnuto. Naša selektivna percepcija funkcioniše: primećujemo loše češće nego dobro, – kaže Olena Lisova. „Uostalom, nema dovoljno vremena da se uradi nešto za stalno gledanje vesti, a ljudi počinju da zameraju sebi zbog toga.“
Važno je da ne propustite vesti od voljene osobe ili onih kada treba brzo da reagujete, da pomognete. Međutim, većina događaja u zemlji, bez obzira da li smo uključeni u njih ili ne, desiće se na isti način, i nećemo pomoći samo u praćenju vesti.
„Da bi se osetio užas rata, da bi se saosećalo, nije neophodno pratiti vesti svake sekunde. I zaglaviti se u tim iskustvima ti neće pomoći da pobediš. Jedan od zadataka naše pobede je očuvanje mentalnog zdravlja. A ovde nam pomaže higijena informacija“, kaže psiholog.
Zbog toga roditelji prvo treba da kontrolišu svoje vreme gledajući vesti i ograniče pristup njima deci. Ne radi se o tome da ih izolujemo od onoga što se uopšte dešava: treba im se ispričati, već dotrajali i u takvim oblicima koji neće biti traumatični. Kako bi dete njihovo razumelo, prihvatilo ih i reagovalo relativno smireno.
„O nekim stvarima vredi govoriti, a ne obavezno pokazati. To su slike i video snimci koji najjače utiču na našu psihu, ostajući kao „otisci“. Zato je važno ne gledati video snimke sa puno krvi i nasilja u prisustvu dece“, kaže Olena Lisova.
Takođe je važno znati sa kim dete komunicira, u kom okruženju je, šta živi i za šta ga zanima. To će joj pomoći da se izoluje od drugih potencijalnih okidača, a njeno ponašanje ili reakcija biće jasniji.
Hitna pomoć u stresnim situacijama
Uprkos konstantnom stresu, možemo normalizovati naše psihičko stanje, ali nismo imuni na vesti i događaje koji iznenada mogu da uznemire. U takvim slučajevima postoje tehnike koje će pomoći u stabilizaciji emocija.
Vežbe disanja
Možete izabrati bilo koju, glavna stvar je da je udisanje kroz nos, a izdisaje kroz usta i duplo duže. Za to, na primer, dobro pristaje koktel slamčica, kroz koju možete postepeno da izdišete.
Još jedna efikasna vežba cvetanja sveća: možete zamisliti da postoji cvet na jednom dlanu i udahnuti njegovu aromu, a u drugom – sveću, čiji plamen treba da se raznese. Ili „četvrtasto disanje“: udahnite, zastanite, izdahnite, ponovo zastanite – i sve to na osnovu broja 4 ili 5.
„Pevanje je takođe kul anti-stres agens koji oslobađa naše disanje. Na kraju svega, disanje je jedna od prvih funkcija koja je poremećena stresom. Tako da je čuti vaš glas podsetnik za sebe: ‘Zvučim, onda živim'“, kaže Olena Lisova.
Prizemlje
Ovo su različiti načini da „oživite“ fiziološke funkcije, da osetite svoje telo. Na primer, vežba „5-4-3-2-1“: potrebno je da imenujete 5 objekata koje vidite, dodirnete 4 objekta sa različitim teksturama, čujete 3 zvuka, setite se nekih 2 ukusa, osetite šta miriše okolo. Ova vežba uključuje rad svih pet čula.
Drugi način da se prizemljite je da pijete vodu i/ili da se umijete, istuširate.
«Tapkanje«
Kada se suočimo sa šokantnim informacijama, doživljavamo emocionalnu i telesnu utrnulost. U takvom trenutku, možete se potapšati dlanovima po rukama, bočnim stranama, nogama, leđima, laganim prstima po glavi, po licu. Ova vežba pomaže da se povrati osetljivost, da se podseti: „Živ sam.“
Oslobađanje emocija
Važno je da ne ignorišete ili akumulirate negativnost, već da je se izrazite i rešite je se.
I deca i odrasli mogu da uzimaju boje i crtaju šta god požele – svakakve žvrljotine su najbolje pogodne za takvo iscrtavanje crteža. Starija deca i odrasli mogu da pišu svoje misli na papiru. Važno je da to uradite bez preispitivanja sebe, već jednostavno idete uz tok. Onda možete da odlučite šta da radite sa onim što se desilo: ili da ga spalite ili pocepate. I sam proces izvlačenja ili pisanja negativnih misli, a čin njihovog uništavanja pomaže u pražnjenju.
„Veoma je dobro zabeležiti nešto pozitivno“, sugeriše Olena Lisova. Roditelji mogu da ostave ohrabrujuće beleške svojoj deci u džepovima odeće, na radnoj površini, u svom dnevniku. Napišite koliko ih vole, pohvalite kako sve u njima dobro funkcioniše. Odrasli mogu da napišu ista pisma sebi: razmišljaju o tome šta bi rekli svom najboljem prijatelju da podrže, i napišu to sebi. I pronalazeći ih s vremena na vreme, podsećam te saI jedno i drugo da možemo sve da rešimo.“
Sa decom možete napraviti i „kolekciju pozitivnih momenata“: svake večeri napišite po jednu notu koja je danas bila kul i stavite je u kutiju. Krajem nedelje ili meseca, biće moguće otvoriti ga i setiti se koliko se divnih trenutaka dogodilo za ovo vreme.
Kada vam je potrebna specijalistička pomoć
Pod stresom, ponašanje deteta može drastično da se promeni: kako roditelji kažu, on postaje „ne kao on sam“. Ovo se može desiti iznenada ili postepeno. Na primer:
- postao previše uplašen, anksiozan, stidljiv ili tužan;
- odnosi deteta u porodici i sa prijateljima su se pogoršali;
- učenje se pogoršalo (ako je školskog uzrasta);
- gubitak apetita ili, nasuprot tome, dete je počelo mnogo da jede;
- poremećen san – ili konstantno spavanje, ili ne može da spava;
- Bilo je telesnih pritužbi, opsesivnih strahova, strepnje, misli koje dete stalno govori.
Možeš sam da pokušaš da se izboriš sa ovim. Ali ako je ovo stanje duže, na primer, izražena tuga, depresija, samokritika, gubitak zadovoljstva od onoga što je pre bilo zadovoljstvo, traje više od dve nedelje zaredom ili se dešava prvi put, trebalo bi da se konsultujete sa specijalistima kako biste pronašli uzrok i razumeli šta može da se uradi.
