Skoro četvrtina XXI veka je u zaostatku. Uprkos prognozama o „kraju istorije“, trijumfu globalizacije, uvakanju nacionalnih država i povratku u zaborav ere svetskih konfrontacija između vojno-političkih blokova, ispostavilo se da se istorija ponovo kreće u spirali. Ljudska priroda ostaje ista. To znači da su određeni procesi koji već duže vreme prate civilizaciju takođe nepromenjeni.
Dvadeseti vek na našoj planeti takođe je dočekan sa optimizmom i nadom u neumorni napredak čovečanstva. Bilo je osnova za ovo. Devetnaesti vek je bio doba trijumfa Industrijske revolucije na globalnom nivou. Nauka i tehnologija su se brzo razvile. Parna mašina zamenjena je motorom sa unutrašnjim sagorevanjem i električnom energijom. Ekonomija je rasla, međunarodna trgovina se produbila i formirano je svetsko tržište. Kontinenti su bili povezani telegrafskim linijama i mrežom železnice. Zapadna civilizacija je dobila bezuslovno vođstvo na planeti. Razvoj produktivnih snaga i pojava socijalnog zakonodavstva poboljšali su živote radničke klase u Evropi i Americi. U poslednjim decenijama XIX veka, rast nivoa blagostanja uticao je na sve segmente stanovništva.
Izborni zakoni su unapređeni i prošireni. Sve više građana na Zapadu imalo je priliku da učestvuje na izborima. Demokratske procedure i politička konkurencija postepeno su postali norma tokom formiranja vladinih tela. Jasno je da se protiv ove pozadine gledalo na budućnost sa optimizmom i oslikanim slikama procvata industrijske tehnološke dvadesete veka. To je trebalo da bude vek bez globalnih ratova, genocida i brutalnih totalitarističkih režima, u kojima zapadna civilizacija samouvereno proširuje svoju dominaciju, pogled na svet i način života na celu planetu. Čak i tada su se od mislilaca čule misli o postepenom smanjenju uloge pojedinačnih zemalja i trijumfu kosmopolitizma. Za sto godina slične ideje izraziće apolozi za globalizaciju i propadanje država nacija.
Novine su 1900. Popularna stvar su bili fantastični opisi sveta 2000. Kolumnisti i neki političari pisali su o ratu kao o prošlosti. Generalno gledano, raspoloženje se uglavnom svodilo na veru u napredak čovečanstva. Njegova sposobnost da se usavrši i prevaziđe sve ili većinu poteškoća i problema. Ali budućnost nije bila tako divna i ne tako bez sukoba. Godine 1900, malo ko je verovao u veliki rat na kontinentu. Iako su već u to vreme postojali preduslovi za njegovo rešenje i konture budućeg sudara. A ako su se neke od prognoza koje se tiču naučnog i tehnološkog napretka zaista ostvarile, onda se prognoze društveno-političke prirode nisu ostvarile. Mislioci kasnog XIX veka su se preračunali, sanjajući o mirnoj idyll na Zemlji.
Nešto slično se desilo na početku XX i XXI veka. Fransis Fukujama je verovao u kraj istorije i potpuni trijumf zapadnog modela liberalne demokratije. Činilo se da je doba svetskih ratova i konfrontacija između različitih blokova država zauvek prošlost. Pretpostavljala se mogućnost ratova, ali svakako ne bi trebalo da budu veliki sukobi, već regionalne čarke na marginama centara civilizacije. Štaviše, niko nije predvideo novi rat u Evropi. Takođe, malo ko je ozbiljno shvatio verovatnoću novog Hladnog rata i formiranja vojno-političkih blokova.
Bilo je zgodno pomisliti da će sve kataklizme iz prošlosti ostati izvan praga 2000. Dvadeset i prvi vek zamišljen je kao era neospornog trijumfa slobodnog sveta, principa slobode, poštovanja međunarodnog prava, demokratije i mira. To je trebalo da bude vreme kada globalizacija, zajedno sa informacionom revolucijom, ujedinjuje svet u jedno. Kao rezultat toga, došlo je do naglog povećanja životnog standarda i smanjenja socijalne stratifikacije na Zemlji. A klasične liberalne slobode se protežu i na sve zemlje i kontinente.
