Cela istorija ruske demokratije je kao farsa. Istovremeno, indikativan je i poučan, s obzirom da pokazuje ekstremne poteškoće u ukidanju autoritarnog modela sistema u zemlji koja nikada nije upoznala demokratske procedure i prakse. U državi u kojoj su imperijalizam i želja za plenom stranih zemlju uvek bili osnova ideologije i politike, mali broj pokušaja demokratizacije vrlo brzo se završio formiranjem nove diktature. I cela unutrašnja politička borba je svedena na borbu za vlast.
Neki ugledni zapadni političari i dalje veruju u dobru bajku o demokratskoj transformaciji Rusije koja bi mogla da se dogodi posle pada Putinovog režima. Ovo je naivno verovanje zasnovano na lošem poznavanju ruske istorije. Štaviše, opasno je, jer stvara beskorisne iluzije. Za sve vreme svog postojanja, od moskovske kneževine i kraljevstva do Ruske Imperije, SSSR-a i Ruske Federacije, istorija ruske demokratije ima 10 godina. Čak i tada, to je bila hibridna demokratija koja nema nikakve veze sa svojim zapadnim kolegama. Čak se i moderni Iran može pohvaliti istorijskim iskustvom demokratskih oblika vlasti nego Rusije.
Prvi neuspeli pokušaj demokratizacije Rusije dogodio se početkom XX veka. U to vreme Moskva nije znala za praksu parlamentarizma, ali je ostala autokratska imperija sa neograničenom snagom cara. Poraz Rusije u ratu sa Japanom, superimponiran akutnim unutrašnjim problemima društvene i nacionalne prirode, doveo je do početka revolucije 1905. Car Nikolaj II zaista nije želeo da se odrekne potpune moći. Međutim, pod pritiskom pobunjeničkih masa, bio je primoran u oktobru 1905.
Ta revolucija 1905-1907 apsolutno nije bila trijumf demokratije. Ili иak i njena zora. Imperija kategorički nije želela da se oslobodi svog carskog nasleđa i da slobodu narodima. I svakog dana Nikolas II je razmišljao kako da povrati punu snagu ponovo i učini Dumu običnim priveske autokratije. Ruska Duma nije postala punopravno zakonodavno telo. Političke stranke koje su izabrane na tu funkciju iskalile su potpuno nedemokratske principe, posebno očuvanje „ujedinjene i nedeljive Rusije“. Desnica je podržala postojanje autokratije. A levica, među kojima su bili boljševici, želela je da zbaci cara. Ali ne da bi Rusija bila demokratska, već da bi se u njemu uspostavila nova diktatura – diktatura proletarijata. Konačno, u junu 1907, car je raspustio Dumu drugog saziva. Niko nije protestovao zbog ovoga. I tu se završila ruska revolucija i igra hibridne demokratije.
Godine 1917, događaji su se razvili po malo drugačijem scenariju. Posle Februarske revolucije, vlast je prvi put prosleđena privremenoj vladi. Kurs je preduzet da bi se sazvala Konstitutivna skupština. Širom ogromne teritorije imperije počeli su brzi procesi političke transformacije. Međutim, članovi privremene vlade nikako nisu bili veliki pristalice demokratije. Očuvan je princip „ujedinjene i nedeljive Rusije“. Nekim liderima privremene vlade ne bi smetalo da koriste vojsku i uspostave novu diktaturu u državi. Dokaz za to je pobuna Kornilova u avgustu 1917. Uprkos stvaranju pojave nasilnih aktivnosti, nadležnost privremene vlade među Rusima bila je niska i konstantno se smanjuje. Međutim, snage koje se zalažu za eliminaciju „buržoaske demokratije“ dobile su sve veću popularnost među ruskim narodom.
Paralelno sa Privremenom vladom formirani su takozvani sovjeti radničkih i vojnih poslanika, koje su kontrolisali uglavnom levičarski socijalisti. Postepeno su im najkvalifikovaniji, najpodmukliji i cinični populisti tog vremena – boljševici – preuzeli vlast. Oni nisu ponudili narodu nikakve prednosti demokratije. Međutim, oni su zaveli mase sloganima kao što su „uzmi i podeli“, „zemlja seljacima, fabrikama radnicima“. A da bi ovaj raj na Zemlji došao ranije, bilo je neophodno uspostaviti novi oblik vlasti – diktaturu proletarijata. I ruskom narodu su se dopale te ideje. Vrlo brzo, boljševici su osvojili većinu u Sovjetima, organizovali oktobarski puč i objavili da se „revolucija dogodila“. Ne pre toga Rusi su se oprostili od autokratije, nego što su se nekoliko meseci kasnije našli u drugoj autoritarnoj stvarnosti – komunističkoj. Ova kratka igra hibridne demokratije za Rusiju završena je do kraja XX veka.
