Ispred gruzijskog parlamenta polako gori zastava Evropske unije. Malo dalje su okretnici koje su postavili policijski specijalci – prekasno, jer se na zidovima zgrade mogu videti antivladini, antiruski i prozapadni slogani. Prašina sa protesta se polako smiruje, ali sumrak prozapadnog puta Gruzije se, čini se, nastavlja.
Da bi se objasnio uzrok ove kontradiktorne situacije, korisno je sagledati dinamiku promena u protekloj deceniji. Početkom oktobra 2012, koalicija Gruzijski san (GM) je upravo pobedila na parlamentarnim izborima. Iznenađenje je bilo znatno ne samo među političarima Ujedinjenog nacionalnog pokreta (UNM) koji su podržali predsednika Mihaila Sakašvilija (iako je umor njihove vladavine očigledno bio opipljiv), nego i unutar same pobedničke koalicije. Svet prati da li je Gruzija spremna za miran i transparentan prenos vlasti. I nema naznaka da će to biti glatka tranzicija.
Pročišćenje državnih struktura i borba protiv korupcije i nepotizma doveli su do stvaranja nove administrativne elite, politički potpuno zavisne od Sakašvilija. Od dolaska na vlast 2004. Koncentracija moći u hijerarhijskoj strukturi značila je da su oni koji nisu bili potpuno nekritični u pogledu Sakašvilijevih odluka izgubili mogućnost unosnog prisustva u biznisu i politici. Otpor ovoj praksi bio je podsticaj za krvavo potisnute proteste 2007, 2009. i 2011. godine. Apel ovih pokreta društvenih protesta pomogao je da se gruzijska opozicija konsoliduje oko jednog cilja: uklanjanja Sakašvilija sa vlasti.
Centralna ličnost u ovom procesu bila je Bidzina Ivanišvili, gruzijski biznismen koji se obogatio krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina u Rusiji. Dugi niz godina blisko je sarađivao sa Sakašvilijem i finansirao svoje projekte, ali je na kraju postao njegov neumoljivi antagonista. Ivanišvili je takođe uspeo da pridobije prozapadne političare koji su još uvek bliski UNM-u i Sakašviliju, kao što su lider Republikanske partije Dejvid Usupašvili i lider slobodnih demokrata Irakli Alasanija. Oni su odgovorni za uspešnu koordinaciju prenosa vlasti. Nema naznaka da bi Gruzija – model postsovjetske transformacije, svetla tačka na mračnoj mapi azijskog autoritarizma – mogla da odstupi od prozapadnog kursa koji je trajala pre osam godina.
Nasuprot konvencionalnom zapadnom narativu o transparentnosti i revolucionarnim promenama, Sakašvili i Ujedinjeni nacionalni pokret apeluju na tradicionalne mehanizme i standarde gruzijskog upravljanja koji su prisutni ovde u sovjetsko, carsko i pred-kolonijalno vreme. Oni su u suprotnosti sa proklamovanim sloganima i zasnovani su na sistemu zasnovanom na pokroviteljstvu, neformalnim vezama i eksploataciji tehnologija moći i dovode do antagonizma i polarizacije.
Konsolidacija i slika neprijatelja
UNM postaje parlamentarna opozicija, ali glavni protivnik gruzijskog sna, simbola Ružine revolucije i Brutalnog poraza Sakašvilija u ratu u avgustu 2008. Ivanišvili, sada premijer, od početka je bezuspešno tražio njegovu ostavku. Borba se odmiиe viљe od godinu dana, i nema sumnje da je u pitanju suživot gruzijskog raison d’etat. Međutim, to je lična stvar, a ne pitanje pogleda na svet – od početka svoje vladavine Ivanišvili je naglasio da su pridruživanje EU i NATO takođe njegovi spoljnopolitički prioriteti. Umesto toga, on smatra da je garancija stabilnosti u regionu i zaštita od potencijalnog novog oružanog sukoba normalizacija odnosa sa Rusijom.
Krajem oktobra 2013. godine, Đordi Margvelašvili je, uz podršku vladajuće koalicije, pobedio na predsedničkim izborima u prvom krugu, ispred Davida Bakradzea iz UNM-a. Zapad, preko organizacija za posmatranje izbora, kao što je OEBS, izražava svoje odobrenje – ovo je istorijski dan za Gruziju, trijumf demokratije. Tužilaštvo optužuje Sakašvilija za zloupotrebu položaja, posebno u vezi sa protestima 2007. On lično smatra da je to politički motivisan progon. Uskoro, bivši predsednik postaje politički otpadnik koji je proganjan u Gruziji sa pismima o nalozima za pritvor.
