Nesrećne vesti nedavno su stigle sa stranačko-političkog polja Nemačke. Čak je teško reći za koga su uvredljiviji: za same Nemce (ili bolje rečeno kritički misleći deo društva) ili za nas, Ukrajince. Govorimo o desničarskoj populističkoj, ksenofobičnoj stranci „Alternativa za Nemačku“ (AfD), koja je nedavno počela ubrzano da povećava svoj rejting.
Za Ukrajinu je ova politička snaga neprijatna i opasna, pre svega, zbog svoje proruske, ili bolje rečeno pro-kremljizma. Ona je bila taj koji se koncentrisao u svojim redovima najveći broj tzv. Poznato je da „alternative“ ne samo da su uporno uvodila narative Kremlja u nemački politički diskurs, ne samo da su se zalagale za ukidanje antiruskih sankcija i pomirenje sa Moskvom, već su i zaista pomogle neprijatelju da okupira Ukrajinu. Na primer, između 2014. i 2021. više puta su posećivali Krim i deo Donbasa koji nije pod kontrolom Kijeva, legitimišući rusku okupaciju ukrajinskih teritorija. Štaviše, ponekad su čak delovali kao posmatrači na pseudo-referendumima.
Da li „alternative“ dobijaju sredstva od Kremlja ili su jednostavno njeni „korisni idioti“ (ili bolje rečeno jedan i drugi) nama nije toliko važno. Ono što je bitno je da jačanje političke uloge AfD potencijalno ugrožava vojnu, finansijsku i organizacionu pomoć Ukrajini iz Nemačke, pa otuda i od cele Evropske unije. I takva pretnja postaje sve stvarija.
Prosudite sami, na poslednjim izborima za Bundestag u septembru 2021. godine, AfD je, dobivši 10 odsto glasova, bila na petom mestu. „Alternative“ su izgubile od socijaldemokrata, Hadeksa, Zelenih, pa čak i liberala. Međutim, nova istraživanja javnog mnjenja u Nemačkoj pokazuju radikalnu promenu izbornih preferencija u korist AfD. Trenutno, prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja koje je sproveo centar objavljen 23 juna Deutschlandtrend koji je naručio TV kanal ARD, 19% (prema nekoj sociologiji, čak 20%) Nemaca je spremno da glasa za to. To znači da je AfD na drugom mestu, što gura Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD), glavna vladina stranka u zemlji, koju je trenutno samo 17 odsto Nemaca spremno da podrži. Podsećamo da su na već pomenutim parlamentarnim izborima socijaldemokrate ostvarile ocenu više od 26 odsto.
Štaviše, Alternativa, koja do relativno skoro uopšte nije postojala na stranačko-političkoj sceni Nemačke, sada čak planira da prvi put na predstojećim izborima predloži kandidata za mesto saveznog kancelara u Bundestagu. Ovo je zvanično saopštila kopredsednica stranke Alis Vajdel (Alis Vajdel).
„Alternativa za Nemačku“ je posebno popularna, kao što je poznato, u istočnim saveznim državama, to je tačno u bivšoj Demokratskoj Republici Nemačkoj. Kada bi sada došli izbori samo na zemljištima bivšeg GDR-a, stranka sa 32 odsto bi se, kako se ispostavi, bila jasan favorit.
I ovde misleći da bi ljudi mogli da imaju prilično kognitivni nesklad, onda bar veliko iznenađenje: zašto je najpro-kremljskija stranka u Nemačkoj postala najpopularnija u oblastima koje su najviše pogođene istim Kremljom? Na kraju svega, zbog činjenice da je ova teritorija posle predaje Trećeg rajha pala u sovjetsku zonu okupacije, dugo je bila najmanje bogat, najmanje razvijen i najpotisnutiji deo Nemačke.
Sećate se kako su krajem osamdesetih Enderiti bili ti koji su išli na hiljade mitinga protiv svog tadašnjeg prokomunističkog rukovodstva, oni su bili ti koji su najaktivnije srušili Berlinski zid i tražili ujedinjenje Nemačke kako bi postigli isti životni standard kao njihovi sunarodnici sa druge strane ograde.
