Intenzivna je javna debata o tome kada i kako zaustaviti rusku agresiju na Ukrajinu. Mnogi predlozi za brzo okončanje borbi kroz prekid vatre ili mirovni sporazum prećutno podrazumevaju ili direktno nagoveštavaju teritorijalne ustupke od Ukrajine. Njihovi autori ili potcenjuju odnos između aneksija Rusije 2014. i 2022. godine, ili ga namerno ućutkuju.
Izjava nemačkog kancelara iz devetnaestog veka Ota fon Bizmarka da je „politika umetnost mogućeg“ mogla bi da izrazi kredo mnogih samoproglašenih pragmatičara koji komentarišu ruski rat protiv Ukrajine. Neki od njih danas pozivaju na neodložne razgovore i primirje između Kijeva i Moskve. Oni predlažu, direktno ili indirektno, teritorijalne ustupke Ukrajini Rusiji u cilju postizanja mira u istočnoj Evropi.
Takvi predlozi nisu nužno izraz etičkog ili pravnog nihilizma. Čak i mnoge naizgled pragmatične pristalice sporazumnog okončanja rusko-ukrajinskog rata priznaju pravo Ukrajine na samoodbranu. Neki čak govore o poželjnosti potpunog obnavljanja njenih granica. Šta god da je u redu, oni sugerišu da ili Kijev ili Zapad nisu u stanju da demonstriraju zdrav politički razum i stratešku razboritost nastavkom konfrontacionog pristupa Moskvi. Prema tom mišljenju, podrška Zapada Ukrajini motivisana je nepraktičnim idealima. Politički pragmatizam, a ne visok idealizam, prema logici ovog diskursa, bolje bi služio uzroku mira i, na kraju, čak i interesima Ukrajine.
Lekcije iz 2022.
Međutim, kao što je protekla godina pokazala, procena šta je stvarno, a šta nije u ratu Rusije i Ukrajine, može biti fluidna. Sve do februara 2022. godine, pretpostavka da će ukrajina brzo propasti kao posledica potpunog ruskog vojnog napada mnogima je delovala razumno. Neki komentatori su čak predložili da se zaustavi snabdevanje Zapadnog oružja Ukrajincima. To je bilo samo da bi se produžila neizbežna agonija njihove države u slučaju eskalacije.
Ovakav pristup potcenio je Ukrajinsku fobiju Kremlja, podstakao ruske ekspanzionističke ambicije javnim proglašavanjem slabosti Ukrajine pod pretpostavkom da Kijev neće dobiti značajnu podršku Zapada, i demobilisao većinu zapadnih simpatija za demokratsku Ukrajinu. Patriotska osećanja i vojni profesionalizam Ukrajinaca su potcenjeni. Iako ti glasovi nisu pobedili, oni su bili prisutni, oblikujući javni diskurs i utičući na politiku.
U velikoj meri, njihov prividni pragmatizam, kako se kasnije ispostavilo, posledica je ne samo nedostatka svesti, već i otkrivenog skiciranog razmišljanja. Pojednostavljeno odbijanje, a ne empirijsko istraživanje, korišćeno je za stvaranje dalekosežnih geopolitičkih tumačenja i spoljnopolitičkih saveta. Podstaknuti trenutnim, a ne stručnim i regionalnim znanjem, ovi argumenti su rezultat strateške miopije.
Kao što je pokazalo iskustvo iz prethodne faze rata 2014-2021, sukob između Rusije i Ukrajine je egzistencijalan – i to ne samo za Ukrajince. To je takođe važno za politiku, identitet i sudbinu ruskog naroda. Mnogi političari, intelektualci i obični građani u Rusiji shvataju da rat nije samo borba za teritorijalnu i političku kontrolu Moskve ili Kijeva nad ukrajinskim zemljama. Oni pretpostavljaju da se konfrontacija tiče sudbine sopstvenog naroda i države.
Ove i druge specifičnosti pristupa Moskve Ukrajini već do februara 2022. nagovestile su da bi dalje širenje ruske moći značilo ne samo kraj slobode za okupirane regione, već i masovno kršenje ljudskih prava civila na novookupljenim teritorijama. Ponašanje Rusije na Krimu i Donbasu je samo ponavljanje ponašanja Moskve u Ukrajini tokom carske i sovjetske periode.
