Rusima je nahranjena propaganda koja prikazuje NATO i Zapad kao smrtne neprijatelje. Mnogi veruju u ove slike, koje zvuče apsurdno sa naše tačke gledišta. To je jedan od elemenata izgradnje režima i podrške agresiji na Ukrajinu. Dr Marija Domanska, analitičarka Centra za istočne studije Marek Karpija u Varšavi, istražuje unutrašnju politiku Rusije. U intervjuu za Jarosław Kociszewski, ona tvrdi da je jedini način da se suprotstavimo ovoj brutalnoj propagandi koja oblikuje ruske stavove da podržimo nezavisne ruske medije i krhko civilno društvo gde god je to moguće.
Rusi definišu NATO kao neprijatelja. Čak kažu da se ne brane Ukrajinci, već NATO napad. Kakva je slika te „loše“ Severnoatlantske alijanse na ruskoj strani?
– Ovo je egzistencijalni neprijatelj. A činjenica da je ceo Savez u ratu sa Rusijom u Ukrajini je jednostavan izgovor da se publici objasni zašto nije bilo moguće uzeti Kijev za tri dana. Zašto smo još uvek u ratu i ne možemo da dobijemo rat protiv zemlje koja je uvek bila prezrena. Ova poruka je deo šire antizapadne i antiameričke propagande. NATO je prikazan kao oružana ruka Sjedinjenih Država. Evropske zemlje se smatraju vazalima Sjedinjenih Država. Ova propaganda pronalazi svoju publiku. Čak 70 odsto Rusa ima negativan stav prema NATO-u.
Alijansa je demonizovana na nekoliko nivoa. Prvo je Ukrajinu navodno učinio „antiruski“. To jest, takav neprijateljski prostor koji bi trebalo da bude ovan za uništavanje Rusije, jer je to navodno cilj NATO-a: prvo opkoliti Rusiju, a zatim je uništiti. Dok u stvarnosti Zapad strahuje od destabilizacije Rusije, niko ovde ne želi da se ona raspadne. Štaviše, ovaj naoružani rat je praćen kognitivnim ratovanjem. Cilj Zapada je osetno uništavanje ruskog identiteta i Rusa kao nacionalne zajednice.
Propaganda takođe počinje da se upušta u teorije zavere. U prvim mesecima ruske potpune invazije, najagresivniji novinarski programi ispričali su neverovatne priče o laboratorijama koje su razvile biološko oružje sposobno da uništi određeni gen ruskog naroda. Govorili su o trovanju reka i mora, o skoro biblijskim razmerama zla. Ono što je važno za režim je da neprijatelj nije samo spolja, već ima saučesnike unutar zemlje. Lov na izdajnike je u toku već nekoliko meseci.
Jesu li to strani agenti? Na primer, nevladine organizacije?
– To su svi oni koji kritikuju rat i režim zbog onoga što se dešava u Ukrajini, zbog ratnih zločina. Drugačije mišljenje se smatra izdajom. Ljudima koji se protive ratu priča se cela priča da su ih angažovale neprijateljske snage da destabilizuju Rusku Federaciju. To mogu biti javne organizacije, to mogu biti novinari.
Nedavno se dogodio prvi slučaj hapšenja stranog novinara zbog navodne špijunaže [йдеться про журналіста The Wall Street Journal Евана Ґершковича, якого затримали наприкінці березня]. Pretpostavlja se da će efekat odvraćanja biti toliko jak da će se svi plašiti čak i da škripe, pišu kritički post ili čak dele kritičke misli sa porodicom ili prijateljima. Zato što je već bilo slučajeva kada su ljudi prijavljeni od strane članova porodice ili kolega za mišljenja izneta u privatnim razgovorima. To se završilo pritvorom, hapšenjem ili novčanom kaznom zbog diskreditacije ruske vojske.