Možda se Istočni Nemci, sada u pedesetim godinama, sećaju mlađih godina pod stabilnim nemačkim socijalizmom. Za to se pojavio čak i tako poseban izraz „ostalgija“ (Ostalgie=Ost+Nostalgija). Žale se na sadašnji život, sa svim svojim neizvesnostima. Zaboravljaju na bundesijske penzije, nove autoputeve, kuće koje su renovirale federalne vlasti i još mnogo luksuza, koje su postale dostupne tek posle ponovnog ujedinjenja Nemačke.
Sećam se kako je jedan moj nemački prijatelj, ili u šali ili ozbiljno, pitao: „Znate li koliko dugo je nemačka Demokratska Republika postojala?“ GDR je osnovan 7. Zapravo, dan njene političke smrti može se smatrati 9. novembra 1989. godine, kada je uništen Berlinski zid. Formalno, GDR je bio u agoniji još godinu dana i dobio je „umrlicu“ 3. Ovaj datum se sada slavi kao Dan nemačkog ujedinjenja. „Skoro 40 godina“, odgovorio sam na pitanje. „Grešiš“, nasmejao se, „samo četiri godine. Posle 1953, Istočna Nemačka je ponovo transformisanaUšla je u sovjetsku zonu okupacije, kao i pre 1949.“
„Okupaciona zona“? Jesi li ozbiljan? Nehotice sam se prisetio svoje prve posete Nemačkoj (Istočna Nemačka, naravno). 1980, kao porodica, došli smo kod naših prijatelja koji žive u Saksoniji. Zlatno vreme istočno-nemačke stagnacije pod Erikom Honekerom. Kao školarcu u to vreme, posle „srećnog detinjstva“ u „Zemlji saveta“, činilo mi se da sam otišao u raj na Zemlji. Čisti, smrdljivi vozovi, očišćene ulice, slatke taverne. I, naravno, san sovjetskog čoveka – prodavnica… Oči su se proširile posle trgovine sovjetskim deficitom.
Kada sam, kasnije, u školi, na času nemačkog, oduševljeno govorio o svojim utiscima o poseti GDR-u, moj učitelj je nezadovoljno gunđao: „Toliko su korumpirani da ne žele ponovo Hitlera.“
Zbog toga su iskvarili Istočne Nemce. Pa, samo ћivite i uћivajte u ћivotu. Ali iz nekog razloga, Enderiti nisu bili zadovoljni Honeckerom ili njihovim životnim standardom uopšte. Jer, sa televizije Zapadna Nemačka (stavili su antenu „na Bunde“, kao što smo nekada radili „na Poljskoj“), iz razgovora sa rođacima koji su imali sreće da budu u „pravoj zoni okupacije“, znali su da sa druge strane zida njihovi sunarodnici uživaju u dobro uhranjenom i slobodnom postojanju, ceo svet sa svim svojim prednostima im je otvoren…
Ali vratimo se u 1953. Zašto odjednom neko smatra da je ova godina poslednja za GDR? Zato što su tada Istočni Nemci pokušali da preokrenu plimu istorije.
Na kraju sve u svemu, sveukupna godina je bila interesantna, zar ne? Dugoročni sovjetski diktator Josif Staljin je bio taj koji je poginuo, Lavrenty Beria je privremeno preuzela vlast u Kremlju. Mnogi istoričari tvrde da je nameravao da radikalno promeni odnose SSSR-a sa Zapadom, to je li da inicira neku vrstu „perestrojke“ tri decenije ranije.
Istovremeno, Berijevi rivali – Hruščov, Malenkov, Molotov – takmičili su se za vlast. Svi su želeli da se proglase naslednikom „velikog vođe i učitelja“.
I u rukovodstvu GDR-a došlo je do potpune konfuzije. Prvi sekretar Centralnog komiteta Socijalističke ujedinjene partije Nemačke Valter Ulbriht čekao je instrukcije iz Moskve, ali ih nije bilo.
