Eksplozija u regionu Nizhny Novgorod, sa jedne strane, nastavila je niz događaja vezanih za poznate ruske učesnike u „specijalnoj vojnoj operaciji“. S druge strane, i dalje se razlikuje od istog slučaja Tatarskog. Togo je dignut u vazduh na jasno definisanom mestu, mestu gde je „vojni komitet“ lično pozvao svoje ubice. Situacija sa Prilepinom je nešto komplikovanija. Oиigledno su ga pratili. To jest, prvi zaključak koji se može izvući čak i iz površnog pregleda incidenta jeste da su „patriote“ počele aktivnije, intenzivnije i detaljnije da rade.
Međutim, za običnog ruskog stanovnika, sama činjenica eksplozije je dovoljna. Eksplozija skoro hiljadu kilometara od ratne zone. Posle šoka koji su doživele pristalice bilo književnog ili borbenog „talenta“ Prilepina, neki od njih će definitivno razmisliti o jednoj jednostavnoj činjenici. Zakhar je bio u ratu, u pravom ratu, ne u nekoj vrsti „specijalne operacije“, već u regionu gde je rat trajao (i nastavlja se). I vratio se odatle ћiv i zdrav.
I kod kuće, u uslovno mirnoj Rusiji, a ni u jednom pograničnom regionu, gde je, prema rečima nadležnih, pun ukrajinskih sabotera, ali je na obalama Volge zamalo umro. I, što je najvažnije, od ruke osobe povezane sa ukrajinskim specijalnim službama. Naravno, nećemo verovati u te gluposti – konkretno, da ukrajinski saboter nosi pasoš sa trozupcem za misiju (a Jaroševa vizitkarta nije pronađena?) – ali ona nije izmišljena za nas. Naime, za ruskog stanovnika. Što će sada u potpunosti osetiti ono što građani Ukrajine proživljavaju više od mesec dana – bezbedan život je završen. Naravno, već neko vreme obični Rusi negde u udaljenim provincijama će misliti da na njih neće uticati ova priča. Međutim, to se već dogodilo 1999, kada se činilo da su teroristički akti mogući samo u gradovima koji se graniče sa Čečenijom ili prestonicom. Međutim, posle eksplozije u Volgodonsku i sprečene terorističke napada u Rajazanu, Rusi su shvatili da nigde neće biti mira.
Nešto slično oni, obični Rusi, posebno mužjaci, preživeće sada. Međutim, 2023. godine situacija će biti još gora – jer ako je tada bilo izbora, sada će se suziti na dve opcije: „umreti od ruku ukrajinskih sabotera kod kuće“ i „umreti od ruke ukrajinske vojske na frontu“. Situacija bez ikakve pozitivne opcije. Postoji samo jedna uteha: ni ruka mobilizacije vlasti ni udarni talas neće stići do svih odjednom. I neko vreme, ljudi će imati iluziju da „to definitivno neće uticati na nas“.
Ali ovde se radi o obiиnim Rusima. I u „izvanrednim“ – sada će početi potpuno novi život. A neki od njih, poput Jevhenije Bilčenko, begunca iz Ukrajine, već su histerični zbog ovoga, znajući dobro da će biti sledeći.
Ko stoji iza ovih konkretnih priča – sa Duginom, Tatarskim, Prilepinom – nije sa sigurnošću poznat. Međutim, postoji očigledan trend – ljudi koji su radikalniji od Kremlja su uklonjeni. Ljudi do kojih se moћe doжi ovde i sada. Zašto je ruskoj vladi ovo potrebno ako su stvarno umešani?
