Glavna tema poslednjih dana u Rusiji je eksplozija u kafiću u Sankt Peterburgu Street Food Bar br. 1. Jedan od najpoznatijih skororatnih likova zemlje agresora, rodom iz Makiivke, Maksim Fomin, poznat u Telegram kao „ratni brod Vladlen Tatarski“.
Odmah posle eksplozije, kada se saznao za smrt pro-kremljskog medijskog propagandiste, pojavile su se različite verzije ko stoji iza ove eksplozije, koji je imao koristi od smrti popularnog „ratnog broda“ u šovinističkim ruskim krugovima. Tako su ruski zvaničnici momentalno izmislili verziju umešanosti u likvidaciju Tatarskog u isto vreme i ukrajinskih specijalnih službi i ruske opozicione Fondacije za borbu protiv korupcije Alekseja Navaljnog. Američki institut za proučavanje rata, koji redovno posmatra događaje kako u pozorištu operacija, tako i u oblastima pored samog rata, skrenuo je pažnju na činjenicu da se eksplozija dogodila u instituciji u vlasništvu osnivača PMC „Vagner“ Jevgenija Prigožina – navodno je likvidacija propagandiste u ovoj instituciji „crna oznaka“ odvratnom biznismenu koji je igrao sa „spasiocem“
Ko je zaista organizovao ovaj blistavi kraj kratke karijere subjekta koji je, pre zaplene Donbasa, bio banalni kriminalac i odslužio kaznu u jednoj od kazneno-popravnih ustanova u regionu, verovatno neće moći da zna. Međutim, ovo zapravo nije toliko važno. Važno je ko će biti „krajnji korisnik“, korisnik ove priče. I sa tim je situacija mnogo jednostavnija, pošto uši FSB- a, kao okosnica Putinove Rusije, prilično otvoreno štrče od dima eksplozije u Sankt Peterburgu.
Kremlj je, vreo za petama, uspeo da poveže uništenje Tatarskog sa početkom rata punih razmera – kažu, zbog sličnih incidenata (nagoveštaj eksplozija u Donjecku koje su uništile Givu, Motorolu, Zaharčenka, više nego transparentne) da smo pokrenuli „specijalnu vojnu operaciju“. Ali to je, da tako kažem, potez na spoljnopolitičkoj šahovskoj tabli, što stanovništvo Ruske Federacije verovatno neće primetiti – osim ako Solovjev i Skabeeva ne stave neophodan akcenat na to. Međutim, postoji još jedan pravac u kojem posledice likvidacije Tatarskog možda nisu virtuelno, ali sasvim realno utiču na apsolutnu većinu građana te agresortne zemlje.
Na društvenim mrežama i glasnicima, Rusi, i obični, „obični“ i aktivno-šovinistički, počeli su da postavljaju ista pitanja – šta će se dalje dešavati, kako ćemo sada živeti, ko je od nas sledeći? Ova panika podseća na raspoloženje u ruskom društvu krajem devedesetih. Taman kada je Vladimir Putin dolazio na mesto predsednika.
Bivši sekretar Saveta bezbednosti i direktor FSB Rusije imenovan je 16. avgusta za premijera Ruske Federacije. Tadašnji predsednik Ruske Federacije Boris Jeljcin, najavljujući novog, trećeg šefa vlade za godinu dana, direktno ga je nazvao svojim naslednikom. A već 31. avgusta dogodila se eksplozija u Moskvi, u tržnom centru „Okhotny Ryad“. Bio je to neka vrsta startnog pucanja iz pištolja – jer je tada počelo ono što se kratko i suvoparno naziva „eksplozijama stambenih zgrada u Rusiji u septembru 1999.“
Buynaksk u Dagestanu. Ulica Gurjanova i autoput Kaširskoje u Moskvi. Volgodonsk u Rostovskom regionu. 307 poginulih, 1700 ranjenih. Tu je bio i Ryazan, gde ih je samo budnost lokalnog stanovništva spasila od tragedije, i naterala tadašnjeg šefa FSB-a da kaže neuverljivu verziju da su to bile samo vežbe. Uzgred, sećate li se ko je bio šef glavne ruske specijalne službe? Nikolaj Patrušev. Onaj koji je sekretar Ruskog saveta bezbednosti od 2008. Onu koju su samo u poslednjih godinu dana obeležile fantastično lude izjave – kako o „zločinima nacističke Ukrajine“ tako i o tome da je „Rusija dva puta spasila SAD od kolapsa“. Kako se sada, pošto je čuo sve te Patruševe izmišljotine, njegove reči o „obuci FSB-a“ doživljavaju u podrumu visoko uzdignute zgrade u Rajazanu?
O umešanosti Federalne službe bezbednosti Ruske Federacije u te eksplozije još uvek bi se moglo glasno govoriti – barem u inostranstvu. Godine 2001, odlomci u Novoj Gazeti, a 2002. Litvinjenko je platio za svoju „izdaju“, četiri godine kasnije otrovan je polonijumom od strane bivših kolega. A iza ove „specijalne operacije“ su bili Patrušev i Putin. Kao i u napadu na Ukrajinu.
