U Ukrajini rat se vodi od 2014. godine, sa početkom invazije punih razmera, neprijateljstva su eskalirala i mnogi Ukrajinci su se dobrovoljno javili da brane zemlju. Posle neprijateljstava, vojska dobija ne samo fizičke povrede, već i psihičke probleme i zahteva sveobuhvatnu i dugoročnu rehabilitaciju. Po povratku u civilni život, oni mogu imati posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), nekontrolisane manifestacije agresije koje će izazvati, posebno, nasilje u porodici.
Priиamo priиu o interno raseljenoj osobi Ini koja je pobegla u Lviv sa dvoje dece zbog nasilja u porodici od strane njenog vojnog muћa. Služio je od 2014. godine, ima oko 10 kontuzija i postao je potpuno drugačija osoba tokom invazije punih razmera.
Sada su Ina i njena deca primorani da se kriju da bi spasili svoje živote. Zbog bezbednosti žene ne objavljujemo njenu fotografiju, menjamo ime i neke detalje priče.
„Osećala sam se kao princeza“
Ina i njen suprug imaju dvoje dece – dečake školskog uzrasta. Žena priča o svom braku i kaže da se osećala kao princeza, nikada se nisu posvađali sa njenim mužem i on joj ništa nije uskratio. Bukvalno je nosio u naručju, pomagao oko kućnih poslova i voleo je da provodi vreme sa momcima.
2014. godine, kada je izbio rat u Ukrajini, Inin muž je zaratio i dugo je bio na nuli. Žena se zabrinula da deca mogu da budu ostavljena bez oca, a ona – bez ljubavnika. Od septembra 2020. godine, Ina zapravo nije videla svog supruga, osim putem video linka, jer je sve vreme bio na dužnosti.
Tokom potpune invazije, Inin muž je pretrpeo mnogo gubitaka, bio je komandant čete i ponekad je preko noći gubio 170 ljudi. Tokom devet godina rata imao je razne rane, povrede, oko 10 kontuzija – i osoba se promenila. Kada se čovek vratio kući 2022. godine, nekontrolisano je počeo da pokazuje agresivnost, pokušao je da utopi sećanja u alkohol, ali su oni samo postali svetliji od alkohola. Tada se završio Inin srećan brak, umesto toga su počeli batine, strah i suze, a deca su počela da se plaše svog oca.
„Nije mi pružio ruku kao ženi. Video je neprijatelja ispred sebe. Slika u glavi mu se promenila, kao da nije u stanu, već na bojnom polju. Ako se osoba bori već devet godina, to jednostavno ne prolazi“, kaže Ina.
Prema rečima supruge vojske, jedna sekunda mu je dovoljna da pređe iz stvarnog života u sećanja ili zablude. Razlog može biti kucanje, iznenadni pokret, podignut glas ili bilo šta što ga podseća na prošlost. Kada je čovek bio „pokriven“, nije se kontrolisao, um mu je bio zamagljen, a posle napada se nije sećao šta se dešava.
„Veoma ih je teško povući, u takvim trenucima možete da dobijete tako da imate sreće ako ostanete živi. I ne seća se šta je uradio. Ponekad, posle drugog napada, pitao me je šta mi se desilo, ko je to uradio. Rekla sam mu da je to on, i umesto toga sam čula, „Šta, nikada ne bih digla ruku na tebe.“ Ne znam šta se dešava u njegovoj glavi u takvim trenucima“, priseća se Ina.
„Biće leš – onda ćemo to rešiti“
Leto 2022. bilo je, bez preterivanja, najgori period u njenom životu za Inu. Plašila se da glasno govori, oprezno je pokazivala emocije, plašila se da poremeti mir svog supruga čak i tokom kratkog dana sna. Žena kaže da, kada je njen muž zaspao, nije prala sudove, jer je ova buka mogla da ga probudi i podseti na rat. Noću je njen muž često imao košmare, budile su ga uspomene – Ina i njena deca su ponekad morali da beže iz stana baš usred noći da bi ostali nepovređeni.
Žena je bila zabrinuta za svoj život i živote svoje dece, stalno se okrenula lekarima da mu pomognu, a takođe je pisala i izjave policiji. Međutim, nije čekala pomoć. Situaciju je zakomplikovala činjenica da su u stranom gradu – doselili su se sa istoka, tako da tamo nije bilo ni rođaka ni prijatelja, a komšije su se plašile čak i da ih zaklone tokom noći.
„Trčao sam i tražio da budem primljen u bolnicu, u šta mi je rečeno da ćemo lečiti vojsku posle rata. Pisala je izjave policiji. Rečeno mi je da se oni ne bave domaćim sukobima – biće leš, onda će oni to rešiti. A policija zapravo ne želi da se meša ako je povezana sa vojskom“, kaže Ina.
U očajanju, Ina je čak prišla vojsci, tražeći savet šta da radi. Plašila se da bi pre ili kasnije tokom jednog od ovih napada mogao da ubije nju ili decu. „Imajte strpljenja, to je vaš muž. Šta ćemo da radimo, takve smo, naše žene takođe izdrže“, prisetila se Ina odgovora jednog od muškaraca.
Govoreći o nasilju u porodici od strane vojske, Ina smatra da mnoge žene o tome ne govore iz straha od osude.
