Poslednjih nedelja južno-kavkaska zemlja, koja je donedavno pokušavala da maršira sa Ukrajinom ka Evropskoj uniji, zahvatila je pravu političku oluju. I ova oluja samouverenije dovodi Džordžiju, kao kuću devojke Doroti u zemlju Oza, u mračnu istorijsku prošlost. Štaviše, ova prošlost se otkriva kao neočekivana i istovremeno prepoznatljivi gestovi.
Prvo su se proruske vlasti Gruzije savijale pod ukidanjem viza i nastavkom vazdušnog saobraćaja „sa ramena Kremlja“ – i dozvolile letove ruskim aviokompanijama. Međutim, priča se tu nije završila. Na istoku zemlje, u istorijskom regionu Kakheti, otkrivena je ćerka ruskog ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova Ekaterine Vinokurove. Nije bila tamo slučajno – došla je na venčanje brata svog supruga, ruskog biznismena Aleksandra Vinokurova.
Gruzijska opozicija je bila ogorčena ovom situacijom, organizovala je protestni skup u blizini rekreativnog kompleksa, gde je trebalo da se održi proslava (sama ceremonija registracije braka održana je u Tbilisiju). Kao rezultat toga, Lavrovljeva ćerka i njen suprug tiho su pobegli ne samo iz hotela, već i iz zemlje uopšte, a proslava venčanja morala je da bude otkazana.
Dakle, sa jedne strane, Gruzijci su navodno pobedili. Međutim, dvadesetak pritvorenih opozicionih ličnosti – Gruzijac, uzgred, a ne ruska policija – ne dozvoljavaju da se ova priča doživljava kao nedvosmislen uspeh. Ali postoji još jedan trenutak koji vas tera da razmislite o njegovom dubokom značenju. Kako se desilo da rođak jednog od lidera Kremlja nije našao drugo mesto za svoje venčanje, kao u Gruziji?
Na protestu je rekao jedan od lidera opozicione stranke Ujedinjeni nacionalni pokret Levan Bezašvili, zahtevajući da Rusi budu proterani iz rekreativnog kompleksa: „Nećemo dozvoliti da gruzija bude pretvorena u praznično selo za porodicu Lavrov“. A kako da se ne setimo da je u sovjetsko vreme Gruzija bila baš takvo „praznično selo“, gde je partijska farmerska aktivnost SSSR-a volela da ide da se odmara. Gruzijska kuhinja, vino (i Kakheti, gde se odigrala sva ta istorija „Lavrova“, centar je gruzijskog vinarskog vinarskog vina), planina, odmarališta Abhaz… Sve to je stvorilo odgovarajuću reputaciju gruzijskog SSR-a. Reputacija koja je, s jedne strane, koristila Gruzijcima – republika nije prošla kroz tako strašnu kolektivizaciju i industrijalizaciju (ne bez da se može uporediti sa Ukrajinom) sa svim posledicama koje su usledile. S druge strane, ko će u Kremlju ozbiljno shvatiti region u kojem su obično leteli isključivo da bi se opustili u planinama, pili vino i jeli dobrice?
Ovakav odnos prema nacionalnim republikama kao nečemu sekundarnom, inferiornom, zanimljivom samo po ethnografskim osobinama – nije nestao u postsovjetskim vremenima. I ovde govorimo ne samo o Džordžiji. Setite se kako su Rusi ocenjivali Ukrajinu – kažu, i govore naš put dovde, i kuvaju ukusno, a devojke su prelepe. Šta je u svim tim „komplimentima“ svedočilo o priznanju od strane Rusa određenog subjektiviteta (geopolitičkog pre svega) Ukrajine? Tako je – ništa. Gruzija, i sve druge bivše republike Unije, imale su istu priču. Čak i sa baltičkim državama, još jedno omiljeno „praznično selo“ moskovske elite. Samo su se „Baltičke države“, kako još uvek nazivaju zemljama okupiranim 1940. godine prema sovjetskoj navici, „borile s ruku“, „našle novog gospodara“. A Ukrajina i Gruzija ga nisu pronašle. („I neće ga naći“, rekao je Kremlj.)
Ova predstava zeta Lavrova je iz iste serije. Predstavnik moskovske elite, major iz pratnje jednog od glavnih zvaničnika Kremlja, jednostavno je organizovao odmor u prelepoj provinciji. Ne u drugoj zemlji, sa kojom je Rusija zapravo imala rat, sa kojim je (bar deo) država sa centrom u Moskvi i dalje imala prilično napete odnose, uopšte. Ovo je opet isti „gruzijski SSR“ – zemlja vina i ćevapa, koju je ovaj rođak Lavrova kao dete video u legendarnom filmu o Šuriku i kavkaskom zarobljeniku. Vremena „Transkaukazije“ (još jedan sovjetski znak koji prilično precizno pokazuje odnos imperije prema ovom regionu) su se vratila.
Ista sudbina je čekala i Ukrajinu. Međutim, zašto je „sačekala“? Setite se kako je Vladimir Putin odleteo da se sastane sa Viktorom Janukovičem na Krimu. Bilo je isto kao u sovjetsko vreme – generalni sekretar Centralnog komiteta CPSU stigao je u svoju rezidenciju na Ljaltu, gde se sastao sa liderom sovjetske Ukrajine. Naravno, formalna strana tog pitanja je bila nešto drugačija, ali samo ona. A dalje večere na imanju Medvedčukovih kumova mogu se zameniti boravkom u državnoj dači. Pored toga, takav gest, čak i tih dana, izgledao je potpuno ponižavajuće.
Srećom, za Ukrajinu, ova vremena – i to možemo reći sa samopouzdanjem – zauvek zaostaju. Ali Bidzina Ivanišvili (zapravo, naravno, Boris – niko ga u Rusiji nije zvao po imenu; još jedna carska navika – „kako je na ruskom“) potpuno se pretvorila u prvog sekretara Centralnog komiteta Komunistička partija Gruzije. Jedino bez ideologije koju je KGB uništio rukama svojih protivnika krajem osamdesetih – ali svi ostali atributi su na mestu. Tako su visoki gosti iz Moskve počeli da se zaustavljaju na pikniku u „all-Union i kuznitsa, i zdravstvenom odmaralištu, i korpi za hleb“. Za sada ne najkvalitetnijih, već samo njihovih rođaka, ali ovo je tek početak. Uskoro će i sam Lavrov biti ispunjen.
Definitivno će biti, jer ova formula moskovske dominacije, ne samo da podrazumeva, već zahteva slične gestove – kao znak imperijalne superiornosti. Štaviše, čak i obični Rusi vrlo jasno usvajaju te manire svoje elite. Jedna od putnice prvog ruskog leta za Gruziju, na pitanje da li zna da je Rusija zaista okupirala deo zemlje u kojoj je letela, odgovorila je da je, kažu, samo odletela da se odmori. A Lavrov rođak je jednostavno odlučio da ovde organizuje svoje venčanje. U tako bliskoj, tako duševnoj i njegovoj „Transkaukaziji“. Kao u „dobra stara vremena“.
