Sećate li se kako je još u februaru 2014. godine Viktor Medvedčuk pretio evromaidanskom aktivistima koji su došli da mu uberu stan: „Ako želite rat, dobićete ga!“ Zvučalo je čudno, čak i smešno. Tada niko nije ozbiljno shvatio njegove reči. Pa, kakav rat? A gde je Medvedčuk, a gde rat? Ko je on da započne nekakav rat? Ko je on da bi neko oslobodio rat za njega? Na kraju, on nema ni Kučmu ni Janukoviča iza sebe.
Ali ispostavilo se da sve ovo nije tako jednostavno. Da, za Vladimira Putina, Medvedčuk nije samo kum, već vredan i autoritativan kadar. Bar za njega je ruski diktator pristao da ne daje nikoga, već „Azovce“, i više od dve stotine. Upravo „Azovci“ oko kojih su Rusi nastojali da urede indikativnu, ako ne i sudsku, onda bar vansudsku odmazdu.
Štaviše, ispostavilo se upravo zbog Viktora Medvedčuka da je Putin pokrenuo invaziju punih razmera. Osim, naravno, ako ne verujete nezavisnoj ruskoj publikaciji »Вёрстка». Vodeći istraživački novinar publikacije Ilija Žirgulev objavio je prošle nedelje tekst pod naslovom „Kako je Putin mrzeo Ukrajinu. Istraga o tome kako je ruski predsednik došao da razmišlja o ratu sa Ukrajinom“. Autor je sproveo detaljnu istragu o tome kako i zašto je ruski diktator negovao i negovao bes na susednu državu i njene stanovnike. Kako je nastala sama ideja o ovom ratu, kada je doneta ključna odluka i ko je uticao na njega.
Jasno je da za nas istorija rusko-ukrajinske konfrontacije traje najmanje tri veka. Autor je odlučio da se ograniči na poslednjih dvadeset godina. Setite se 2003. godine, sukob oko ostrva Tuzla u Kerčkom moreuzu, što je zapravo bio prvi teritorijalni spor između Kijeva i Moskve. Ukrajinski predsednik je u to vreme još uvek bio Leonid Kučma, Rus – svejedno Putin. Da li je tada bio spreman za invaziju? Verovatno, da. Barem vojno. Ali politički ili šire – geopolitički – nikako. Ne samo međunarodna zajednica, već i rusko društvo ne bi razumelo tu agresiju na „bratski narod“. A onda je u Rusiji bila sjaka-taka opozicija, koja je periodično organizovala „maršove disidenta“, nezavisna štampa je i dalje disala, mada ne do maksimuma, Kremlj je i dalje poštovao mišljenje Zapada, iz kojeg su planirali da upumpaju milijarde za ruske nosače energije.
Onda su se pojavili 2004, dramatični izbori Juščenko-Janukovič, koji su za mnoge od nas simbolizovali borbu između dobra i zla. Tada je Putin pomogao Janukoviču, tadašnjem premijeru, potpuno otkrivenom. Čak je došao u Kijev i tamo je, na licu mesta, držao direktnu liniju sa građanima Ukrajine u etru najpopularnijih ukrajinskih TV kanala – „Inter“, „1+1“ i „Prvi nacionalni kanal“. Putin, koji je u to vreme bio prilično popularan za mnoge Ukrajince, zapravo ih je direktno pozvao da glasaju za Janukoviča. A onda je nekoliko puta čestitao svom štićeniku na pobedi.
Ali onda se desila Narandžasta revolucija, koja je zbunila sve karte Kremlja. Juščenko je postao predsednik, a Putin je jednom za svagda mrzeo sve ukrajinsko. Iako se još uvek nije usudio da da bilo kakve oštre agresivne izjave, mnogo manje akcije. S jedne strane, on je propast SSSR-a proglasio „najvećom geopolitičkom katastrofom dvadesetog veka“, a sa druge strane uveravao je da Rusija nikada neće dozvoliti sebi neprijateljsko kretanje prema Ukrajini.
Narednih deset godina Kremlj zaista nije pravio iznenadne pokrete, delovao je, kako kažu, hibridno, već asidualno, ne štedeći ni trud, ni novac, ni pametno osoblje koje je postalo tajni kustos (ili bolje rečeno „posmatrači“) Ukrajine. Kremlj jeste uspeo da stavi Janukoviča na mesto predsednika, odvrati Ukrajinu od NATO-a i liši ga izgleda za evropsku integraciju.
„Naše specijalne službe sedele su u rukovodstvu Ukrajine, upravljale njime i pojedinačnim poslovnim jedinicama. Da li je bilo svrhe raditi nešto kada svako ima svoje? Ceo predsednik je sedeo u zemlji, koji je zapravo bio naš zavisnik. Kao što su Sjedinjene Države nekada imale predsednika Fulgencija Batistu na Kubi, tako je i Janukovič bio u Ukrajini. Odnos prema njemu je bio isti. Naravno, igrali su zajedno i pomogli mu. To je bio naš sin“, rekao je izvor blizak administraciji ruskog predsednika Ilija Žirgulev. Redovni gosti Kremlja već su bili ubeđeni da će lako napraviti Belorusiju2.0 od Ukrajine.
