Volim da gledam s vremena na vreme. Youtube Ruski propagandni programi. Naročito tok-šou programi, gde učesnici, gušeći se u sopstvenoj žuči, prete celom svetu „nuklearnim pepelom“, „analognim“ raketama, hladnim i gladnim zimama itd. U jednoj od nedavnih emisija, naizgled solidan nastavnik solidnog univerziteta (MGIMO) bio je histeričan: „Oni nas se ne plaše! Ukrajina je prestala da nas se plaši! Nešto mora odmah da se uradi.“ I svi u studiju su poиeli da je hvataju u koљtac.
To je tako, ruska elita je veoma zabrinuta da se Ukrajinci ne plaše. To ukrajinsko društvo nije kao rusko, koje je u strahu od represivne državne mašinerije. I upravo taj model, u kome je strah jedini faktor društvene konsolidacije, odgovara ne samo ruskim vlastima, već i predstavnicima ruske elite i inteligentnosti. Naravno, ne onaj koji se protivi ratu, jer je već oskudan, a nema ni uticaja ni pristupa masovnim medijima.
Osvrćući se na ovakvo stanje stvari u ruskom društvu, često se prisećam briljantnog pisca Vladimira Vojnovića. Ne prestajem da se divim njegovom talentu kao seeru. Bilo je neophodno pre 37 godina opisati aktuelnu Rusiju svojom šizofrenom ideologijom, globalnom agresivnošću, hiperboličkom propagandom. Radi se, naravno, o njegovom satiričnom distopijskom romanu Moskva 2042.
Roman je napisan 1986, kada je Mihail Gorbačov bio na čelu Sovjetskog Saveza. „Perestrojka“ koju je on inicirao već je bila u punom jeku. Sovjetski narod je prvi put čuo takve reči kao što su „glasnost“, „računovodstvo troškova“, „konsenzus“. Pojavile su se prve nevladine javne organizacije, a pokrenut je i kooperativni pokret. Počela je demokratizacija Sjaka-taka. Bilo je prvih pokušaja da se pregovara sa Zapadom. Održane su prve telekonferencije, gde su navodno „slučajni“ sovjetski građani mogli da ćaskaju putem video linka sa običnim Amerikancima. Zabranjeni KVN program se decenijama vraćao na televizijske ekrane, „neprimećeni“ filmovi su uklonjeni sa polica i lansirani u filmsku distribuciju. Novine su objavile prve tekstove koji kritikuju sovjetsku istoriju i sadašnjost. Čak i prvi relativno pošteni, alternativni izbori održani su.
Vladimir Vojnovjeh u to vreme nije bio u SSSR-u, bio je u prinudnoj emigraciji zbog svoje knjige „Život i izuzetne avanture vojnika Ivana Čonkina“. Zaљto? Oni koji su čitali – znaju, i oni koji nisu čitali – visoko preporučujem čitanje.
U svakom slučaju, Vojnović je iz inostranstva, naravno, pomno pratio sva dešavanja u svojoj napuštenoj domovini. I, očigledno, Gorbačojeva „perestrojka“ ga nije ubedila. Dobro je znao da ova igra za demokratiju neće dugo trajati.
„Falsifikovanje gvožđa dok je Gorbačov“ – parafrazirao smo čuvenu rusku poslovicu, sumnjajući da će se ta „perestrojka“ završiti pre ili kasnije, da će šrafovi biti zategnuti, da će demokratska snimanja biti zgnječena, zadruge raspršene, a svi entuzijasti zatvoreni. Ali sam ipak želeo da verujem u bolju budućnost.
Ovo je trebalo da se desi u avgustu 1991. Srećom, onda se srušio gKChP, unija je propala, a Rusija je dobila još nekoliko godina relativne demokratije.
A Vojnović je još 1986. shvatio da će se pre ili kasnije Rusija vratiti fašističkoj diktaturi. On je čak jasno predvideo sadašnji pravoslavno-komunističko-imperijalni režim na čelu sa „Genialissimusom“. Režim koji preti svetu držaće sopstvene građane pod kontrolom, pretvarajući ih u osiromašene robove. Robovi su bili primorani da predaju sopstveni izobliиe da bi dobili hranu. „Ko god daje sekundarni proizvod, to je ono što pitate je odličan!“ – uverava slogane na ulici strija. Iako se hrana koju je izdala država nije mnogo razlikovala od „sekundarnog proizvoda“.
