Ruski diktator Vladimir Putin je prošle nedelje preduzeo snažan korak koji će dugoročno pogoditi težnje evropske integracije jednog dela gruzijskog društva. Putin je ukinuo vizni režim za državljane Gruzije, a takođe je ukinuo zabranu putničkih letova sa ovom južno-kavkaskom zemljom. Da bismo razumeli situaciju: vizni režim između Rusije i Gruzije uveden je 2000. godine, a 2012. samo četiri godine posle „rata 08.08.08“, tadašnji predsednik Gruzije Mihail Sakašvili ukinuo je vize Rusima. Rusija nije preduzmela takav korak.
Dobro ste razumeli – nije agresor bio taj koji je otkazao vize za žrtvu kao nadoknadu za svoj zločin, već je naprotiv, zemlja žrtva dozvolila predstavnicima agresorske zemlje da uđu na njenu teritoriju bez izdavanja viza. A sada, na vrhuncu rata u Ukrajini, Putin se smiluje Gruzijcima.
U samoj južnokandijskoj zemlji vlasti su ovu vest doživljavale pozitivno, jedina koja je direktno Putinovu odluku nazvala provokacijom bila je predsednica Salome Zourabishvili. Mišljenja u društvu su podeljena: ruski mediji su, naravno, počeli da pišu o radosti sa kojom su građani Gruzije doživljavali ukidanje ruskih viza, ali ima i onih koji imaju suprotno mišljenje. Generalno gledano, u gruzijskoj politici nema značajne negativne reakcije na neočekivani geopolitički potez Kremlja. I to pomalo iznenadilo, a ponekad i zgrozilo Ukrajince. Kažu, kako je – Rusija je napala Ukrajinu, a braći Gruziji je drago što im je dozvoljeno da putuju bez viza u tu agresorsku zemlju.
A ovde je vredno setiti se istorije od pre 15 godina. Taman kada su ruske trupe pod formalnom komandom tadašnjeg vrhovnog komandanta Dmitrija Medvedeva prešle demarkacione linije u pravcima Abhaza i Južne Osetijane i pokrenule „mirovnu operaciju“. Podsetimo se reakcija Ukrajinaca na taj rat protiv njihove braće Gruzije. A reakcija je bila takva da je čin predsednika Viktora Juščenka, važan i, ne plašim se ove reči, herojski, kada je zajedno sa predsednicima Poljske i Baltičkih država odleteo u Tbilisi da podrži Sakašvilija i Gruzine, pozitivno ga je doživela manjina domaćeg društva.
I ne samo društvo. Narandžasta koalicija, koja je u to vreme činila malu, ali i dalje većinu u Verkhovna Radu, nije glasala za rezoluciju u kojoj je Rusija nazvana agresorom. Štaviše, veći deo ove koalicije, pod kontrolom premijerke Julije Timošenko, imao je suprotno mišljenje po tom pitanju. Na primer, novinari su izvukli iz lidera frakcije bloka Julije Tajmošenko Ivana Kirjenka priznanje Gruzije kao agresora.
Sama Timošenko je bila na razgovorima o gasu u Moskvi u tim teškim danima, gde se kikotala na šale premijera Vladimira Putina o Sakašviliju. Ukratko, u ukrajinskom društvu nije bilo jedinstva, čak ni u njegovom narandžastom delu. I to uprkos činjenici da su neki mudri mediji već tada, u avgustu 2008, nedvosmisleno napisali: „Ukrajina će biti sledeća“.
Zbog toga su i ukrajinska politička elita pre 15 godina i gruzijska sada izabrale sopstvene ekonomske interese umesto principa i odbrane međunarodnog prava. I to je tipično kako za ove tako i za ove likove (Timošenko i Ivanišvili), kao i za postsovjetski elitu uopšte.
Ali u ove dve situacije postoji jedna ozbiljna razlika. Reakcija Ukrajinaca – unutar i izvan parlamenta – odigrala se pre agresije Rusije na Ukrajinu. Dok se trenutna gruzijska istorija desila posle rata. Naravno, ovaj izgovor je takav – ali bar ukrajinski političari nisu pregazili svoje ubijene, za razliku od gruzijskog. (Podsetite se da je za nekoliko dana koji je trajao „rat 08.08.08“, poginulo skoro 200 gruzijski vojnika i više od 200 civila ove zemlje).
Pa, Gruzijci, koji navodno žele da idu u Evropu, ali istovremeno pokušavaju da zarade na „relokantima“ i redovno glasaju za stranku apsolutno proruske političarke (i ruskog oligarha) Bidžine Ivanišvili, napravili su svoj izbor. Izbor o kojem Larysa Burakova izgleda mora da napiše novu knjigu pod nazivom Zašto Džordžija nije uspela. Ukrajina će morati da izvuče važan zaključak iz sve ove istorije.
Pre ili kasnije, rat koji je Rusija oslobodila protiv naљe drћavu жe se zavrљiti. A Ruska Federacija će verovatno ostati unutar svojih trenutnih granica, kao i, verovatno, uz istovremeno održavanje trenutne kontrole FSB nad formalnom političkom snagom zemlje. A to će neminovno značiti da će Kremlj na neki način pokušati da uspostavi odnose sa posleratnim ukrajinskim vlastima. I to ne nužno da bi se dobilo vreme i prilika da se pripremimo za novi rat – već bar u cilju vraćanja „mekog uticaja“ na ukrajinsko društvo i političke elite naše zemlje.
I u ovom trenutku biće važno da ne zaboravimo lekciju naše suseda u crnomosadnom regionu. Koji je, u želji da savlada progresivnog, ali pomalo autoritarnog lidera zemlje, glasao za proruske snage, što je dovelo do suspenzije evropskih integracija, koje bi u budućnosti mogle čak i da se pretvore u upadanje u najnoviju rusku zamku – kako god da se zove, Carinsku uniju, CSTO ili nešto treće. Postsovjetski prostor je sada i nekoliko budućih decenija u takvom stanju da niko neće moći da sedne, umotan u beli mantil. Vreme je da izaberemo na čijoj ste strani vi i vaša zemlja u novoj konfrontaciji između demokratskog Zapada i autoritarnog Istoka.
I Ukrajina mora da zapamti da želja da se pregaze sopstvene prolivne krvi na bojnom polju radi male ekonomske koristi može da se pretvori u velike političke probleme. I kad bi samo oni… Samo, za današnju Gruziju, sve tek počinje. A posledice zbližavanja sa Moskvom, koja je spremno učinila ustupke svom bivšem neprijatelju, ipak će se osetiti u Tbilisiju.