Glavni problem i pretnja XXI veku nazivali su se međunarodni terorizam. Mnoge knjige su napisane o ovome i objavljeno je na hiljade članaka. Autori su se osvrnuli na to kako da se efikasno bore protiv ovog novog zla. Istraživali su njegovu prirodu i kako će terorizam uticati na život čovečanstva. Verovatnoća klasičnih neprijateljstava između različitih država nije ozbiljno shvaćena. Čak je bilo nagoveštaja da NATO ne bi trebalo da bude očuvan u ovom hrabrom novom svetu mira, saradnje i prosperiteta, koji bi mogao da bude zasenjen izolovanim terorističkim napadima. Međutim, ta predviđanja se nisu ostvarila. Terorizam je, naravno, problem. Međutim, mislioci početka XXI veka pridali su mu poseban značaj, nazivajući ga glavnim izazovom za svet. Terorizam je postojao u prošlosti. Ali nikada nije imao odlučujući uticaj na istorijski proces i svetsku politiku. Desilo se i ovaj put.
Ni očekivanja od globalizacije se nisu ostvarila. Globalna nejednakost između zemalja sveta nije nestala. Naprotiv, posle Globalne ekonomske krize i pandemije koronavirusa Postojala je tendencija da se poveća jaz u prihodima između različitih država i unutar određenih zemalja. Međunarodna trgovina i svetsko tržište nisu postali čudotvorna pilula i garancija demokratizacije duboko autoritarnih društava. Demokratija zapadnog stila posle kolapsa SSSR-a nije se pretvorila u nesuđeni model razvoja. Naprotiv, svedoci smo jačanja i jačanja pojedinačnih autoritarnih režima. Ekonomske i tehnološke prednosti globalizacije iskoristile su duboko autoritarne države kao što su Kina i Rusija u svoju korist.
Posle kratkog perioda unipolarnosti, svet ponovo postepeno postaje arena vojno-političke konfrontacije između blokova država. Ako je početkom dvadesetog veka Nemačka imperija smatrala da je lišena kolonijalne podele sveta i nastojala da naruši status kvo, sada Kina polaže pravo na tu ulogu. Peking smatra da postojeći svetski poredak treba da se transformiše, uzimajući u obzir njegove interese. Druge autoritarne zemlje takođe bi veoma volele da preprave pravila igre i ukinu međunarodno pravo, zamenjujući ga zakonom jakih. Trenutno te države još uvek nisu formirale formalni vojno-politički savez. Ali svi oni su ujedinjeni odbacivanjem zapadne civilizacije i odgovarajućeg sistema vrednosti. Pored toga što je spolja ugrožena, zapadna civilizacija se takođe našla pod unutrašnjim pritiskom. Njene ideološke konture počele su da se zamagljuju i gube pod uticajem sumnjivih teorija postmodernizma i jačanja pozicija ekstremnih političkih snaga. Tu slabost osetili su protivnici koji su videli šansu da promene svetski poredak i prekroje granice i sfere uticaja.
Politička realnost dvadeset i prvog veka nije bila ono što je većina mislilaca zamišljala na početku milenijuma. Izgleda da se priča delimično razvija u spirali. Neki obrisi prošlosti se već mogu pratiti. Duhovi novog Hladnog rata polako se ponovo uzdižu. A verovatnoća vojnog sukoba između velikih sila više ne deluje apsolutno nemoguće. Mesto komunizma, koje je od početka dvadesetog veka bilo glavni ideološki protivnik slobodnog sveta, zauzele su nove ideologije i doktrine. Sve ovo nas tera da predvidimo budućnost iz malo drugačijeg ugla. Očigledno je da će u svetu XXI veka, kao i u prošlim periodima, biti dosta konfrontacija, konkurencije i konkurencije za mesto pod suncem. I sada nije moguće promeniti ni najnovije tehnologije, ni naučna otkrića, ni sva dostignuća informacionog doba.
