Početkom ovog milenijuma, dok sam još radio u Bonu za emitera Dojče veleMorao sam da uđem u zanimljivu diskusiju sa američkim diplomcima. O geopolitici, o prkosnom Džordžu V. Bušu, o podmuklom Gerhardu Šrederu, transatlantskim tenzijama izazvanim ratom u Iraku, itd. Govorili smo nemački, to je-tako, ne-maternji za mene i za njega. I u nekom trenutku, shvatila sam da smo se u nekoj nijansi pogrešno razumeli. Ispostavilo se da je ova nijansa izraz Realpolitik.
Realpolitik, to jest, prava politika je termin koji je u devetnaestom veku uveo prvi kancelar Nemačke Oto fon Bizmark. Tada je ovaj izraz „iskasapeo“ i razvio ga čuveni nemački sociolog, filozof, istoričar i ekonomista Maks Veber. Prema ovom drugom, Realpolitik je politika zasnovana na pragmatizmu, odgovornosti, realnim uslovima i mogućnostima. To jest, to je nešto suprotno politici idealista koji previše idealizuju moral i principe. Za adekvatnu stvarnu politiku, za dobro društva, ponekad je moguće kompromitovati moral i principe, ukloniti ružičaste naočare idealizacije.
To je, generalno gledano, u nemačkom tumačenju Realpolitik je nešto pozitivno, ako, naravno, u pomenutom zanemarivanju da se zna mera.
Često se dešava da isti termin, prelazak sa jednog jezika na drugi, prelazak granica, prolazi kroz semantičke promene. Ponekad čak i prilično značajno. Uzmimo, na primer, upotrebu nekih ukrajinskih reči na ruskom. Ukrajinska reč „novac“ za Ruse postaje gotovo njena suprotnost. Na ruskom, „grashy“ zvuиi kao neљto prosjaиko oskudno. Ili, na primer, „pesme“. Za nas je ovo poezija, a za Ruse su „pesme“ nedostojne pažnje grafomanstva. Ne govorim čak ni o „nezalezhnast“, „maidan“, „stečeno“, itd.
Nešto slično se desilo sa terminom Realpolitik kada se seli iz Nemačke u SAD. Iz pozitivnog termina nastala je gotovo njegova potpuna suprotnost pretežno negativnom konotacijom. Za Amerikanca Realpolitik – to je upotreba isključivo prljavih metoda, upotreba administrativnih resursa, falsifikovanje i druga nerviranja, samo da bi se postigao njihov politički cilj. Verovatno bismo to nazvali Makijavelizam, mada bi se i sam Niccol Machiavelli, da je živ, raspravljao sa nama o tumačenju njegovih ovih.
U tom kontekstu, greh je ne pominjati dinosaurusa američke politike Henrija Kisindžera (pravo ime – Hajnc Alfred Kisindžer), koji je bio prvi savetnik predsednika za spoljnu politiku, a potom – američkog državnog sekretara pod predsednicima Ričardom Niksonom i Džeraldom Fordom. Zašto on? Prvo, zato što je nedavno ova aksakalija među globalnim govornicima napunila 100 godina. Pristojno, u svakom sluиaju, иasne godine. Drugo, zato što ga smatraju ocem onog „Amerikanizovanog“ Realpolitik. I treće, u proteklih nekoliko dana, Kisindžer je govorio u raznim intervjuima, forumima i autoritativnim konferencijama, na kojima je i dalje aktivno pozvan, mnogo toga o Ukrajini. Postoji mnogo kontradiktornosti, čak i u smislu da je počeo da protivreči sebi pre godinu dana, a još više devetogodišnji. Barem u pitanjima geopolitiиke taktike.
Neko će me optužiti: zašto uopšte obraćati pažnju na izjave tog „starog ludila“? Da, samo zato što mnogi od najviših svetskih političara još uvek slušaju njegove izjave. I ne bih žurio da se složim sa izjavom o „ludilo“, s obzirom na to koliko jasno i dosledno ovaj deda i dalje formuliše svoje misli. Demencija ovde nije primetna.