Da li analitičari i istraživači mogu da znaju šta Rusi zaista misle? Jer, s jedne strane, imamo propagandu, koja je sa naše tačke gledišta ponekad potpuno apsurdna. S druge strane, postoje metode zastrašivanja javnosti. Kako možeš da znaš kako ova propaganda funkcioniše?
– To je veliko pitanje. To je takođe ono oko čega se ruski sociolozi svađaju: koliko su istraživanja iz doba rata pouzdana. Može se pretpostaviti da su, zapravo, neki značajan deo stanovništva – najmanje 25-30 odsto – ljudi koji su zapravo na strani vlasti, jer su verovali u propagandu, verovali da je Rusija zapravo pod pretnjom, okružena neprijateljima.
Pre početka rata punih razmera, de fakto granica između NATO-a i Rusije bila je Kalinjingrad i daleki sever. Napad na Ukrajinu doveo je do širenja ove granice, posebno posle pristupanja Finske NATO-u.
I zaista, pristupanje Finske Alijansi je udvostručilo ovu granicu, ali sada je i dalje manje od 3.000. kilometrima od oko 60 hiljada. kilometara ukupne dužine svih morskih i kopnenih granica Rusije. Ruski lideri izgleda imaju drugačije mišljenje o odluci Helsinkija: „Kako se NATO širi, to znači da smo bili u pravu i u pravu u pokušaju da im se suprotstavimo.“ Zanimljivo je i naznačiti da oni ne govore o proširenju Alijanse, već o njenom širenju. Istovremeno, subjektivnost zemalja koje žele da se pridruže uopšte se ne uzima u obzir. To je tipična ruska logika – imperijalna ekspanzija i geopolitičko rivalstvo. Zemlje članice se uopšte ne pominju.
– Zato što Rusija ne poštuje druge komšije, „oslobađajući ih“, razumem da se NATO doživljava na isti način.
– Da, i takođe se prodaje javnosti, to jest da nismo loši, mada možda ponekad ne radimo najbolje stvari, ali drugi nisu bolji, a još gori. Ovo je relativizacija. Međutim, povratkom u društvo možemo reći da oko 30 odsto iskreno podržava ono što se dešava. Oni veruju u propagandu, pa se plaše, veruju u carsku Rusiju, veruju da Zapad želi da je uništi.
Ankete Levada centra pokazuju da je procenat ljudi koji nedvosmisleno podržavaju takozvanu „specijalnu vojnu operaciju“ u Ukrajini 45 odsto. Drugih 25 odsto podržava uslovno, mada je pitanje u kojoj meri ova anketa odražava stvarne stavove. Prema drugoj verziji, 10-15 odsto su oni zaista krvoloиni antiukrajinski jastrebovi koji neжe podrћati mir ni pod kojim uslovima, ali ћele rat do kraja. S druge strane, imamo do 25 odsto žestokih protivnika rata koji osuđuju ono što se dešava. Nasuprot tome, jasno je da više od polovine kaže da bi podržalo, na primer, mirovni sporazum sa Ukrajinom. Istovremeno, više od polovine u ovoj anketi kaže da bi podržalo još jedan napad na Kijev.
Imamo potpunu šizofreniju, koja, naravno, nije nešto novo u istraživanjima javnog mnjenja, ne samo u Rusiji. Ali činjenice su da mi zapravo ne znamo šta Rusi misle, jer su represija i strah faktor koji tera ljude da kažu šta društvo želi. I ako su svi oko mene za, ne mogu da smetam, jer onda odustanem od zajednice. Za ostalo, ovo je i signal od vrha ka dole – država šalje poruku da ste ili na strani lidera i države (de fakto na strani rata), ili ste ostali bez zagrada, izgnanik ste i ne zaslužujete da vas zovu građaninom.