Bilo je to 1999. Sam početak vladavine Vladimira Putina. Ali, kao što je pokazala istorija Rusije koja je usledila, principi i metode FSB- a, a zapravo Ruske Federacije u celini, uopšte se nisu promenili. A sada se reči jednog od ideologa Putinove Rusije Vladislava Surkova doživljavaju sa iskrenim sarkazmom (smislio je koncept „Jedinstvene Rusije“, on je bio taj koji je promovisao ideju „suverene demokratije“, stvorio je takav fenomen kao što su omladinski pro-Putinovi pokreti, „novi Komsomol“), koju je novinarka Olena Tregubova navela u svojoj knjizi „Basne kopača Kremlja“. Prema rečima autorke najkontroverznije ruske knjige iz 2003. godine (sama Tregubova je ubrzo napustila domovinu posle eksplozije na vratima svog stana), Surkov joj je pričao o tome kako poštuje složene konstrukcije, a jednostavne grube odluke su primitivac koji nije dostojan tako velike zemlje kao što je Rusija.
Od tada su prošle dve decenije – a šta vidimo? A vidimo da tandem FSB-Kremlj i dalje deluje u formatu primitivnih provokacija i krvavih „specijalnih operacija“. A kada situacija prevaziđe ove KGB šeme u svet stvarne politike… Putin, koji je, kako kažu njegovi obožavaoci, „nadigrao sve“, nije mogao da savlada ni neiskusnog ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog u formatu „Normandije“ na diplomatskom frontu, odlučivši, kao krajem devedesetih sa Čečenijom, da jednostavno započne rat, nazivajući ga operativnim pseudonimom prema staroj navici. I tako uvek – ili ubiti ili kupiti. Ova mizantropska struktura nije izmislila ništa novo, čak ni od 1999. godine, već iz gustih sedamdesetih, kada je Putin došao u Komitet za državnu bezbednost. A sada neжe izmisliti.
Međutim, postoji jedna fundamentalna razlika između bombaških napada na kuće 1999. Tada je društvo, uz pomoć specijalne operacije FSB, dovelo do ideje da bi bilo bolje da razmene svoju slobodu za bezbednost i udobnost. I takođe, nakon što su cene nafte počele naglo da rastu početkom ovog veka – za bogatstvo pa čak i (za neke) bogatstvo. Stoga je do određene tačke, takav nepisani „društveni sporazum“ između vlasti Kremlja i ruskog naroda čak delovao korisno za ovo drugo. Sada je situacija potpuno drugačija.
Kremlj više nema šta da ponudi narodu. Bezbednost – jer će sa svakim narednim danom nastavak „specijalne vojne operacije“ u Rusiji biti sve gori i gori. Uzgred, to neжe biti samo eksplozije. Rusi će se i dalje gušiti u talasu kriminala koji su isprovocirali „SVO veterani“, posebno oni koji su se vratili kući iz zatvora posle šest meseci službe u „Vagneru“ (a takvi slučajevi su već zabeleženi u ruskom hinterlendu, ali ovo je tek početak). Rusi su već osetili šta je „delimična mobilizacija“ i kakve su žrtve ispale. A onda će se samo pogoršati, jer će nedostatak opreme i veština komandovanja biti nadoknađeni uobičajenim, Žukovskim (ili već možemo reći „Gerasimov“?) metodom – bacanjem neprijatelja živom masom.
Kremlj neće moći da ponudi u zamenu za još jedno zatezanje šrafova i prosperitet, jer su Rusija na početku nule i Rusija 2023. potpuno različite priče. Sankcije, ma koliko Putin uveravao u svojim obraćanjima parlamentu, već su nanele razoran udarac ruskoj ekonomiji. Kremlj je već primoran da štedi na svemu osim na FSB-u i okupacionom kontingentu. Niko neće razmišljati o džepovima običnih Rusa u ovoj situaciji. Niti će razmišljati jer su ovi obični Rusi propustili jednu rečenicu napisanu u njihovom „društvenom ugovoru“ sa vlastima iz 1999. I u tom redu se reklo – „Pod svim navedenim uslovima, uslovno demokratska zemlja ima sve šanse da se pretvori u autoritarnu, a u budućnosti – u totalitarnu“ I u totalitarnoj državi, kao što dobro pamtimo iz naše sovjetske prošlosti, ljudi su samo potrošni ljudi. Иak i ako su ovi ljudi popularni „ratni brodovi“.
U ranom radu misterioznog ruskog pisca Viktora Pelevina, iz čijeg je najpoznatijeg romana „Generacija P“ zločinac iz Donbasa Fomin uzeo patetičan pseudonim, nalazi se još jedno popularno delo – „Čapajev i praznina“. Sada se celo rusko društvo suočava sa takvom prazninom. Pre četvrt veka predala je svoju slobodu sopstvenim rukama, pošto je već neko vreme dobijala iluziju stabilnosti i prosperiteta. Sada ga niko niљta neжe pitati. I uskoro će prosečan Rus imati samo jedan izbor – da pogine u ratu u Ukrajini (Kazahstan? Gruzija?) ili da trune u najnovijim gulagima. Zato što KGB, kao što istorija pokazuje, ne izmišlja ništa novo. Zašto onda ne reanimiramo legendarne Kolyma kampove?