Još nešto, koliko vrede autoritativni saveti Henrija Kisindžera? Uronimo u noviju istoriju. Na primer, to je bila politika umirivanja Narodne Republike Kine, koju je on „progurao“ početkom sedamdesetih, što je sada rezultiralo glavnim geopolitičkim problemom Vašingtona – konfrontacijom sa Pekingom. Kisindžer je potom pružio uveravanja liderima Bele kuće da će obnova dobrih odnosa sa Kinom značajno pomoći Americi u njenoj konfrontaciji sa Sovjetskim Savezom. Sada već znamo da ne samo da nije pomoglo, već je značajno pogoršalo problem.
Bilo je i drugih pogrešnih procena koje su iznele Sjedinjene Države na predlog Kisindžera. Na primer, bombardovanje Kambodže tokom borbe protiv vijetnamskih pobunjenika na kraju je dovelo do činjenice da je Kmer Ruž došao na vlast u toj zemlji. Iscenirali su težak teror, istrebljujući milione sunarodnika.
Ništa bolja nije bila njegova odluka da povuče američki kontingent iz Vijetnama. Na kraju sve, postojala je realna šansa da se ponovi korejski presedan, gde bi se prosperitetni, demokratski Južni Vijetnam suprotstavio totalitarnom, socijalističkom Severnom Vijetnamu’Vijetnam. Međutim, Saignon se predao, i to ne samo da je zakopalo „vijetnamsku nadu“, već je i pogoršalo celokupnu situaciju u regionu.
A onda je bila gomila Kisindžerovih projekata u Južnoj Americi zbog kojih su mnoge zemlje na kontinentu mrzele SAD.
Setimo se šta je najstariji geopolitičar na svetu rekao o Ukrajini. Na primer, 2014. godine u intervjuu za časopis Špigl, komentarišući situaciju sa aneksijom Krima od strane Rusije, on je rekao: „Krim je simptom, a ne uzrok. Pored toga, Krim je poseban slučaj. Ukrajina je već duže vreme deo Rusije. Ne možete da prihvatite princip da bilo koja zemlja može jednostavno da promeni granice i zauzme pokrajinu druge zemlje. Ali ako bi Zapad bio iskren prema sebi, morao bi da prizna da je bilo grešaka i sa njegove strane. Aneksija Krima bila je korak ka globalnom osvajanju. Ovo nije bio Hitlerov napad na Čehoslovački…“
Dalje Kisindžer, objašnjavajući svoje mišljenje, podseća da je Krim prilično ruska teritorija, a sama Ukrajina je dugo bila deo Rusije, a sada ostaje u „sferi interesa Kremlja“. Stoga, ni u jednom slučaju Ukrajina ne bi trebalo da bude odvedena u NATO, čak ni da vodi takve razgovore, jer oni čine Kremlj nervoznim. I što je najvažnije: Zapadu je hitno potrebna Rusija da izgradi stabilan sistem globalne bezbednosti. „Moramo imati na redu da je Rusija važan deo međunarodnog sistema i zato korisna u rešavanju raznih drugih kriza, na primer, u sporazumu o nuklearnom proliferaciji sa Iranom ili o Siriji. To bi trebalo da ima prednost u odnosu na taktičku eskalaciju u određenom slučaju“, kisindžerove reči su pravi primer Realpolitik u sopstvenom tumačenju.
Nakon ruske potpune invazije na Ukrajinu Kisindžer je malo prilagodio svoje ove. On više ne insistira na potrebi Rusije za globalnom bezbednosnom arhitekturom. Međutim, on i dalje poziva na poštovanje ruskih sfera od interesa i čak pravljenje teritorijalnih ustupaka njemu na štetu Ukrajine.