Imamo i odbrambene mehanizme, kao što je izbegavanje teme. Napuštanje svakodnevice, jer rusima je dugi niz godina usađena ideja da ne mogu da utiču ni na šta, država zna bolje, i nema smisla protestovati. Jedini oblik individualnog osnaživanja je učešće u carskoj moći države. Sada vidimo kako je vojna agresija upravo takav vid osnaživanja – to je stvarni uzgoj novog društvenog stratuma kroz represiju i propagandu. Ovo je stratum korisnika ovog rata. S jedne strane, to su, na primer, međunarodni biznismeni koji zarađuju, između ostalog, na vojnim ugovorima. Ali u većoj meri, to su samo obični građani – oni koji idu na front, njihove porodice. Tako da imaju šansu da napreduju u društvu.
– Da li su to čuvene pogodnosti za udovice?
– Između ostalog, to su dobro poznate beneficije, ali pre svega, to je mnogo novca koji se isplaćuje mesečno, ako ih država uopšte plaća. Često se dešava da neki od njih uopšte nisu plaćeni, ali u pokrajini to može da bude veoma veliki iznos. Tome se dodaje prestiž, osećaj samopoštovanja i glorifikacije ovih ljudi. Dolazi do toga da se škole nazivaju imenima ratnih heroja.
Kriminalci pušteni iz zatvora da se bore u redovima Vagner grupe takođe se veličaju. Regrutovano je na desetine hiljada njih, od kojih se samo nekoliko hiljada vratilo. Ali ovih nekoliko hiljada imaju veliki propagandni efekat. Ne samo da su preživeli, već su i hodali slavom i čašću, a svi njihovi zločini i nedođije su im oprošteni. Filozofija krivice i kažnjavanja je potpuno narušena. To se dogodilo bez ikakvog pravnog osnova – navodno je izašla neka tajna Putinova uredba. Takav osuđenik ide u rat, a ako preživi, onda konačna presuda suda nije važna, bez obzira šta je radio ranije, važno je da je platio dug državi.
– Razumem da paralelno sa glorifikacijom rata i glorifikacijom ljudi koji se bore i umiru, postoji proces dalje demonizacije Zapada i NATO. Ponekad čujem potpuno apsurdne priče o čitavim podelama Poljskih žena koje se bore u Ukrajini i zato Rusi ne mogu da pobede. Ovo je potpuno smešno, ali neko mora da veruje ako su takvi narativi prisutni.
– Pre svega, hvala na komplimentu! Propaganda nudi kontradiktorna tumačenja stvarnosti koja preplavljuju i zbunjuju, čak i zombi ruse. Njegov glavni cilj je da ubije kritičko razmišljanje, a ne nužno da vas ubedi u nešto specifično. Pošto prosečan Rus ne veruje da može bilo šta da promeni, ima odbrambeni refleks na informacije koje su u suprotnosti sa zvaničnom propagandom: „Kakva mi dobro ide da znam činjenice ako još uvek ne mogu ništa da uradim povodom njih?“ Za unutrašnju koheziju bolje je prihvatiti ovu glupu propagandu, jer ona daje jasnu sliku sveta. To takođe odražava nasleđe sovjetskog dvostrukog razmišljanja, kada su razmišljanje, pričanje i delo tri potpuno različite stvari, i niko nije razumeo zašto bi to nekako trebalo koordinisati.
Takođe je važno razumeti da se u Ukrajini Rusija bori samo delimično protiv Ukrajinaca. Ovo je proxy rat protiv Zapada, a taj „novi nacizam“ o kojem propaganda govori, Putin i ruski zvaničnici, samo je liberalna demokratija. To je egzistencijalna pretnja režimu, koji je navodno i pretnja državi, što, naravno, nije tačno, ali se režim odavno poistovećuju sa ruskom državom. Ovo je tako dalekosežna odbrana: dokazaćemo Zapadu da se neće približiti našim granicama milimetar, a Ukrajina, kao deo ovog „ruskog sveta“, ne može biti deo Zapada. Radije bismo uništili Ukrajinu nego joj dozvolili da se kreće ka NATO-u ili EU.
