Početak maja u Rusiji, posebno Putinovoj Rusiji, je period kada carska arogancija Kremlja dostiže zavejane vrhove Kavkaa, ili ih čak prevazilazi. Jer imperija u jednom impulsu slavi svoj glavni praznik. Praznik koji se odavno pretvorio iz istorijskog, vojnog, nacionalnog u verski.
Tako se „Dan pobede“ u danima Leonida Brežnjeva i zahvaljujući njegovoj nezasitoj želji da uđe u istoriju kao velika figura tokom „Velikog patriotskog rata“ pretvorio u praznik broj jedan u Sovjetskom Savezu. Naravno, godišnjica Oktobarske revolucije nije nestala – ali u društvu, što je bila udaljenija od staljinsko-hruščovačkih vremena, to je manje izazivala bilo kakve pozitivne emocije kod običnih građana SSSR-a. I već smešni Lenjinijanac tih dana (koji je degenerisao već iskreno lažne pesme o tome kako je „Lenjin posetio Karpate“) nikome se nije ozbiljno divio. Druga stvar je dan pobede u ratu, koji su svi odrasli uhvatili, za šta su sva deca znala.
Zbog toga, u doba Jeljcina, kada su komunistički praznici nestali iza uglova istorije, ruske vlasti nisu mogle da smisle ništa bolje nego da se vrate na „Dan pobede“ koji je izmislio Leonid Brežnjev. A to se desilo da 1995, u relativno demokratskim vremenima. Razlog je bio jednostavan – Rusi jednostavno nisu imali nikakav drugi praznik. Praznici vremena imperije su odavno umrli ili otišli u Evropu sa tim društvom, a komunističko-sovjetski su bili mauveton, Dan Rusije 12. juna nije se založiveo ni za priznanje naroda (kao i novembarski Dan nacionalnog jedinstva, izmišljen već u Putinovo vreme). Ostaje samo da se iznova i iznova ujedinjujemo na olupini prošle pobede. Što, kako su rekli naglas tih dana, počev od odbeglog GRU Viktora Suvorova, nije bila takva pobeda.
Za vreme vladavine Vladimira Putina, proslava „Dana pobede“ dovedena je do veliиanstvenog apsolutnog. I najgenijalnija komponenta ove zaista religiozne akcije bila je akcija zvana „Besmrtni puk“. Izmišljen je, naravno, ne u Kremlju – ali Putinov režim je pravovremeno video ogroman potencijal tog „šoua sa dedovima na štapovima“ i ne samo da ga je iskoristio u svoju korist, već je iscedio maksimum iz njega.
Zamislite samo – u najboljim godinama ova akcija je održana u više od 80 zemalja! I sve to je, naravno, bio čist PR Rusije. I niko od uglednih zapadnih političara nije ni pokušao da pokuša ovaj događaj u Kremlju – jer bi odmah bio snimljen kao nacistički sledbenik. Sama Rusija je, uprkos svim svojim neljudskim postupcima – i tom pokretu smogla snage već tokom Putinovog trećeg mandata, kada je bilo ubistava opozicije, i napada na Gruziju, pa čak i aneksije Krima ratom u Donbasu – zahvaljujući toj istorijskoj manipulaciji doživljavana je kao antifašistička zemlja. (Mada su se, ironično, jedinice pod belo-crveno-plavim trobojkom borile upravo na strani nacističke Nemačke.)
I u postsovjetskim zemljama, ova proslava, koja se prikladno zvala „pobedobesie“, predvođena „Besmrtnim pukom“, čvrsto je vezala lokalna društva za „ruski svet“. Slavimo neke praznike – i trudimo se da ne slavimo, ovde ćemo se prisetiti i „Benderovceva“, i „Lesnykh braće“, i… A ono čega se ne sećamo – izmislićemo. Ničega se nećemo ni sećati, ali odmah stvoriti ili izvući potreban mit iz sovjetskih arhiva.
Jednom rečju, „Dan pobede“ i „Besmrtni puk“, kao njena najupečatljivija manifestacija, gotovo da nisu bili inferiorni u uticaju na Rusku pravoslavnu crkvu. Čak i kada je Ruska pravoslavna crkva zauzela otvoreno šovinistički stav usmeren protiv Ukrajine, proslava pobede nad nacizmom ostala je nedorečena, jer je to istorija, zajednička istorija, velika i pobednička. Priča koja za obične postsovjetski stanovnike, zahvaljujući ukupno mnogo godina propagande, nije imala mračne tačke.
I evo nas – i, nažalost, i Rusija – opstali smo do 2023. A šta mi vidimo? I vidimo da je Kremlj napustio svoj najvažniji ideološki instrument, od ove povorke sa portretima mrtvih (nije mrtav, ili niko uopšte, ali koja je razlika za verski šou). Neverovatno, ali istinito. Naravno, za narod je Kremlj smislio manje-više logično – a ako Skabeeva, Solovjov i Kiselev to ponove na televiziji nekoliko desetina puta, onda generalno pojačano konkretno opravdanje. Kao, vremena su sada, vidite, glavna stvar je sigurnost. Mi brinemo o ljudima, pa hajde da nekako i bez toga ove godine…
Ali razumemo da je pravi razlog potpuno drugačiji. Putin se plaši da će ljudi marširati na „Besmrtni puk“ sa portretima svojih rođaka koji su poginuli u pogrešnom ratu, ali sadašnjeg. Rat, koji, s jedne strane, Kremlj privlači za sve moguće uši u „Velikom patriotskom ratu“, koji je gotovo zvanično nazvan „svetim i popularnim“ (ali i dalje ne „ratom, već samo „specijalnom operacijom“). Ali koji je u isto vreme odneo toliko života ruskog čoaLovikse da se to ne moћe otkriti. Preciznije, možda je moguće – ali Kremlj se plaši da će, pošto su saznali za prave razmere gubitaka, Rusi reagovati na potpuno drugačiji način nego što administracija predsednika Ruske Federacije želi. Oni se plaše da će se ovaj rat, nakon što je otkrio celu istinu o gubicima, pretvoriti u novu 1917.
Zato moramo da ćutimo. Dakle, moraš da napustiš svoj najefikasniji „pretučeni“ alat. I to ne samo za ovu godinu, već i u budućnosti. Jer, 9. maja 2024. biće samo još Rusa koji žele da na ulice izdju sa portretima poginulih u Ukrajini ne 1943, već 2023. godine. Ukoliko Putin u potpunosti ne počne da kopira Staljinovo vreme i ne pošalje u Gulag (a logori i dalje stoje tu, da se malo poprave – i mogu da se iskoriste u svoje svrhe) svi rođaci poginulih u „specijalnoj vojnoj operaciji“. Uzgred, nije tako divlja ideja kao što se na prvi pogled čini…
Tako se ispostavilo da je svojim patološkim lažima, svojom maničnom, istinski KGB željom da sakrije i najmanju istinu, posebno onu koja bi mogla da uzdrma presto Kremlja – jednom rečju, Vladimir Putin ubio „Besmrtni puk“ sopstvenim rukama. I ne postoje preduslovi za njegovo oživljavanje.
Ukoliko za godinu dana Rusi ne saznaju za sve gubitke u ukrajinskom ratu – i neće imati šta da kriju. Ali to će biti potpuno drugačija Rusija. I, najverovatnije, bez Putina. Ali možda bez Putinovih imperijalnih narativa. Zbog toga će „Besmrtni puk“ postati ne samo beskoristan – već užasno sećanje na užasna vremena ostarelog diktatora.