„Pregovori[između Rusije i Ukrajine]moraju da počnu u naredna dva meseca pre nego što stvore nemire i tenzije koje neće biti lako prevazići. U idealnom cilju, linija razdvajanja bi trebalo da bude povratak na prethodno stanje stvari. Nastavak rata posle toga neće biti za slobodu Ukrajine, već će biti novi rat protiv same Rusije“, citiraju se reči kisindžer britanskog lista Telegraf.
Štaviše, aksakal geopolitike čak razmatra opciju odlaska novookupljenih teritorija u Rusiju. Pod određenim uslovima. „Ako predratna traka podele između Ukrajine i Rusije ne može da se postigne ratom ili pregovorima, onda se može uzeti u obzir princip samoopredeljenja. Referendumi o samoopredeljenju pod međunarodnim nadzorom mogu se primeniti na podeljene teritorije koje su više puta menjale ruke tokom vekova“, piše on u svom tekstu za magazin Spectator pod naslovom Kako izbeći novi svetski rat.
Ovi predlozi su prilično čudni i nečuveni za Ukrajince. Zašto bi još neki referendumi trebalo da se održavaju na našim međunarodno priznatim teritorijama? Na kraju krajeva, već smo bili svedoci prošle godine u delovima regiona Luhansk, Donetsk, Zaporizhia i Kherson, i 2014. na Krimu. I znamo cenu takvih „plebiscita“.
Međutim, ove izjave Kisindžera čule su se prošle godine. Ove godine je veж ispravio svoje ovo o Ukrajini. Koliko god čudno izgledalo, on je sada za pridruživanje Ukrajine NATO-u. Međutim, on vidi ekspeditivnost ovog članstva na prilično čudan način. „Sada kada nema više neutralnih zona između NATO-a i Rusije, bolje je da Zapad prihvati Ukrajinu u NATO. Time se osigurava da se sukobi koji mogu ponovo pojaviti po okončanju rata ili kao rezultat mirovnog sporazuma ne mogu rešiti jednostranim napadima Rusije ili Ukrajine“, objasnio je Kisindžer svoje mišljenje u intervjuu nemačkom listu Die Zeit.
Uz određeno pojašnjenje, Kisindžer je ponovio ovu ideju u majšnjem intervjuu za publikaciju Ekonomista: Prvo, Rusija više nije tradicionalna pretnja kao što je nekada bila. Stoga izazove Rusije treba posmatrati u drugačijem kontekstu. A drugo, sada smo naoružali Ukrajinu do te mere da će biti najbolje naoružana zemlja i da i dalje imamo najmanje strateški iskusno rukovodstvo u Evropi. Ako se rat završi onako kako se verovatno završava, kada Rusija izgubi mnoge svoje dobitke ali zadržava Sevastopolj, možemo dobiti nezadovoljnu Rusiju, ali i nezadovoljnu Ukrajinu – drugim rečima, balans nezadovoljstva. Dakle, za bezbednost Evrope, Ukrajini je bolje da bude u NATO-u, gde neće moći da donosi nacionalne odluke o teritorijalnim pretenzijama.“
To je tako, Ukrajina treba da bude primljena u NATO tako da, oNaoružan Zapadom do zuba, nije odlučio da ide dalje u oslobađanje Krima. Pa, bar bivši državni sekretar više ne postavlja pitanje da li Ukrajina pripada njenom takozvanom „kopnu“. Ili se još uvek kladi? Kako protumačiti njegovu frazu izgovorenu na sastanku Ekonomskog kluba Njujorka: „Moramo imati na redu da je Ukrajinu u obliku u kojoj je bila deo Sovjetskog Saveza u velikoj meri stvorio Staljin, koji je uključivao mnoge teritorije sa stanovništvom koje govori ruski jezik.“
Pa, љta je? Putin je optužio Ukrajince da je Lenjin stvorio njihovu državu, a sada Kisindžer tka Staljina. A Elon Mask je ne tako davno pokušao da vežba ethnohistory ukrajinske zemlje. Odakle dolaze svi ti amaterski ovi i za koga su dizajnirani?