„Već imamo mnogo slučajeva kada žene ćute, plaše se, stide se. Ovo je veoma osuđivano u društvu, posebno od strane onih ljudi koji nisu prošli kroz ovo. Za njih se ispostavi da ste izdajnik, jer se ovde bori, on brani, a vi ste ga izgleda izdali“, odražava IDP.
Krajem leta 2022. godine, Ina i njena deca su pobegli od muža, promenili broj telefona i sada se kriju u Lvivu. Žena kaže da je bila suočena sa izborom između odlaska u nepoznato ali da je bezbedna, ili da se budi svakog jutra i zahvaljuje joj što je preživela te noći. Prijatelji su savetovali Inu da kontaktira Centar „Ženske perspektive“, koji pomaže ženama žrtvama nasilja u porodici. U sirotištu ove organizacije Ina živi sa svojom decom desetak meseci.
„Ako vojnik ima tako ozbiljne probleme, onda treba da birate između svog života, dece i muža. Shvatam da to ne mogu da izlečim, i donela sam odluku – želim da živim. Ne razumem kako možeš da rizikuješ decu, svoj život, pa šta? Znači da je bio čovek u kući i da ljudi ništa nisu rekli? Budiš se svakog jutra i proveravaš da li su deca živa? Ne ћelim, svako ima pravo da bira. Nepotrebno je reći da nema gde da se ode. Ako pričate, vičete, tražite, onda će uvek postojati izlaz“, sigurna je Ina.
Kada je Ina stigla u Lviv, odmah je našla posao, radila skoro sedam dana u nedelji, počela da uređuje svoj život. Priseća se da je tada imala mnogo energije, ali sada žena oseća apatiju, počela je da ima napade panike, okrenula se psihoterapeutima i bio joj je potreban medicinski tretman.
„Već postoji veliki problem sa psihijatrijom u Ukrajini“
Centar „Ženske perspektive“, gde je Ina pronašla utočište, već dugi niz godina pomaže žrtvama porodičnog nasilja. Marta Čumalo, suosnivačica, zamenica šefa Centra za ženske perspektive, psiholog i aktivistkinja za ljudska prava, rekla nam je da se sa početkom potpune invazije u Ukrajini povećava broj slučajeva nasilja u porodici, jer mnogi ljudi dobijaju traumatična iskustva, zbog čega se sposobnost kontrole njihovog ponašanja može značajno smanjiti.
„Trauma toliko utiče na mozak da nam je mnogo lakše da pređemo prag kontrolisanog ponašanja. Postoje društveni razlozi. Muškarci koji se vraćaju iz rata imaju više popustljivosti od društva, mnogi su spremni da im oproste. Oni su heroji. Već imamo prve odluke u sudovima, gde su slučajevi nasilja u porodici zatvoreni zbog beznačajnosti kada se radi o vojsci ili veteranima“, kaže Marta Čumalo.
Aktivista za ljudska prava smatra da bi država trebalo da preduzme implementaciju Istanbulske konvencije. Prema rečima Marte Čumalo, neophodno je obnoviti sistem skloništa za žrtve porodičnog nasilja, jer su se iDP-ovi sada naselili u njima, a žrtvama na terenu je teško da pronađu mesto gde će se sakriti od prestupnika.
„Što se tiče počinilaca, potrebni su programi rehabilitacije koji bi uključivali efikasne blokade za sprečavanje nasilja u porodici. Već postoji veliki problem sa psihijatrijom u Ukrajini, a vremenom će nas sve više pokrivati kao talas. Imamo mnogo ljudi kojima je potrebna psihijatrijska nega, ukljuиujuжi i lekove. Medicinske ustanove su pretrpane, a svakog dana teret na njima raste, postoji nedostatak specijalista.
Zapravo, sada ti problemi ostaju na nivou lokalnih zajednica, koje bi trebalo da organizuju pomoć ljudima, posebno onima sa mentalnim poremećajima. Zajednice su često same sa ovim problemom i ne mogu da hospitalizuju takve ljude. To je praćeno nasiljem u porodici i ostaje na ramenima žrtve kada ne može da dobije kvalitetnu pomoć u distanciranju zlostavljača sa mentalnim poremećajima. Imali ste priliku da se upoznate sa sluиajem naљeg klijenta. Ovo je jedan od onih slučajeva koje ćemo videti u budućnosti“, kaže Marta Čumalo.
Gde se okrenuti žrtvama porodičnog nasilja:
Pre svega, Marta Čumalo savetuje da pozovete 102 i nacionalnu liniju za sprečavanje nasilja u porodici (116 123 sa mobilnog telefona ili 0 800 500 335 sa fiksnog telefona), možete pozvati i vruću liniju na 1547.
Žene mogu da se prijave i odeljenju socijalne zaštite, koje je podređeno regionu ili lokalnim vlastima u naselju u kojem žive.
Kada dođe do nasilja u porodici, pravna podrška je takođe veoma važna. Žrtve mogu da ga dobiju pozivom na besplatnu vruću liniju za pravnu pomoć 0 800 213 103. Najvažnije je da pokušate da potražite izlaz, jer, kao što praksa pokazuje, što pre zatražite pomoć, veća je verovatno da ćete zaustaviti nasilje.