Posle pobede, Ivanišvili izjavljuje da je uradio svoj posao – smenio je Sakašvilija sa vlasti. On 20. Međutim, on napušta svog najodanijeg vojnika Iraklija Garbilija na mestu premijera, što takođe utiče na druge važne funkcije.
Sakašvili neće fizički preživetiu Gruziji (on beži u Evropu preko Turske, gde počinje široko javno prijavljenu kampanju podrške svom cilju). Njena senka, međutim, visi nad gruzijskom politikom. Na kraju svega, on je bio lice revolucije, stajao je sa ružama u parlamentu, on je bio taj koji se družio sa zapadnim liderima, to je bilo vreme kada je Gruzija postala svetionik demokratije na postsovjetskoj mapi, on je bio taj koji je pogoršao odnose sa Rusijom, tražeći reintegraciju Abhazije i Južne Osetije.
Lideri koalicije ne mogu da prihvate da se diskreditovani bivši predsednik tretira kao partner na Zapadu i pažljivo prati kao potencijalnu pretnju procesu tranzicije. Zato čine sve što je u njihovoj moći da potpuno izbrišu Sakašvilijeve zasluge i prisustvo iz javnog prostora. Njegovi uspesi – kao što su reforma snaga bezbednosti, praktično iskorenjivanje korupcije iz javnog života, pooštravanje granica ili razvoj infrastrukture – redovno obezvređuju političare u vladajućoj stranci i poslušne medije. Međutim, Ivanišvili i njegovi imenovani brzo shvataju da Sakašvili, čak i odsutan, može postati izuzetno koristan kao simbol najgoreg. Konsolidacija sopstvenog biračkog tela na osnovu privlačnosti prema ličnosti neprijatelja, formiranje očekivanih stavova kroz politiku straha od povratka inkarnirajućeg zla je, na kraju svega, jedan od najupadljivijih mehanizama politike. Sakašvilijevu kartu posebno igra premijer Garibašvili, koji je takođe odgovoran za stvaranje oštrog biračkog tela među onima koji su izabrali GM kao jedinu alternativu UNM-u.
Krize i raskidi
Prva velika kriza u koaliciji dogodila se u novembru 2014. godine, kada se činilo da je sve u redu – u aprilu je Gruzija potpisala Sporazum o pridruživanju sa EU. Popularni ministar odbrane i lider Slobodnih demokrata Irakli Alasanija izgubio je funkciju posle hapšenja šest zvaničnika njegovog ministarstva optuženih za proneveru javnih sredstava. Alasanija ovo vidi kao napad na evroatlantsku bezbednosnu strategiju i povlači svoju grupu iz koalicije. Kao bivši diplomata sa kontaktima na Zapadu, on je idealno postavljen da simbolizuje prvi veliki šok za veru u namere GM-a da nastavi kurs Gruzije koji je bio 2004.
Reakcija Ivanišvilija bila je brza – konfrontacioni i debeli Garibašvili podnosi ostavku, a zameniće ga bivši potpredsednik vlade i ministar inostranih poslova i nekadašnji ministar ekonomije, delikatni i diplomatski Đorđi Kvirikašvili. On naglašava zapadne aspiracije; Kao finansijer, on takođe teži ekonomskoj integraciji privlačenjem stranih investicija. Strategija funkcioniše – vraća se poverenje Zapada u GM.
Predizborna kampanja 2016. dolazi, a sa njom i novi sukobi unutar koalicije. To nije iznenađujuće, imajući u vidu da je čine demokrate na slobodnom tržištu, nacionalisti, „siročad“ Eduarda Ševardnadzea, pa čak i postkomunistička nomenklatura. Svemoćni sekretar stranke Kakha Kaladze kaže da je dezintegracija neizbežna. Problem je u tome što se republikanci Dejvida Usupašvilija, najliberalnijeg i prozapadnog krila koalicije, povlače iz nje. To, na kraju, nije važno, jer je opozicija slaba, podeljena, nema lidere i, pre svega, ideje za predizborna obećanja i politički program. Stoga su ponovni izbori jednako neizbežni – GM pobeđuje sa velikom razlikom, dobivši 115 od 150 mesta u parlamentu. Puna snaga postaje stvarnost, a moguće je započeti i dobru staru naviku koncentrisanja administrativnih resursa i zacementiranja neformalnih mreža veza.