Nepraktičnost imaginarnog pragmatizma
Propusti prisutni u nekim naizgled realističnim procenama na početku 2021/2022. One su možda povezane ne samo sa nedostatkom opšteg realizma u proceni relativne snage u istočnoj Evropi, već i sa specifičnim karakteristikama realističke škole međunarodnih odnosa.
Neke realiste ne zanimaju unutrašnja politika i kultura država čije ponašanje i spoljnopolitičke ishode pokušavaju da predvide. Ova vrsta realizma koristi samo minimalne nacionalne podatke za procenu ljudskog, vojnog, industrijskog i tehnološkog potencijala aktera koji učestvuju. Verovatno je ovakav način razmišljanja doveo do nedavnih pogrešnih procena sposobnosti Ukrajine da se brani.
Takvo nepoštovanje unutrašnjih poslova Ukrajine i Rusije danas ponovoOna se svodi na kratkovidu procenu šansi za rusko-ukrajinsko primirje ili sporazum. Opet, postoji naizgled realan uslov da se teži mogućem, a ne željenom. Implementacija takve strategije predstavljena je kao način za zaustavljanje sukoba između Kijeva i Moskve. Postoje pozivi za manje od idealnog, ali pragmatičnog i dostižnog rešenja.
Međutim, pozivi na neodložne pregovore i brzo primirje ne uzimaju u obzir tešku situaciju u kojoj su se našli i Zelenski i Putin. Izgledi za pozitivan ishod pregovora su ilusori sve dok je aktuelni ruski politički režim netaknut i situacija na terenu se ne menja radikalno. Ustavi Ukrajine i Rusije definišu isti region kao deo svoje teritorije i zabranjuju obema stranama bilo kakve teritorijalne ustupke. Zvanične aneksije Rusije 2014. i 2022. stvorile su pravne prepreke političkom rešenju.
Neki posmatrači tvrde da zakoni, uključujući ustave, mogu da se menjaju, iskasape ili lako ignorišu. To posebno važi u autoritarnim državama kao što je Rusija, gde je moć visoko koncentrisana i gde se vladavina prava uopšte ne poštuje. Međutim, na putu ka rusko-ukrajinskom sporazumu ne postoje samo formalne i pravne prepreke. U obe zemlje rastu krugovi koji se kategorički protive bilo kakvim teritorijalnim ustupcima neprijatelju.
Unutrašnja politika rata i mira
Nepomirljivi kampovi u Ukrajini i Rusiji zauzmu veoma različite etičke, pravne i političke stavove. Međutim, bez obzira na njihove moralne i intelektualne kvalitete, oni su od političkog značaja u obe zemlje. U Ukrajini, kamp sokolova obuhvata ogromnu većinu stanovništva, sve vodeće političke partije i značajan deo civilnog društva. Većina Ukrajinaca zahteva potpunu obnovu pravde, integriteta i suvereniteta Ukrajine i ne pristaju na bilo kakve teritorijalne ustupke Rusiji. Ovakav stav jača svakim mesecom rata.
U Rusiji je slika nestabilnija, ali značajan deo ruske elite i stanovništva uveren je u legitimitet i nedisciplizanost prava Moskve na aneksiju ukrajinskih zemlju. Jedno istraživanje javnog mnjenja je 2022. godine pokazalo da 75 odsto Rusa podržava nove aneksije. I to, uzgred, uprkos činjenici da su ruske teritorijalne pretenzije uključivale teritorije priznate kao deo Ruske Federacije u septembru 2022. godine, ali nikada nisu okupirane od strane ruskih trupa, nisu zarobljene i nisu ponovo izgubljene.
Ukupna ruska perspektiva može se razlikovati od ukrajinske perspektive u smislu relativne vrednosti aneksiranih teritorija. Rusko mišljenje o novostečenim zemljama moglo bi da posmatra novoisprojektovane kopnene regione Ukrajine drugačije od ukrajinske Autonomne Republike Krim, koja je aneksirana 2014. godine. U ruskom društvu pre devet godina postojao je i još uvek postoji dalekosežni „krimski konsenzus“, koji aneksiju prelepog crnomorskog poluostrva prepoznaje kao fundamentalno ispravno, strateški razborito i nacionalno korisno. Snaga navodnih istorijskih i kulturnih veza Rusije sa novoesencijom ukrajinskih regiona – Donetsk, Luhansk, Kerson i Zaporizhia – mnogo je manja. Mnogi Rusi će verovatno smatraju da je povratak nedavnih dobitaka Ukrajini manje žalostan za njihovu zemlju od gubitka Krima. Taj drugačiji stav Rusa prema poluostrvu zaplenjenom 2014. i ukrajinskom kopnu stečenom 2022. godine stoji iza mnogih aktuelnih, navodno pragmatičnih predloga za prekid vatre i mirovne sporazume.