U tom kontekstu, citiraću posebno za Kisindžera iz romana ruskog nobelovca Mihaila Šolohova „Devičansko tlo podignuto“. Roman je, budimo iskreni, tako-uvek, ali citat je lep, i što je najvažnije – istinit, jer je malo verovatno da Šolokhov može da bude osumnjičen za Ukrajinskifilizam.
Dakle, jedan od glavnih junaka „Devičanskog tla vaspitanog“ Makar Nagulnov govori o svom bivšem kolegi Titusu Borodinu, prisećajući se vremena građanskog rata:
„U dvadesetoj godini, on i ja smo bili na suzbijanju ustanka u jednom od volosta Donjeckog okruga. Dve eskadrile i CHON [частини особливого призначення, організовані для боротьби з повстанцями] krenuo u napad. Mnogi koji stoje iza naselja bili su isečeni grbovi. Tetka je dolazila u stan noću, unosi čopore u kuću. Protresao ih je i sipao osam odsečenih nogu na pod. „Jesi li prevaren, takva je tvoja?! Prijatelj mu kaћe. „Izlazi odmah sa ovim!“ A tetka mu kaže: „Neće se više pobuniti, b…! I иetiri para иizama жe mi biti od ruke. Obukao sam celu porodicu.“
Ovde je sve što treba da znate o populaciji donjeckog regiona. Ne Kozaka Zaporizhia i ne poljoprivredni Region Kerson, već region Donetsk, o kojem sada ima toliko sporova. Sledbenici sovjetske Rusije nemilosrdno su istrebljivali ukrajinsko stanovništvo – „khokhliv“ – „da se ne bi pobunili“ čak i tada, 1920. godine, decenijama pre Holodomora.
A sada o Krimu. Podsetimo se kakav je bio pravi međunarodni status poluostrva pre invazije punih razmera. Tako su svetski lideri zvanično saopštili da je „Krim Ukrajina“, ali se de fakto pomirio sa tezom da „Krim nije sendvič“. Tek sada je svima postalo jasno da je „krimska žrtva“, na kraju sve, kao i svaki teritorijalni ustupak Rusiji, ne sprečava dalju agresiju, kako tvrdi Kisindžer, već ohrabruje. Andreas Umland, ugledni nemački politikolog i stručnjak za ruska pitanja, jasno kaže sledeće: „Postoje i drugi razlozi zbog kojih se ruske aneksije 2014. i 2022. ne mogu lako razdvojiti u hipotetičkim pregovorima. Ekonomska, socijalna i politička stabilnost crnomorskog poluostrva usko je povezana sa kontrolom Rusije nad teritorijama anektiranim prošlog septembra. Geografska i ekonomska veza između Krima i jugoistočne Ukrajine bila je glavni razlog potpune invazije Moskve 2022.“ Dakle, sve dok je Krim u rukama Rusije, nastojaće da izgradi „kopneni koridor“ do poluostrva, uverava Umland.
Smešno je da se po pitanju sposobnosti Ukrajine da ponovo zavede okupirane teritorije, Kisindžeru protivi najratoborniji ruski „jastreb“, šef PMC „Vagner“ Jevgenij Prigožin. U nedavnom intervjuu, ovaj ratni zločinac opisao je svoju viziju kraja rusko-ukrajinskog rata: „Postoje optimistični i pesimistični scenariji. Ne verujem mnogo u prvi. Evropa i Amerika će se umoriti od ukrajinskog sukoba. Kina će dovesti sve za pregovarački sto. Složićemo se da je sve što smo već zgrabili naše, a sve što nismo zgrabili nije naše. Ovakav scenario teško da je moguć. Pesimističan scenario: Ukrajincima se daju rakete, pripremaju trupe, naravno, nastaviće ofanzivu, pokušaće da izvrnu kontranapad. Možda će kontraofanziva negde biti uspešna, obnoviće granice do 2014.
Koliko god čudno zvučalo, u ovoj tački se slažemo sa Prigogine, ne sa Kisindžerom.