Ukupna snaga
Drugi kadar nam je omogućio da započnemo potpuno otvorenu utakmicu. Postepeno se formira potpuno nova elita, potpuno zavisna od Ivanišvilija, koji pored Garbišvilija i Kaladzea uključuje i ličnosti kao što su Irakli Kobakhidze i Vakhtang Gomerauli. Prvi je profesor prava, drugi je Ivanišvilijev bivši lični telohranitelj. Postoji klijentelista sistem moći zasnovan na patronažnim odnosima, u kojem guste mreže političkih i poslovnih veza uvek završe vodeći do Ivanišvilija, koji, kao i demiurge, vuče konce u sopstvenom lutkarskom pozorištu.
Do sredine drugog mandata još uvek je postojala pojava pristojnosti – Kvirikašvili je zamenjen bezbojnim i teško ga je prepoznati Mamuka Bakhtadze. Međutim, to nije bilo važno protiv pozadine Ivanišvilijeve odluke da se vrati u politiku – u aprilu 2018. izabran je za predsednika stranke kako bi, kako je tvrdio, sačuvao jedinstvo koalicije. Približavali su se predsednički izbori, a GM više nije mogao da priušti da ima preterano autonomnu ličnost na vrhu, a kamoli pobedu opozicije. Kandidat vladajuće stranke ovog drugog je diplomata Salome Zourabishvili, ministar inostranih poslova pod Sakašvilijem (koji mu se pridružio 2005. godine – ed.). Njegova najveća prednost, u smislu GM-a, je odsustvo političke pozadine, izražajnosti i sopstvenog mišljenja. Ivanišvili su preračunati – Gruzijci više bezumno ne prihvataju sve što im vlast nudi, a opozicioni kandidat Grigol Vashadze ima realne šanse za pobedu. Strahujući od poraza Zurabišvilija, pre drugog kruga, Fondacija Kartu, koja pripada Ivanišviliju, obećava vraćanje dugova za 600.000 građana – da li je moguće bolje definisati fenomen podmićivanja birača?
Početkom juna 2019. izbili su masovni protesti, ovog puta kao rezultat posete ruskog poslanika Sergeja Gavrilova gruzijskom parlamentu, koji je dozvolio sebi da sedi u fotelji predsedavajućeg parlamenta. Izgledalo bi kao sitnica, ali u zemlji prožetoj tako dubokim postkolonijalnim sindromom, evocirala je sećanja na situaciju carskog i sovjetskog porobljavanja. Protesti su bili ozbiljno potisnuti, ali neprijatelj društva nije bio Ivanišvili, već ministar unutrašnjih poslova Đorđi Gaharija.
Međutim, ne za svakoga – neki Gruzijci su ga smatrali teškim političkim liderom, šerifom koji se ne plaši donošenja teških, kontradiktornih odluka. To je pre svega žestoko biračko telo GM- a, koje u svakom protestu vidi inicijativu omraženog UNM-a, jer tako mediji naklonjeni vladi predstavljaju problem. Međutim, oni su i najsaglamtivniji Gruzijci, za koje je Zapad odgovoran za uništavanje tradicionalnih vrednosti. Zbog toga je za GM bio idealan kandidat za kampanju i borbu za naknadne reizbore, posebno u uslovima u kojima politička konkurencija nema prostora za kompromis. Imajući to u vidu, on je bio taj koji je zamenio Bakhtadija na mestu premijera, što su mnogi demonstranti uzeli kao šamar.
Gruzijci su vičeva nacija, protesti nisu samo vid izražavanja otpora ili podrške, već i način trošenja slobodnog vremena koji pruža mogućnosti za društvene interakcije. Demonstracije 2019. imale su drugu, mnogo važniju dimenziju, razlikovale su se od demonstracija 2007, 2009. ili 2011. godine. Na scenu je stupila nova generacija – milenijalci i „Zetas“. Na protestima su uglavnom bili mladi ljudi, isti mladi ljudi koji su godinu dana ranije izašli na ulice zbog brutalnih policijskih pretresa noćnih klubova u Tbilisiju. Potom su protesti mladih ljudi koji su tražili reformu restriktivne politike droge eskalirali u antivladine nerede, tokom kojih su se liberalna omladina sukobila sa nacionalističkim kontraprotestima.
To su ljudi koji su formirani civilizovano posle Ružine revolucije, za koje se ideja Zapada više ne svodi na pitanje antiruskih i antisovjetskih, obećanja o boljem kvalitetu života i boljim putevima. Ova generacija, otvorena za druge, tolerantna, sekularna, pluralistička, bez kompleksa, obrazovana na Zapadu i razume svoje vrednosti. Ukratko, radikalno se razlikuje od imaginarnog tipa idealnog gruzijskog građanina kojeg je stvorila pravoslavna crkva: tradicionalista, konzervativac koji Vidi Zapad kao izvor moralnog propadanja.
