Pre neki dan, vlasnik sada već svetski poznate privatne vojne kompanije „Vagner“, Jevgenij Prigožin, dao je navodno neočekivanu izjavu, koju je posle nekog vremena bio primoran da razjasni, jer se ispostavilo da je „pogrešno shvaćen“. Prigožin je pozvao rusko rukovodstvo (čitaj – Vladimir Putin) da prekine „specijalnu vojnu operaciju“ i usredsredi se na konsolidaciju na već okupiranim teritorijama.
Naravno, te Prigožine reči, posebno izvučene iz konteksta rečenicom „zaustavite SVO!“, izazvale su talas ogorčenosti kako u samoj Rusiji, tako i u inostranstvu. Međutim, glavna stvar u izjavi vlasnika „Vagnera“ nije da se pojavio, već da je gotovo reč po reč ponovio podatke iz dokumenata američkog Ministarstva odbrane koje je objavio američki serviser obaveštajnog krila Nacionalne vazduhoplovne garde Masačusetsa Džek Tekseira.
U jednom od dokumenata navedeno je da su sekretar Saveta bezbednosti Rusije Nikolaj Patrušev i načelnik Generalštaba Ministarstva odbrane Ruske Federacije Valerij Gerasimov (pre svega, kako smo razumeli, Patrušev, kao osoba koja zauzima mnogo više mesto u hijerarhiji Kremlja, zapravo, sledeća posle Putina) želeli da zaustave borbe početkom marta prošle godine. Prema američkim obaveštajnim podacima, Patrušev i Gerasimov su shvatili da je blickrig propao, a Rusija nije imala dovoljno resursa za dugotrajni rat, pa bi se to završilo problemima pre svega za samog agresora. (Zapravo, to je ono što sada vidimo.) I, iskoristivši trenutak kada je diktator Kremlja navodno bio podvrgnut hemoterapiji, planirali su da zaustave rat i počeli su da učvršćuju teritorije zarobljene u to vreme, koje su bile mnogo veće nego danas.
Da li je ovo takva koincidencija u Prigogine rečima i objavljenim dokumentima Pentagona? Jedva. Uzgred, vredi pomenuti da je tokom čitavog kvazi-sukoba vlasnika „Vagnera“ i Kremlja kritikovao samo vojsku, to je pitanje direktnih izvršilaca volje Kremlja. (Naravno, odluku o invaziji nisu doneli Šojgu i Gerasimov.) A oficiri FSB- a, koji su, predvođeni Putinom i Patruševim, osnova aktuelnog režima, nikada nisu dirani. A teško da je i ovo slučajnost. Dakle, da zaključimo broj 1: u Kremlju zaista ima ljudi koji su razumeli i razumeli katastrofalnu prirodu rata za samu Rusku Federaciju. Ali oni se (za sada) plaše da progovore protiv Vladimira Putina.
Kad smo kod Putina. Tačnije, o njegovoj onkologiji. Podsetite se kako je šef Glavne obaveštajne direkcije ukrajinskog Ministarstva odbrane Kirilo Budanov više puta – u maju prošle godine, u januaru ove godine – naglasio da ruski predsednik ima rak. A sada je curenje dokumenata iz Pentagona zapravo potvrdilo dijagnozu glavnog ukrajinskog obaveštajca. Štaviše, kako je potvrdio, u američkim vojnim dokumentima ova informacija je predstavljena ne kao neka vrsta senzacije, već kao odavno poznata činjenica. Kažu da je u ovom trenutku Putin imao hemoterapiju, pa su Patrušev i Gerasimov želeli da iskoriste ovu situaciju. Dakle, izgleda da možemo zaključiti broj 2: priča o bolesti Vladimira Putina ima određenu osnovu, a ako vam se čini dok gledate snimke sastanaka ruskog tiranina sa zvaničnicima da nešto nije u redu sa gospodarem Kremlja, onda ne mislite tako.