Zašto su Ulbrihtu bile potrebne instrukcije? Jer je situacija u GDR-u izmakala kontroli. Ekonomska kriza u zemlji se produbila. Njen razlog je bio taj što je rukovodstvo SED-a išlo kursom da „sustigne i prestigne“ Nemačku. Veliki strategi nisu smislili ništa bolje nego da povećaju proizvodne standarde, a samim tim samo pogoršavaju ionako napetu situaciju u društvenoj sferi.
Počeli su spontani protesti. Neredi i štrajkovi izbili su u Istočnom Berlinu, Saksoniji, Saksoniji-Anhaltu i Turingiji. Prema grubim procenama, oko milion građana GDR-a učestvovalo je u aktivnim protestima. Demonstracije su počele pod socijalno-ekonomskim sloganima. Međutim, ubrzo su se u rukama demonstranata pojavili transparenti sa jasnim političkim zahtevima: „Dole diktatura SED! Dole Ulbriht! Vlada podnosi ostavku! Slobodni izbori!“ Čak je bilo poziva na povlačenje okupatora sovjetskih trupa sa teritorije Nemačke i ujedinjenje zemlje.
Protesti su dostigli svoj vrhunac 17. juna, kada su održane masovne demonstracije u centru Istočnog Berlina u Staljinoj uličici. Na čelu su bili graditelji koji su gradili kuće u pomenutoj uličici. Demonstranti su počeli da jurišaju na zvanične zgrade. Oni su tražili ne samo ukidanje povećanja normi, nego i društveno-političke promene.
Jedan od letaka raspoređenih u to vreme sadržao je sledeće zahteve: „Zahtevamo hitnu ostavku vlade koja je došla na vlast kroz izborne manipulacije, formiranje prelazne demokratske vlade, slobodne i tajne izbore za četiri meseca, povlačenje nemačke policije sa zonske granice i neposredan prolaz za sve Nemce, momentalno oslobađanje političkih zatvorenika, odricanje od štrajkača, momentalno raspuštanje dozvolu za organizovanje stranaka koje postoje u Zapadnoj Nemačkoj“.
Štrajkači su opkoljeni i pokušali su da upadnu u više od 250 državnih zgrada, uključujući pet okružnih kancelarija Ministarstva državne bezbednosti, dva okružna odbora SED- a, jednu okružnu direkciju narodne policije, kancelarije sindikata, policijske stanice i kancelarije burgomastera. Oko 1400 zatvorenika pušteno je iz 12 zatvora. Neki mladi desperadosi su bacili crvenu zastavu sa Brandenburške kapije i rastrgli je navijačima.
Ali ovde su sovjetske trupe čvrsto intervenisale. Tenkovi sa crvenim zvezdama počeli su da pucaju na demonstrante i da ih lome tragovima. Posle toga, vlasti su konačno preuzele inicijativu. U nedeljama koje su usledile, sovjetska vojska i istočno-nemačka policija brutalno su potisnule sve džepove protesta. Najmanje 55 osoba je ubijeno, više od 10.000 uhapšeno, a 1.500 osuđeno na zatvorsku kaznu. Mnogi su uspeli da pobegnu u Nemačku.
Komandant sovjetske okupacione zoneBilo je vanredno stanje u istočnom Berlinu. Sva javna okupljanja su zabranjena, a granica sa Zapadnim Berlinom zatvorena.
Tako je prvi ustanak u zemlji komunističkog logora utopljen u krvi. Tu će biti i Mađarska, Čehoslovačka, Poljska.
Veoma je žalosno što su sadašnji naslednici demonstranata iz Staljinove aleje potpuno zaboravili na događaje od pre 70 godina. Iz nekog razloga, krv njihovih očeva i dedova ih uopšte ne spaljuju. Iz nekog razloga, spremni su da budu prijatelji sa aktuelnim ruskim diktatorom. Ne povređuju uši izjavama poput „možemo da asfaltiramo“, „tenkovima ne trebaju vize“, „snovi o Belinu“ itd. Samo nekakav Stokholmski sindrom. Na kraju svega, kao i Mađari, koji su pretrpeli još krvaviji masakr iz Moskve 1956.