Tako se ispostavilo da je ne samo gruzijska politika polarizovana, već i društvo zaglavljeno između kontradiktornih etičkih naređenja. Ko, ako ne PR narod Gruzijskog sna, nije mogao a da ne iskoristi ovaj antagonizam, koji je klijao i razvijao se sve jasnije? GM je stvorio sistem marionetskih stranaka/organizacija, radikalno desno, koji je otvoreno govorio u javnom prostoru protiv evroatlantskih integracija i podržavao proruski strateški kurs. Neki od njih otvoreno su povezani sa vlastima, kao što su stranka Moć nacije, drugi, kao što su krajnje desničarski Gruzijski marš i Gruzijska ideja. Formalno, oni su nezavisni, ali njihov narativ odgovara onima koji su na vlasti. Koristeći ovaj i ranije razvijene mehanizme, u izuzetnim okolnostima pandemije COVID-19, GM je zabeležio još jednu pobedu – u oktobru 2020.
To nisu bili potpuno transparentni izbori – administrativni resursi su iskorišćeni za ekstreme, zastrašivanje i ucenu birača bili su norma, rad izbornih institucija i, pre svega, specijalne službe su bile dvosmislene. Iako je gruzijska opozicija osporavala izborne rezultate, Zapad nije mogao da priušti da izgubi jedino pravo uporište na Kavkaskom. Procena posmatračke misije OEBS-a o izborima je pravi primer. Ali gde su vrednosti kada je geopolitika u pitanju?
Produbljivanje autoritarizma i rata u Ukrajini
Signal koji je Zapad poslao 2020. inspirisao je Ivanišvilija da produbi autoritarne tendencije i iskoristi diktatorsku moć sa zadnjeg sedišta. Trend je bio toliko jasan da je čak i premijer Gakharija okrenuo leđa Ivanišviliju, tvrdeći da se ne slaže sa nepotizmom i političkom korupcijom. Zajedno sa njim nekoliko poslanika napustilo je Gruzijski san, koji je oslabio parlamentarnu većinu, ali je ojačao jedinstvo jezgra stranke. Lojalni vojnik Garibashvili se vratio na funkciju. 2021. je označena intenzijom ekonomske krize kao rezultat pandemije, a samim tim i sarastuće socijalno nezadovoljstvo. Istovremeno, zatvorena priroda sistema postajala je sve očiglednija, pre svega zbog pojačane kontrole nad pravosuđem i medijima. I desilo se nešto još nedostojnije: prevezen na zadnje sedište automobila preko zelene granice u Gruziju, Sakašvili se vratio i odmah je zatvoren.
Manevrisanje između Istoka i Zapada prestalo je da bude moguće 24. februara 2022. godine. Agresija Rusije na Ukrajinu zahtevala je jasnu definiciju pravca sopstvene politike: da li biti na strani Ukrajine, koja je podržavala Sakašvilija i omogućila mu da preživi politički, ili na strani Rusije, gde većina gruzijski političari, uključujući i samog Ivanišvilija, imaju unosne poslovne interese. Na čisto simboličnom nivou – kao i tokom glasanja u UN – Gruzija je stao na stranu Zapada. Na narativnom nivou, posebno izjavama usmerenim na zapadnu publiku, naglašava se i prozapadni, antiruski kurs.
Važno je, međutim, da stvarne političke odluke grupe budu potpuno neusklađene sa sopstvenim diskursom. Osim besmislenih gestova, ne postoji stvarna podrška, na primer, u vidu pridruživanja sankcijama, a gruzijska ekonomija ima veliku korist od saradnje sa Rusijom – nije slučajno što Gruzija doživljava ekonomski rast. Garbibašvili takvu politiku naziva pragmatičnom – to je navodno jedini mogući put za Gruziju, a miroljubivi GM čini sve da se kavkaska republika ne pretvori u drugi front u ratu Zapada protiv Rusije. Naime, Ivanišvili je vrlo brzo shvatio da ruska agresija u Ukrajini može da mu donese stvarnu političku i poslovnu korist. Rusi koji dolaze u Gruziju su uglavnom mladi, preduzimljivi, sa finansijskim i kulturnim kapitalom, tako da je prilično pragmatično pristati na njihovo prisustvo u zemlji. I to je, zajedno sa mogućnošću da ostane transportno čvorište u Rusiji iz Jermenije i Irana, omogućilo Gruziji da se oporavi od pandemije kolapsa.