Ali ovi zaključci nisu najvažnija stvar u ovoj priči. Zato što idemo dalje i razvijamo temu plana za zaustavljanje rata. Kada se Putinova tvrdoglavost u nastavku ovog besmislenog rata nadoveћe na informacije o njegovoj ozbiljnoj bolesti, mnogo toga postaje jasno. Na primer, činjenica da Putin veruje (a možda i jeste) da mu nije ostalo još mnogo života – i da život treba da se završi spektakularnom pobedom, a ne sramnim porazom, poput jednog od njegovih prethodnika, cara Nikolaja I. Toja, pošto je jednako patetično pokrenuo napad na „bolesnog čoveka Evrope“, Turska (zar ova definicija ne odjekuje modernim ruskim izjavama o „nepostojećem narodu“ i „zemlji“. bio potpuno poražen, pa čak i gde – na Krimu. A onda se zapravo doveo u grob. Putin ne želi takav kraj – ne, ne rata, već svog predsednikovanja, koje će se, sasvim očigledno, završiti u vreme njegove smrti, ne ranije. Stoga, zaključak broj 3: rat će se nastaviti sve dok je Putin živ. Čak i ako, kao rezultat određenih akcija (povlačenje Oružanih snaga Ukrajine na državne granice Ukrajine), poprima druge oblike, na primer, isključivo daljinsko granatiranje i granične sukobe. Zapravo, ono što smo videli u takozvanom „međuratom“ periodu 2015-2022.
Ovo je loš zaključak za Ukrajinu. Ali ima i jedan dobar. Zaključak broj 4 je: neće biti nuklearnog rata. Jer samo Putin nema šta da izgubi. Svi ostali, počevši od Patruševa, dobro su svesni šta trenutno gube i kakav će nuklearni napad na Ukrajinu ispasti za njih. Stoga, ako je sekretar Saveta bezbednosti Rusije želeo da zaustavi čak i tako običan kopneni rat, koji se uopšte nije razvio za agresora kao što je planirano, ondaevidentno je da će pretnja od nuklearnog rata biti zaustavljena bez uslova poput „kada će Putin biti na hemoterapiji“. Ako Putin želi da umre kao pobednik, onda Patrušev želi da živi da bi vladao. To je njihova fundamentalna razlika.
I još jedna tačka direktno povezana sa ovim zaključkom. Kada Putin umre, Kremlj će odmah početi borbu – ne samo za presto, već pre svega za pravo da zaustavi „SVO“. Jer ko god zaustavi ovaj dalji i manje popularan rat među narodom imaće najveće šanse da postane novi ruski car. Podleže odgovarajućem PR-u.
Ovakva situacija u rukovodstvu Kremlja već se dogodila – 1953. godine, odmah posle Staljinove smrti. Tada je njegov direktni politički naslednik Georgy Malenkov uspeo da održi (bar nekoliko godina, sve do jačanja „tamnog konja“ Nikite Hruščova, upravo zahvaljujući liberalizaciji i odgovarajućem PR-u. I još jedan, jednako moćan kandidat za Staljinov tron, Lavrenty Beria – koji je, kao i Malenkov, bio Staljinov zamenik u vladi – nije dobio svoju šansu za PR. I, pošto je učinio mnogo više od svog rivala i svih ostalih zvaničnika Kremlja za nekoliko meseci posle diktatorove smrti (i to nije samo legendarna amnestija, već i prekid gomile krivičnih slučajeva, počev od „slučaja lekara“, odbijanja mučenja zatvorenika, napuštanja besmislenih staljinističkih infrastrukturnih objekata i još mnogo toga), nije dobio ni popularnost ni među narodom ni među vlastima. Kao rezultat toga, slika Malenkova u društvu kristalisala se u diti „Malenkov je došao – blinkov pesnici“, a slika Berijeve je dželat i silovatelj, iako su čak i „šef sindikata“ i „deda“ Kalinin voleli da se zabavljaju u društvu balerina, maloletnika posebno.
Dakle, na osnovu onoga što je rečeno u javnom domenu i objavljenih tajnih dokumenata, možemo da rezimiramo: ne žele svi u Rusiji da nastave ovaj rat. Naravno, ne iz velikog humanizma, već iz praktičnih, pragmatičnih i sebičnih razloga. I posle Putinove smrti situacija će se okrenuti u suprotnom smeru, jer će borba protiv poginulog tiranina postati – kao što je to nekada činio Nikita Hruščov – glavni adut u borbi za vlast.
I dobro je da je diktator to razumeo. Tako da je do kraja života sanjao ne o paradama u Kijevu ili Lvivu, već o bliskoj budućnosti svog carstva – koje, ako ga preživi, neće dugo trajati.