Mogu da razumem da ova glupa propaganda, ta laž, ponekad ušivena zajedno sa veoma debelim koncem, stiže do ljudi u provincijama koji ne znaju jezike i nikada nisu bili u inostranstvu, ali, na kraju svega, poslednjih decenija pojavila se grupa Rusa, možda stanovnika velikih gradova koji su posetili Zapad. Oni su bili tamo, ili bar imaju koristi i imaju koristi od njihovog odnosa sa Zapadom. Teško mi je da poverujem da ti ljudi, posle ličnog iskustva, veruju da je prosečan Amerikanac pretnja Rusiji.
– Mislim da mnogi od njih ne veruju, ali to ne menja situaciju. Ne mogu ništa da urade povodom ovog saznanja.
– A to su ljudi koji su pobegli u inostranstvo pre mobilizacije?
– Mnogi su otišli, ali mnogi su ostali. Razmere emigracije dele se na dva talasa – prvi posle početka rata, drugi posle najave mobilizacije. Ukupno je oko pola miliona ljudi. Oni koji ostanu često jednostavno ne mogu da napuste Rusiju iz finansijskih ili porodičnih razloga. Možda ne veruju propagandi, možda se čak žale na vlasti unutar svoja četiri zida. Međutim, izći na ulice u znak protesta već znači višegodišnju zatvorsku kaznu. Baš kao i pisanje posta na društvenim mrežama. Samo pokuљavaju da saиekaju.
Zanimljivo je da nadležni takođe ne veruju narodu i to pokazuje. Napravljena je prva faza vojne mobilizacije kako se ne bi spetljali sa velikim gradovima. Naravno, bilo je ljudi koji su napustili velike gradove kao dobrovoljci, ali je gradonačelnik Moskve veoma oprezno prišao mobilizaciji, pažljivo je sproveo i pažljivo je okončao. Pokrajina ima manji otpor, a više propagandu. To takođe ukazuje da postoje određena ograničenja aktivnosti režima. Ne moћe da deluje sa potpunom slobodom svuda.
– Takvo ograničenje je, na primer, VPN. Poslednjih meseci postalo je očigledno da se Rusi sve više povezuju sa internetom putem šifrovanih kanala komunikacije. Da li je moguće dostaviti im informacije spolja? Pošto ne umeju da pišu, možda bar umeju da čitaju?
„Oni mogu da čitaju i još uvek postoji prilika da im se pruže te informacije, a i dalje postoji veoma visok nivo nezavisnih medija, počev od emigracije. Tačno je ta količina VPN raste, ali je i dalje privilegija dobro obrazovanih ljudi koji zaista žele da posegnu za tim informacijama. Samo treba da ga želiš i razmisliš o tome. Moraš da se probiješ kroz ovaj rastući baraž cenzure. To je i dalje moguće, ali problem je drugačiji – ljudi ne žele da posegnu za njim. Razlog je kognitivni nesklad. Živiš u zemlji koja je tvoja domovina, ali koja čini užasne stvari. Ne želite da čujete o tome, ne želite da čitate o tome, jer šta će vam to dati? Ovo će te učiniti još depresivnijim. Malo toga može da se uradi po tom pitanju, ne može se pretvoriti u akciju, osim samo emigrirati, pa je bolje fokusirati se na svakodnevni život, na druge teme. I apsolutno razumem to.
Putin na tome radi već dve decenije. Ono što se desilo Rusima nije stvar neke autoritarne DNK koju imaju, neke predispozicije u njihovim genima. To je rezultat represije, posebno njenog intenzivanja poslednjih godina. Međutim, neophodno je tolerisati one grupe Rusa koji zapravo znaju šta se dešava. Iako nemaju alate da pokrenu bilo kakav protest. Ili sedi mirno ili idi u zatvor.
– U ovoj situaciji, može li Zapad učiniti bilo šta da se efikasno suprotstavi toj propagandi? Još uvek posegneš za Rusima i bar preneseš informacije velikim gradovima?