Neuspeh Gruzije da dobije status kandidata za članstvo u EU zajedno sa Ukrajinom i Moldavijom sredinom prošle godine naveo je Evropsku komisiju da formuliše dvanaest kriterijuma koje Gruzija mora da ispuni da bi dobila taj status. Ovi kriterijumi su u suprotnosti sa osnovnim mehanizmima moći koje koristi GM, kao i njegovim stvarnim interesima. Na kraju svega, oni se tiču de-oligarhizacije i depolarizacije politike, unapređenja vladavine prava ili pitanja slobode medija i nezavisnosti pravosuđa. Jasno je da je zahtev za de-oligarhizacijom politike u suprotnosti sa interesima Ivanišvilija. Međutim, depolarizacija takođe ne služi vlastima, s obzirom da je demonizacija i, u najmanju ruku, dehumanizacija protivnika tipično sredstvo politike na Kavkaskom.
Politička priroda Južnog Kavkaa je antagonistička. To znači da se, u suštini, politika shvata kao prostor sukoba, bez mogućnosti agonističkog suživota, a kamoli moguće saradnje za opšte dobro. Ovo tumačenje se odnosi i na opoziciju. Stoga je teško zamisliti da zahtev EU za borbu protiv polarizacije može da se ispuni, posebno kada zatvoreni Sakašvili ostane takav instrument u rukama Ivanišvilija.
Da bi pobedio na sledećim izborima, Ivanišvili je potrebna polarizacija, koja se može održati samo antagonizmom u društvu – to se mora postići napadima na medije, uključujući hapšenje Niki Gvaramij, direktora opozicionog TV kanala Mtavari, i pokušaje da se ograniče mogućnosti opozicionih novinara i medijskih kuća, koje bi, kao i nevladine organizacije, trebalo da budu predmet zakona o stranim agentima. Cilj napada na civilno društvo, čiji je deo privremeno blokiran Zakonom o stranim agentima, takođe treba da posluži.
Mladim prozapadne demonstrante Ivanišvili je bio potreban kao negativna hrana za biračko telo, koje smatra da je GM jedini garant mira. Ovo je produbljivanje upotrebe postojećih političkih praksi neophodnih za održavanje vlasti 2024. I iznad svega, to je nastavak sporog povlačenja sa Zapada, započetog od samog početka. Istovremeno, Ivanišvili zna da je Evropi potrebna Gruzija zbog njene strateške pozicije, a takođe i zbog toga što bi njen odlazak bio aksiološki i neuspeh imidža. Čini se da opasnost od potpunog skretanja ka Rusiji funkcioniše.
Između brze promene i produženog prosleđivanja
Ciklus kontinuiteta i promena u gruzijskoj politici svodi se na prilično jednostavan mehanizam. Opozicija se konsoliduje za razliku od koncentracije moći, autoritarnih tendencija i konsolidacije klijentelističkog modela odnosa. Vlasti jačaju svoj kurs, što samo dodatno polarizuje političku scenu i radikalizuje protivnike vlasti. Na kraju svega, po pravilu, kao rezultat nasilnih uličnih protesta ili čak otvorenog unutrašnjeg sukoba ili građanskog rata, došlo je do promene vlasti. Gruzijski san ima još veći legitimitet jer je stekao vlast putem izbora. Međutim, svojim postupkom, ona je krenuo putem konfrontacije, na kojoj jeAniši su bili Sakašvili, Ševardnadze i Gamsakhurdia.
U kontekstu agresivne neoimperijalističke politike Ruske Federacije, ovog puta promene mogu imati mnogo tragičnije posledice. Pored istorije ponovljenih uličnih revolucija koje su rušile vlade i predsednike i, poslednje, ali ne i najmanje važno, heroje na spomenicima i imenima ulica, periodi potpunog porobljavanja od strane strane sile, nesrazmerno dugi u poređenju sa onima o nezavisnosti, takođe su važan deo istorijskog iskustva Gruzije. Možete da se vratite daleko – u arapsku vladavinu u ranom srednjem veku ili u moderno doba, odnosno u Gruziju, podeljenu između Otomana i Safavida, ili na carsku, a potom i sovjetsku podređenost Moskvi. U ovim dugim periodima zaključuju se najponižavajući trenuci zavisnosti, nemoći, nasilja nametnutog spolja, kao i sramni primeri oportunizma, kolaboracionizma, kunktatorizma elite i funkcionera.
Strah od svemoćnog cara koji vlada neo-totalitarnom državom je značajan, ali posledice izbora hibridnog puta, polu-mere i izbegavanja mogu biti tragične u njihovim posledicama.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektivno ogledalo: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina je izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće Ili diskutuj o istoriji, minskom ćorsokaku
Originalni naslov članka: Jak zbudować klientelistyczny autorytaryzm pod fasadą demokracji