Pretpostavka da je ruska aneksija iz 2014. legitimnija i sudbonosnija u poređenju sa nedavnim ugrabivanjem zemljišta u Moskvi rasprostranjena je među mnogim posmatračima. Takođe se ukazuje da su aneksije Rusije pre devet godina i prošle godine mogle da budu politički odvojene. Iz te perspektive, na njih treba drugačije gledati u strateškom i diplomatskom razmišljanju Kijeva i Zapada.
U međuvremenu, aktuelni tekst ruskog ustava ne pravi razliku između zemljišta anektiranih 2014. i 2022. godine. Nije jasno da li će otkazivanje nedavnih ruskih teritorijalnih akvizicija biti mnogo lakše za Moskvu nego preokretanje njene okupacije Krima. Broj ruskih žrtava u ratu za jugoistočni deo kopnene Ukrajine raste svakog dana više od godinu dana. S druge strane, aneksija Krima u februaru-martu 2014. bila je apsolutno bez krvi za Rusiju (ali ne i za Ukrajinu).
Ukrajinski Krim i kopnena Ukrajina
Postoje i drugi razlozi zbog kojih se ruske aneksije 2014. i 2022. ne mogu lako razdvojiti u hipotetičkim pregovorima. Ekonomska, socijalna i politička stabilnost crnomorskog poluostrva usko je povezana sa kontrolom Rusije teritorijama anektiranim u septembru prošle godine. Geografska i ekonomska veza između Krima i jugoistočne Ukrajine bila je glavni razlog potpune invazije Moskve 2022. godine. Slični motivi stoje iza unošenja Krima u provinciju Taurid 1802. Ova administrativna jedinica Rimskog carstva pokrivala je, pored Crnomorskog poluostrva, veći deo današnje jugoistočne Ukrajine. Nasuprot tome, nijedna teritorija moderne Ruske Federacije nije bila deo provincije Tauride.
Bliska veza između Krima i ukrajinskih teritorija na severu ponovo je postala važna, sada unutar Sovjetskog Saveza. Duboke veze između različitih delova ukrajinske crnomoske obale identifikovale su prvobitno administrativno marginalne, ali kasnije veoma političke promene u Sovjetskom Savezu. Socioekonomske kalkulacije bile su glavni razlog zašto je sovjetska vlada prebacila poluostrvo u Ukrajinsku Sovjetsku Socijalističku Republiku iz daleke Ruske Federativne Sovjetske Socijalističke Republike, kojoj je pripadala kao uzvičnik od 1922.
Neki manje racionalni faktori svakako su uticali na Putinovu odluku da pokrene veliki rat i masovnu aneksiju 2022. godine. Među njima su popularni ireditizam, postsovjetska ogorčenost, carska glad, kolonijalne ambicije, želja za hegemonijom, strateške pogrešne procene i fašističke sklonosti. Međutim, najpragmatičnija determinanta potpune invazije Moskve na Ukrajinu 2022. godine bila je ekonomska i geopolitička ranjivost Krima kao stalne ruske eksklave. U svetlu zapadnih sankcija koje traju protiv Krima od 2014. godine, malo je verovatno da će poluostrvo ikada postati samodovoljno. Sve dok je daleko od Rusije i nema kopnene veze sa tim, nastaviće da dobija velike subvencije iz centralnog budžeta Rusije.
Neki od istih stranih posmatrača koji i dalje vide Putina kao racionalnog aktera ignorišu ove praktične determinante ruske aneksije 2022. godine. Čini im se da ako mu se dozvoli da zadrži Krim, može ga ubediti da ostavi kontinentalnu Ukrajinu na miru.
Kontrola Moskve nad novoosnovanom teritorijom na jugoistoku Ukrajine nije samo logistički važna za povezivanje Rusije sa poluostrvom dodavanjem severnog kopnenog koridora na južni kerčki most koji povezuje Krim sa Rusijom. Novoeosnovane ukrajinske teritorije takođe sadrže prirodne resurse važne za Krim. Ovo se posebno odnosi na ulazak sveže vode na poluostrvo od Dnjepera preko Severno-krimskog kanala.