U državnom sistemu koji je opisala Vojnović Rusija značajna uloga dodeljena je crkvi. Međutim, ovo više nije pravoslavna crkva, već nova Komunistička crkva, sa Marksom, Engelsom i Lenjinom kanonizovanim. Što, na kraju, duboko odgovara pravoj aktuelnoj Ruskoj pravoslavnoj crkvi sa papama KGB-a i generalom Kirilom na čelu. Vojnovički patrijarh bio je otac Zvezdonije, koji parohijane uči kako da pravilno „perezvizniki“.
U ovom romanu me je posebno fasciniralo kako je napisana slika „živog klasika“, pisca disidenta Sima Simića Karnavalova. Pažljivi čitalac će nepogrešivo primetiti aluziju na Aleksandra Solženjsina ovde. Tokom perestrojke, sovjetski građani su prvi put imali priliku da pročitaju njegov kultni roman Arhipelag Gulag sa oštrom osudom staljinizma, a na kraju i celog sovjetskog sistema.
Ali čak i tada, Vojnović je video disidenta Solženitina kao vatrenog ruskog šovinistu. Ovako je stvorio svoj Karnivalov. Upravo ovako će se Solženitsin pokazati, vraćajući se u domovinu iz emigracije devedesetih. Njegovo sledeće novinarstvo (pre svega, manifest eseja „Kako će nas Rusija rešiti“) će upasti u temelj imperijalnog koncepta Rusije koji će Putin usvojiti.
Solženjsin je pozvao na teritorijalnu ekspanziju Rusije kako bi ostala „velika sila“. Posle njegove smrti, ove su pokupili drugi „imperijalni mislioci“. Isti Onaj Aleksandar Dugin ili Vladislav Surkov. Kad smo kod Surkova. Ovaj Putin egzadutant je napisao u novembru 2021. godine, to jest uoči ruske velike invazije na Ukrajinu, prilično ikonični članak pod naslovom „Gde je nestao haos? Unboxing stabilnost».
Šta je interesantno u ovom pisanju? Pre svega, autor brani ne samo ekspeditivnost ekspanzije, već i njenu egzistencijalnu neophodnost za Rusiju. Štaviše, kao pravi intelektualac, on ovu tezu objašnjava na osnovu drugog zakona termodinamike, prema kojem entropija (a sa njom i haos) ne može da se smanji, a kamoli da nestane.
„Socijalna entropija je veoma toksična. Rad sa njim u našem domu nije preporučljiv. Treba ga odneti negde. Izvoz za odlaganje na strane teritorije“, savetuje Surkov. Prema njegovom mišljenju, stalna invazija stranih teritorija, okupacija i aneksija – to je bila vitalna potreba za Rusijom, i ostala je. „Vekovima je ruska država sa svojom strogom i sedećim političkim enterijerom očuvana isključivo zbog nemilosrdne potrage za sopstvenim granicama… Za Rusiju, stalna ekspanzija nije samo jedna od ideja, već istinska egzistencija naše istorijske egzistencije“, rekao je on.
Tako će Rusija ostati agresivna, opasna država za svoje susede (i ne samo). Ali za to, kako surkov pokušava da nas uveri, nisu krive ni ruske vlasti ni Rusi posebno. Zato što je ekspanzija vitalna potreba Rusije, „egzistencijalna“, kako kaže, njenog „istorijskog postojanja“.
Šta se od svega ovoga može zaključiti? Samo da dokle god Rusija postoji u sadašnjem obliku, postojaće globalna pretnja miru i stabilnosti. Do tada međunarodna bezbednosna arhitektura neće moći normalno da funkcioniše.
Umirivanje Rusije, pokušaj liberalizacije, demokratizacija je apsolutno besmislen zadatak. Jer čak i ako uspe u tome, tako demokratska, metastabilna država u ovoj zemlji postojaće veoma ograničeno vreme. To smo već videli posle previranja početkom sedamnaestog veka, posle poraza u Krimskom ratu 1853-1856, posle poraza u ratu sa Japanom 1904-1905, posle svrgavanja autokratije u februaru 1917. i konačno posle propasti SSSR-a 1991. Pre ili kasnije, odsečene glave carske hidre ponovo izrastu, i sve počinje ponovo.