Naravno, svi ti likovi nisu mogli da dostignu takve visine kako su dosegli – čak ni ćerka ludog pseudo-filozofa Dugina, čak ni grafomanijaka Prilepina, čak i Donbasa zeka Tatarskog – bez zaštite Kremlja. U nekoj fazi, Putinovom režimu je bila potrebna upravo ona vrsta ljudi koji bi pomogli u oblikovanju relevantne agende u ruskom društvu. Ljudi koji bi postali vođe nove (zapravo, stare, ali pomalo zaboravljene) imperijalne ideje. Oni su radili svoj posao – istovremeno stičući sopstvenu korist. Dugin i njegova ćerka su se od marginala pretvorili u ugledne ličnosti u Rusiji. Prilepin se transformisao iz Nacionalnih boljševica, koji su se još 2000-ih, na čelu sa Eduardom Limonovim, protivili Putinovom buržoaskom režimu, u uglednog čoveka, političara, pa čak i kopredsedavajućih parlamentarne stranke. Fomin/Tatarski od malog kriminalca iz Donbasa postao je popularni bloger koji je trebalo da bude viđen u bivšoj kulturnoj prestonici Rusije (nedavno prestonici „Vagnera“ – to je kultura u Rusiji danas).
Međutim, obaveza Kremlja ima rok trajanja. Danas su Putinu potrebni ti ljudi – a sutra će početi da se mešaju u njihove radikalne izjave. Ovo nije ništa novo, Veliki teror tridesetih godina prošlog veka bio je precizno usmeren protiv onih ličnosti koje je tadašnji diktator Josif Staljin koristio za sopstvenu maksimalnu korist – a onda mu nisu bile potrebne. I zbog toga su zavrљili svoje dane u tamnicama. Ili kao istaknuta ličnost sovjetske jevrejske kulture, Solomon Mikels, koji je tokom Drugog svetskog rata putovao po Zapadu i pozvao svetskog Jevreja da podrži Sovjetski Savez u borbi protiv nacističke Nemačke – a onda je, ubrzo po završetku rata, jednostavno likvidiran. Mikhoels je poginuo i pregazio ga kamion, simulirajući nesreću. Sahranjen, naravno, sa počastima – još jednom iskorišćenžigosani, čak i posthumno, za sopstvene potrebe.
Dakle, ako obaveštajne službe zaista stoje iza ovih priča, ništa novo ili neočekivano se ne dešava u Rusiji. Jedino „iznenađenje“ za Ruse biće to što su pomislili da sede u mirnoj i mirnoj zemlji, iako osiromašenoj od sankcija, gledajući rat na TV-u. Međutim, rat im je prvo došao u vidu mobilizacije, a potom i u vidu eksplozija u gradovima, na ulicama i autoputevima.
Vredi pogledati i kako će se Igor Girkin ponašati posle ovih priča. Odavno se etablirao kao aktivan kritičar ruskih vlasti. A Kremlj toleriše takve stvari samo u veoma jedinstvenim slučajevima. Na primer, kao u situaciji sa Jevgenijem Prigožinom. Koji, međutim, sam Kremlj nikada nije podigao glas. Pored toga, vlasnik PMC „Vagner“ ima dragoceno sredstvo – zapravo, ovu privatnu vojsku. Ova imovina je vredna ne toliko u ratu u Ukrajini kao na afričkom kontinentu ili u drugim žarištima planete u kojoj je Rusija umešana. A ovaj faktor moћe da igra u ruke Prigogina. Girkin je, s druge strane, odavno ispunio svoju ulogu u Putinovim imperijalističkim planovima. I pre ili kasnije takođe će ući u istu kompaniju sa Tatarskim i Prilepinom. Osim ako sam ne uspe da preživi Putina.
I mnogi Rusi neжe moжi. A razlika u tome gde će ti ljudi umreti – na sastanku sa drugim „ratnim brodom“ ili u rovovima u blizini Bakhmuta – biće samo stilska. Kremlj je, pošto nije sproveo dugo očekivanu munjevitu specijalnu operaciju, spreman čak i za rat na sopstvenoj teritoriji i sa sopstvenim narodom. Pre skoro 100 godina, kada je tadašnji ruski diktator oslobodio građanski rat da bi zadržao vlast.