Delimično vraćanje najnovijeg proširenja Rusije u sklopu nove ustavne reforme Rusije bilo bi nešto verovatnije od dobrovoljnog smanjenja njene međunarodno priznate državne teritorije od strane Ukrajine. Međutim, to će, barem za Putinov (ili post-Putinov) režim, biti teže sprovesti od početnih aneksija.
Predaja sada zvanično ruskih državnih teritorija mogla bi da postane primer i za druge ruske regione. U slučaju duboke socijalno-ekonomske krize, kao početkom devedesetih, razne ruske republike i regioni mogli bi da razmotre da slede primer povratka aneksiranih teritorija Ukrajini zajedno sa secesijom od Federacije. Ruska politička i intelektualna elita je previše svesna takvih rizika. Stoga neće želeti da napravi presedan za buduće odvajanje ruskih regiona od Federacije.
Zaključci i preporuke
Mnogi nedavni pozivi na prekid vatre ili mirovne pregovore zasnovani su na pretpostavci da bi Rusija, Ukrajina ili čak obe strane mogle da odustane od oblasti koje su sada zvanični delovi njihovih državnih teritorija. Takve pretpostavke su spekulativne. Oni ne dovode u pitanje činjenicu da su regioni koje je Moskva anektom 2014. i 2022. priznala i ukrajinski i ruski ustav. Predsednici obe zemlje dužni su da se pridržavaju svojih osnovnih zakona.
Predlozi koji se presijavaju oko ovog fundamentalnog pitanja takođe imaju tendenciju da ignorišu političke prepreke ustavnim izmenama koje bi zahtevao trajni sporazum između dve zemlje. Stoga je izjava o pragmatizmu raznih pristalica rusko-ukrajinskog sporazuma prazna fraza. Ovi komentatori promovišu planove koji su nerealni u trenutnim uslovima. Ni Kijev ni Moskva ne mogu lako da se suprotstave domaćim krugovima koji se snažno protive bilo kakvim teritorijalnim ustupcima neprijateljskoj državi.
Stoga pretpostavka da je sporazum između Ukrajine i aktuelnog ruskog režima lako ostvariv dovodi u zabludu. Takvi komentari stvaraju lažna očekivanja od kontinuiranih diplomatskih napora za ublažavanje oružanog sukoba. Oni izazivaju diskurzivan zastoj u javnoj debati o sadašnjim i budućim vojskamai podršku Ukrajini. Česti pozivi na razgovore mogli bi da stvore iluziju političke alternative tekućim vojnim naporima Ukrajine da oslobodi teritorije koje zauzima. Na tomom oni odlažu, ograničavaju i ometaju asertivniju zapadnu pomoć Kijevu. Iako naizgled javne intervencije pacifista navodno promovišu mir, u stvarnosti ove inicijative paradoksalno nastavljaju aktuelni rat. Istovremeno, oni takođe pogoršavaju devalvaciju međunarodnog prava i podrivaju evropsku bezbednosnu arhitekturu.
U tom kontekstu, vladini zvaničnici, političari, novinari i drugi komentatori trebalo bi da zauzmu izbalansiran pristup pozivima na brze pregovore i uzdrže se od guranja narativa „mir u zamenu za kopno“. I političari i oni koji formiraju javno mnjenje moraju, u svom rezonovanja i postupcima:
– biti svestan pravnih izazova i u Ukrajini i u Rusiji da se postigne kompromis;
biti svestan političkog okruženja u obe zemlje koje komplikuje takav scenario;
– da razmotri geografske i ekonomske veze aneksiranog Krima sa drugim aneksiranim teritorijama;
– konačno prepoznati pogrešnu ideju da Rusija može biti zadovoljna samo kontrolom nad Krimom.
Predlozi politike treba da budu što više zasnovani na činjenicama na terenu. Predstavljanje istorijskih, pravnih, ekonomskih i političkih detalja je najbolji protivotrov protivnicima dalje podrške Ukrajini. To bi trebalo da bude dovoljno da se ospore naizgled pragmatične debate koje pozivaju na brz mir.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektivno ogledalo: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina je izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće Ili diskutuj o istoriji, minskom ćorsokaku
Originalni naslov članka: Wojna obnażyła błędy „realistów“