Paralelno sa Tim, Moskva je radila sa Zapadom. Setite se ovog Obaminog „resetovanja“ odnosa sa Rusijom. Nemački kancelar Gerhard Šreder izgradio je prvi Nord strim sa Putinom, a onda je Angela Merkel nastavila sa radom. Francuski predsednik Nikola Sarkozi i italijanski premijer Silvio Berluskoni nazvali su sebe Prijateljima Putina, otišli su da ga posete kao da su na svetoj vodi.
Rusija je 2008. I Zapad ga je progutao bez ikakvih problema. Razumni ljudi su shvatili da će oni biti sledeći Ukrajina ima sve љanse da postane ћrtva.
Tu se desio Euromaidan. Što ga je, s jedne strane, još jednom slomilo celu Putinovu igru u Ukrajini, s druge – gurnulo ga da zauzme Krim. Ruskog diktatora su razbesnele bilo kakve „revolucije u boji“, „Revolucija ruža“ u Gruziji, „Narandžasta revolucija u Ukrajini“, „Revolucija dafodila“ u Kirgistanu. Oиigledno je krenuo ka obnovi imperija. Sećate li se kako su u nekom trenutku u Rusiji, prvo zvanične institucije, a potom i štampa, prestale da koriste aktuelna imena postsovjetskih zemalja: Moldavije, Belorusije, Kirgistana. U ruskom informativnom prostoru oni su ponovo, kao i u sovjetsko vreme, postali „Moldavija“, „Belorusija“, „Kirgistan“. I ovo imenovanje se savršeno uklapa u revanš politiku Kremlja.
Prema Rečima Verstke, Putin je počeo da se pretvara od gebističkog političara u potpunog ruskog fašistu tokom protesta koji su održani u Moskvi krajem 2011 – početkom 2012. To je, baš u aktivnoj fazi njegove treće predsedničke kampanje. Putin je, kao što je već pomenuto, mrzeo „revolucije u boji“ i užasno se plašio da isti neće izbio u Rusiji. Akcije na Boloti i Saharovu stvorile su utisak da je takav razvoj događaja sasvim moguć.
Zbog toga je Putin odlučio da u korenu saseje bilo kakve manifestacije demokratije, koje je čak i on izmislio „vođen“. Putin se zainteresovao za dela ruskih filozofa kasnih devetnaestog i ranog dvadesetog veka Ivana Ilina i Vasilija Rožanova, na čijim idejama je izgrađen pokret Bele garde.
„Da, verujem da je bolje stajati kao policajac na uglu dve ulice – više ‘građanske’, korisnije, plemenitije i doslednije ljudskom dostojanstvu – nego sedeti… „uz inteligentan doručak“ i arogantno diskutujemo o tome kako je „ovde sve loše“ i kako smo „najdostojniji“, pravedni, iskreni i „spremni da pate za istinom“…“, napisao je Rožanov 1912. godine.
„Ukrajina je priznata kao najopasniji deo Rusije u smislu secesije i osvajanja. Ukrajinski separatizam je veštački fenomen, lišen stvarne osnove. To je nastalo iz ambicije lidera i međunarodnih intriga za osvajanje“, napisao je Ilin u rezoluciji Kongresa belih emigranata iz 1938.
Među Putinovim bliskim savetnicima bili su moderni ideolozi ruskog fašizma: Konstantin Krajlov, Dmitrij Galkovski, Aleksandar Dugin. Međutim, uprkos brzoj fašizaciji svesti ruskog predsednika, još u januaru 2014. godine, Putin nije hteo da zapleni Krim. „To kažu tri izvora – u predsedničkoj administraciji, među tehnolozima bliskim Kremlju, i među poznanicima bliskim Putinu. Odluka je nastala spontano kada je, u februaru, Kremlj shvatio da demonstranti u centru Kijeva poraze Vladu Janukoviča.
Iako se čak i tada Moskva prvo ponovo oslanjala na separatizam, na neku vrstu kongresa izdajničkih poslanika, poput one održane u Severodonecu u novembru 2004. Uz moguće dalje odvajanje dela Ukrajine i stvaranje još jednog „pisoar“. Kongres je trebalo da bude održan 22. Međutim, ovo poslednje je bilo uplašeno takvim razvojem događaja i odlučilo je da pobegne u Rostov.
I to u noći 23. februara, nakon što je Janukovič pobegao iz Karkiva, da je Putin odlučio da aneksije Krim. Potom je usledila invazija u Donbasu, Ilovaisku, Debaltseveu, MH-17, „Minsk-1“, „Minsk-2“. Relativno „zamrzavanje“ sukoba, promena predsednika iz Porošenka u Zelenski. Ovo poslednje je, prema Kremlju, trebalo da postane „predsednik mira“. Nismo zaboravili da „samo prestanemo da pucamo“, „okupimo se u sredini“, „pogledamo u Putinove oči“.
