"Imamo zajedničko iskustvo zanimanja"Litvanski volonteri o pomoći Ukrajini

Litvanija je nesumnjivo jedna od onih zemalja koje su od prvih dana ruske invazije postale jedan od lidera u pomaganju i Ukrajini i Ukrajincima. Govorimo o državnoj pomoći, velikim fondovima i ogromnom broju volonterskih grupa koje nose sve što im je potrebno za Ukrajinu.

Jednu takvu grupu predvodi Tsvaika Paukstaitis. Ujedinjuje istoumne ljude i donosi pomoć našoj zemlji u vrednosti od više miliona evra. Pored toga, volonter čini mnogo napora da osigura da njegovi sunarodnici nauče što više o Ukrajini. On prikuplja pomoć, onda je, zajedno sa istoumno orijentisanim ljudima, donosi u Ukrajinu, a onda pokazuje našu zemlju svojim prijateljima. On veruje da će na taj način oni to bolje razumeti i pomoć će biti više usmerena na to.

Tsvaika Paukstaitis je zajedno sa svojim kolegama posetila Lviv, Karpate, Žitomirov region, a takođe je posetila Irpin i Buhu, odakle su kući doneli ne samo rečite fotografije, već i zahteve.

Tokom sledeće posete volonterske grupe Lvivu, razgovarali smo sa Tsvaikom Paukstaitisom i njegovim kolegama o tome zašto i kako nam pomažu u ratu.

Molim vas recite nam kada ste poиeli da pomaћete Ukrajini.

Čim je počela invazija punih razmera, prvih dana, počeli smo da radimo sa izbeglicama. Međutim, onda se priliv izbeglica smanjio, a broj ljudi koji rade sa njima se povećao. Onda sam poиeo da vozim automobile napred. I od tada, naša grupa volontera radi ovako: skupljamo ono što nam treba i vodimo ih u Ukrajinu. Ali, čini mi se da je i nama važno da ne transportujemo samo transportnu pomoć, stalno pokušavamo da vidimo nešto u Ukrajini, komuniciramo sa Ukrajincima, vodimo ljude da im pokažemo Ukrajinu. Da ljudi ne bi mislili da ovde postoji samo rat, postoji samo tuga.

Neophodno je upoznati naše zemlje ne samo u ratno vreme, već se i u mirnodopsko vreme nekako držati zajedno. Na kraju svega, ljudi žele da pomognu, ali im je mnogo lakše da to urade ne samo iz simpatija, već i kada su zainteresovani za Ukrajinu, kada zamisle o čemu se radi.

Šta vam je bio podsticaj da se tako aktivno angažujete da pomognete Ukrajini?

Razumem kakav je to rat. Pre rata, bio sam u Ukrajini nekoliko puta na Maidanu, a onda smo putovali sa prijateljima. Pored toga, mi u Litvaniji smo zamišljali da može doći do rata, takođe smo se pripremali za ovaj rat. Ali Rusija je bila ograničena činjenicom da smo uspeli da se pridružimo NATO-u, inače, možda, ovaj rat je odmah počeo sa nama i vama. Bio sam vojnik, i kada ste bili napadnuti, shvatio sam da je moja dužnost da budem ovde i pomognem. Ne mogu još da idem na front, kao vojnik (ali znam mnogo Litvanaca koji se bore za Ukrajinu). Za sada pomaћem ljudima.

Imamo zajedničko iskustvo zanimanja, prošli smo kroz mnogo toga da bismo stekli nezavisnost. Sećamo se svega. Dobro znamo sa kim imamo posla, iz prve ruke.

Molimo vas da nam kažete više o tome kako je sam proces pomoći organizovan, odakle uglavnom dolaze sredstva.

Obično su to donacije običnih ljudi. Pomažu nam i organizacije, kao što su bolnice. Mnogi ljudi žele nešto da urade. U prvim danima bilo je veoma lako sastaviti autobus uz pomoć u jednom danu. Bilo je tri ili četiri autobusa u isto vreme. Sada je komplikovanije, ali ideja i dalje funkcioniše, ljudi ne zaboravljaju i pokušavamo da podsetimo.

Da li su se zahtevi vremenom promenili?

Da, stalno se menjaju. U prvim danima, sve je bilo potrebno. Bilo je vremena za pancir, kacige, okretnice. Sada izgleda da ima dovoljno okreta. Zimi su donosili generatore. Svi u Litvaniji su ih lovili, ponekad im je bilo teško da ih dobiju. Sada donosimo uglavnom lekove za vojsku.

U većini postsovjetske zemlje devedesetih na vlast su došle demokratske snage, a onda se dogodila osveta. Kako je Litvanija uspela to da izbegne?

Čini mi se da smo u NATO, Evropsku uniju prilično brzo, postali su sigurnost za nas. Upravo sam imao vremena.

Da li je prilično stroga jezička politika u vašoj zemlji uticala na te procese?

Uvek smo, čak i pod sovjetskom vlašću, razvijali litvanski jezik. Nije bilo potpune rusifikacije, to je tačno. Posle januarskog ustanka 1863, litvanske knjige su zabranjene. A posle toga, ljudi su počeli da premeštaju knjige preko granice. Litvanski jezik je tajno proučavan iz tih knjiga. Uvek smo ga imali. Međutim, našim susedima u Letoniji je teže, jer ima dosta stanovništva koje govori ruski.

Uzgred, da li su aktuelni „relokanti“ iz Rusije, koji masovno odlaze u Letoniju, i odlaze kod vas?

Mnogo manje, ovde im nije baš udobno.

Znam da su Evropljani ponekad spremni da se žrtvuju za izbeglice, ali zapravo ne žele da daju novac za vojsku. Ima li ovako nešto u Litvaniji?

Ne, izgleda da nemamo to. Takođe smo se pripremali za ovaj rat, sve nam je blizu. Zapadu je teško da poveruje da govorimo o teroristima sa kojima je nemoguće pregovarati. Nisu videli, nisu živeli sa tim, nisu naišli, nisu razumeli o čemu se radi. I naљi ljudi su umrli u hiljadama u Sibiru. Imamo zajedničku istoriju sa Ukrajincima, tako da sve razumemo.

Kada komunicirate sa ljudima na svojim putovanjima, kakva je njihova reakcija?

Možda uglavnom komuniciramo sa ljudima sa kojima volontiramo, ali jasno govorimo istim jezikom.

Bili smo u Buhi i Irpinu, razgovarali smo i sa ljudima tamo. Pokazane su nam kuжe koje su izgorele. Pokuљali smo bar malo da pomognemo ovim ljudima. Preneli su šta su tražili. To je tako mala poenta pomoći, ali ciljana. I radićemo to do tvoje pobede.

Foto: Matas Vaisnoras i iz arhive Tsvaika Paukstaitis