– Podržite nezavisne ruske medije na sve moguće načine. Takođe i civilno društvo, koje je već uveliko u izgnanstvu, ili jednostavno čuva ovu grupu ljudi, koja broji milione, a ne desetine miliona, koji koriste ove nezavisne medije. Samo pokušajte da zadržite ovu grupu i njenu podršku za promenu ruske politike dok to vreme ne postane moguće. Sumnjam da će, kada nešto počne da se dešava u Rusiji, doći do neke nove vlade i male šanse za promene, mase naviknute na pasivnost, koje sada podržavaju rat, ostati pasivne. Oni će se jednostavno predati na milost i nemilost toku događaja. Važno je da ova aktivna manjina ostane, a svakako se ne smanjujeJa. Tako da postoji neka osnova za promene u budućnosti.
Nažalost, ne možemo u potpunosti kontrolisati ovaj proces posezanja za Rusima. Međutim, ono što možemo da kontrolišemo je komunikacija sa sopstvenim društvima na Zapadu, koja su, nažalost, i dalje pogođena ruskim dezinformacijama i propagandom. Ovde možemo mnogo toga da uradimo, uključujući ono što mislim da jako nedostaje – stratešku saradnju vlada i društava o onome što se dešava u Ukrajini, šta je Rusija danas i zašto treba da se branimo, a ne da pravimo kompromise.
Treći element je globalni Jug. Ruska propaganda je tamo prilično efikasna. Uglavnom deluje na princip rasprostranjenog antiamerikanizma. Rusija prilično uspešno prodaje mit da je to jedina antikonijalna država koja nikada nije bila zlo carstvo. Zato što je to Amerika – zlo carstvo, Britanija, Francuska jesu ili jesu takve, ali Rusija je branilac ugnjetavanih. Na Jugu postoji kult nasleđa Sovjetskog Saveza, kako je podržavao razne oslobodilačke pokrete i tako dalje. Nažalost, razmere ruske propagande utiču na međunarodnu saradnju, pridruživanje sankcijama ili glasanje u UN, politiku pojedinačnih zemalja prema Rusiji, Zapadu i Ukrajini.
Zapadu nedostaju društvene strategije, određeni narativi da pokažu kako zaista jeste, da dekonstruišu mitove o dobroj, antikonijalnoj Rusiji. Na kraju svega, sama Rusija sada vodi imperijalno-kolonijalnu politiku, u samoj Rusiji, nacionalne manjine bi mogle da kažu šta je kolonijalna politika unutar države, kojoj diskriminaciji su izložene. To je ono što nedostaje u narativu Zapada o globalnom jugu. Formiranje saveza zahtevalo bi preliminarno preispitivanje nekih politika.
Čini se da Zapad nema veliki uticaj na ono što se dešava u samoj Rusiji, dok bi trebalo da održi plamen državljanstva i zaštiti spoljni svet od ruskog uticaja, kao i da se zaštiti od ruskog uticaja.
– Da, on sada takođe mora da se pripremi kako će se nositi sa novom ruskom vladom, koja će se pre ili kasnije pojaviti. Ovo je još jedan deo ove šire strategije. Rusija će biti agresivna država dok se režim ne promeni. Zapad sada ozbiljno potcenjuje svoje instrumente i uticaj na situaciju u Rusiji. Posebno zbog činjenice da dugi niz godina nije reagovao na eskalaciju kršenja ljudskih prava u Rusiji, što je bila duga priprema za spoljnu agresiju. Dakle, iako se Zapad dosta promenio u svom pristupu, ostaje još dosta toga da se uradi. Moramo sada da razmislimo šta ćemo da radimo pred čime i ko će ći posle Putina, kako se devedesetih, kada smo investirali u demokratu Jeljcina umesto da ulažemo u institucije i određene vrednosti, ne ponovi. Ovo su lekcije koje još uvek moramo da uradimo.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektivno ogledalo: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina je izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće Ili diskutuj o istoriji, minskom ćorsokaku
Originalni naslov članka: Sdrugrzenie Rosjan na NATO i Zachód jest absurdalne