U građanskom ratu 1917-1921 koji je zahvatio bivšu Rusku imperiju, borba za vlast nije vođena između onih koji su želeli da vide demokratiju u Rusiji. Komunisti predvođeni Lenjinom i raznim pokretima Ruske Bele garde autoritarnog formata takmičili su se za kontrolu nad zemljom. I, naravno, sve strane u sukobu su bile ujedinjene željom da očuvaju Rusku Imperiju i spreče narod da proglasi nezavisnostu, koji su bili deo toga. Boljševici su pobedili u ovom brutalnom ratu, posebno zato što su rusima ponudili vrstu političkog sistema bliskog njihovom mentalitetu. Upravo cara i autokratu je sada Komunistička partija zamenila liderom na čelu.
Kolaps SSSR-a 1991. To nije dugo trajalo i završilo se 2000. dolaskom Putina na vlast. Međutim, bila bi velika greška uzeti u obzir period vladavine Borisa Jeljcina u Rusiji kao primer demokratije. Spoljna politika Rusije i unutrašnja agresivna priroda se nisu promenile. Devedesete nisu bile samo vreme kada su postojali bar neki alternativni mediji ili pojava političke konkurencije u Rusiji. To je bilo vreme žestoke borbe za vlast, koja se završila potpuno nedemokratskim streljanjem u Beloj kući u oktobru 1993. Pod Borisom Jeljcinom bilo je mnogo spoljnih agresivnih avantura Moskve na teritoriji bivših sovjetskih republika. Aktuelne ruske enklave u Gruziji i Moldaviji, kao i Crnomorija flota na Krimu i rat u Čečeniji masovnim ubistvima civila, posledica su politike Kremlja u to vreme.
Ruska autoritarna priroda se nije promenila devedesetih godina. Unutar Rusije su najpopularnije bile političke stranke i političari koji su bili pristalice autoritarizma i to nisu krili. Sam Jeljcin je takođe grešio autoritarnim praksama. Konačno, u demokratijama predsednici ne imenuju svoje naslednike. Putin je uspeo lako da sruši kuću od karata ruske demokratije devedesetih jer to nije bila demokratija, već farsa, njena patetična kopija. Rusko društvo u celini zahvalno je prihvatilo novu autoritarnu stvarnost i odahnulo. Era neshvatljivih kontradiktornih eksperimenata je prošla, pojavio se novi kralj.
Lakoća sa kojom se autoritarizam u raznim oblicima reprodukuje u Rusiji svedoči o njenoj dubokoj ukorenjenosti u strukturi ruskog mentaliteta. Moskva ima dugu i užasnu praksu totalitarizma i vladavine surovih tiranija. Svi pokušaji Zapada da usadi demokratiju u društva u koja je potpuno vanzemaljska nisu uspeli. Dugo prisustvo zapadnih koalicionih trupa u Avganistanu i stotine milijardi dolara potrošenih nisu pomogli u izgradnji bilo kakvog održivog neauto autoritarnog modela vlade u toj zemlji. Rušenje diktature Sadama Huseina takođe nije dovelo do procvata demokratije u zemlji. U slučaju Rusije situacija se komplikuje prisustvom ideologije rašizma i činjenicom da ova zemlja ostaje kolonijalna imperija. Kraj Putinove vlasti neće rešiti problem sam od sebe. Zato što leži u ruskom pogledu na svet. Ruski mentalitet će neminovno proizvesti novog Putina. I nove izazove za slobodan svet.
Pa, koji je izlaz? Nekako je teško zamisliti sliku da su zapadne savezničke trupe ušle na teritoriju Rusije kako bi naučile Ruse demokratiji i podstakle krivicu za počinjene zločine. Više šansi da se oprostimo od imperijalnih ambicija i autoritarizma dalo bi se dezintegracijom Rusije u nekoliko autonomnih državnih formacija. Međutim, deo političkih elita Zapada još uvek se upušta u iluzije o mogućnosti demokratske tranzicije u Rusiji unutar njenih trenutnih granica. Verovanje u iluzije je takođe teško lečiti.