„Prema tri izvora, Zelenski je zaista želeo da resetuje odnose sa Moskvom, njegov tim je otišao kod različitih ljudi sa konsultacijama o tome kako to da uradi, posebno Jermak je pozvao bivšeg šefa predsedničke administracije Aleksandra Vološina. Putin se takođe nadao da će biti moguće postići sporazum sa Zelenskim, pretpostavljajući, međutim, da će pobediti neiskusnog političara i konačno pokrenuti implementaciju minskih sporazuma, što bi za Rusiju bilo ravno velikoj pobedi“, rekao je Ilija Žirulebev.
Međutim, aktuelni ukrajinski predsednik, koga je Putin planirao da nadigra kao bebu, nije bio tako jednostavan i zlovoljan. I to je postalo jasno još u decembru 2019. godine, tokom prvog i poslednjeg susreta Zelenskog i Putina.
Ali vratimo se Medvedčuku i njegovoj ulozi u oslobađanju rata punih razmera. Izgleda da je Medvedčuk večan i nepovrediv pod bilo kojim predsednikom. Međutim, Zelenski je odlučio ne. Da možeš da ga dodirneš i čak dobro protreseš.
Početkom 2021. godine Zelenski je pokrenuo oštru kampanju protiv Medvedčuka. Prvo su zabranjeni TV kanali koje kontroliše on – „112 Ukrajina“. NewsOne, ZIK, koji je zapravo sproveo agendu Kremlja. ZnojSankcije su uvedene direktno protiv samog Medvedčuka, koji je, zajedno sa suprugom, uvršten na listu SBU istrage o finansiranju terorista. Nadležni organi su počeli da košmare svoje poslovanje. Onda su počele represije nad Medvedčuk OPFL-om.
„Racija, kada mu je oduzeta televizija i kada je stranka počela da se u velikoj meri dovodi do Putina. On je to prihvatio kao lični napad. Postojanje Medvedčuka i njegovih kanala bilo je kao most i nada da će se situacija nekako rešiti političkim metodama. I odjednom je Ukrajina eskalirala. Jeste li odlučili da eskalirate? Zar niste razumeli sa kim imate posla?“, rekao je za Vörstke jedan od starih poznanika ruskog predsednika.
U publikaciji se tvrdi da je na Putinovu odluku da pokrene invaziju punih razmera uticao sam Medvedčuk, koji je redovno govorio svom kremlju kroni o velikoj podršci njemu lično i proruski sentimentima u Ukrajini. „Pričao je bajke, savladao taj novac koji mu je isplaćen da organizuje politički otpor, i nije verovao da će iko ikada proveriti. Govorio je o lojalnosti teritorije, glupo dovodeći Putina u zabludu“, priseća se izvor blizak ruskoj predsedničkoj administraciji.
Medvedčuk nas je uplašio ratom pre devet godina. Međutim, on to uopšte nije želeo, čak i više tako da se užasno plašio toga, jer je, kao što već znamo, razotkrio sve laži sa kojima je izveštavao Kremlj o iskorišćenim sredstvima.
Prema rečima Ilije Ziguleva, odluka o invaziji doneta je krajem februara – početkom marta 2021. godine, to jest, zapravo godinu dana pre implementacije. Podsećamo da su u aprilu pre godinu dana ruske udarne snage počele da se koncentrišu u blizini severnih granica Ukrajine.
Istovremeno, Putin je pripremao ideološku bazu, pišući istorijske članke koji bi opravdali rat osvajanja. Ceo njihov sadržaj svodio se na izjavu da Ukrajina nije postojala, da ne postoji i da neće postojati. Argumenti su izneti toliko apsurdni i bezvredni da ugledni istoričari nekako nisu smatrali da je vredno raspravljati se sa njima.
Zanimljiva je u tekstu informacija da su u decembru 2021. godine, to jest tri meseca pre rata, krugovi bliski ruskom predsedniku već razgovarali o tome kako će Ukrajina biti podeljena između velikih korporacija. „Jedna od državnih ili privatnih korporacija bliskih Kremlju trebalo bi da bude odgovorna za razvoj svakog regiona“, rekao je izvor blizak ruskoj predsedničkoj administraciji.
Putin je zaista verovao da će njegova takozvana „specijalna operacija“ biti munjevito brza i laka. Skoro kao na Krimu. Prema njegovim planovima, ukrajinska vojska bi trebalo da se preda kao cele divizije, a stanovnici Ukrajine treba da pozdrave osvajače cvećem i hlebom i solju. Sa takvim nadama naredio je vojsci invazije od 160.000 ljudi da napadne zemlju od 40 miliona stanovnika. Ali iz ruskog „blickriga“ je nastao samo pshik.
Na kraju svega, da li je sada toliko važno zašto je ovaj rat počeo, sa kakvim vavokom u glavi ruskog diktatora? Mnogo je važnije kako će se završiti. Na kraju, nema sumnje da će se završiti našom pobedom. Jedino pitanje je: kada i po koju cenu?
