Rat punih razmera je radikalno promenio živote svih Ukrajinaca. Međutim, stanovnici privremeno okupiranih teritorija najviše pate od ruske invazije, moraju da se suoče sa ruskom vojskom svakog dana. Svakog dana ti ljudi žive kao na buretu baruta, jer ne znaju šta da očekuju od ruskih vojnika. Ne usuđuju se svi Ukrajinci da napuste svoje domove, oni iz dana u dan čekaju na oslobađanje svojih gradova, sela i naselja od strane Oružanih snaga. A oni koji su otišli teško se oporavljaju posle onoga što su doživeli i još uvek sanjaju da se što pre vrate kući.
***
Marina (ime promenjeno na zahtev heroine) jedna je od onih koje su morale da postanu izbeglice u njenoj zemlji zbog potpune invazije Rusije. Ne objavljujemo njeno ime i fotografiju iz bezbednosnih razloga. Žena 49. јануар 2017 Ona je iz Energodara, regiona Zaporizhia. Merina je aktivno učestvovala u životu grada, posebno se pobrinula za njegovo poboljšanje, renoviranje visokih zgrada. Merina ima 27-godišnju ćerku i 8-godišnjeg unuka, koji su se preselili u Poljsku posle potpune invazije Rusije.
(fotografija iz otvorenih izvora)
„Izašli smo kao ljudski štit“
Marina se dobro seća dana kada je počeo rat punih razmera. Žena kaže da su se stanovnici Enerhodara nadali do poslednjeg da ruske okupacione trupe neće ući u grad. Stanovnici su čak izašli i stajali kao ljudski štitovi u odbrani Energodara.
U martu 2022. stanovnici Energodara postali su zid u odbrani grada (foto Gradonačelnik Energodara Dajtro Orlov)
„Vozili su se po svojim rezervoarima oko tri ili četiri dana, granatirajući sve. Otišli smo do ulaza sa ljudskim štitom da ih ne bismo pustili da proрu. Vozili su se tri ili četiri dana, a onda počeli da voze direktno i pucaju“, priseća se Merina.
Tako su početkom marta Rusi okupirali Enerhodar. Žena kaže da posle neprijateljskog granatiranja nije bilo grejanja ni vode u gradu: ni toplo ni hladno. Svetlo je takođe nestalo.
„Kuvali smo na ulici na drvetu. Jer ponekad dva dana nismo imali svetla“, dodaje Marina.
Bilo je opasno šetati gradom, morao sam stalno da se okrećem. Bilo je dolazaka i granatiranja. Sat.
Ruska oprema u okupiranom Enerhodaru, mart 2022. (foto stanovnici Enerhodara)
Marina je živela u tom zanimanju više od sedam meseci. Postalo je nepodnošljivije u Energodaru nakon što su Rusi održali pseudo-referendum u septembru. Okupatori su imali kadrovsku „glad“, jer je tada već otišlo 70 odsto stanovništva. Zbog toga su osvajači počeli na sve moguće načine da primoraju stanovnike Enerhodara da rade za njih, nudeći novac.
„Platili su 10.000 rublje pomoći. To su uradili kako bi stanovnicima Enerhodara pokazali da je Rusija veoma dobra. Oni stanovnici Enerhodara koji su sarađivali sa Rusima počeli su da predaju svoje Ukrajince. I ispostavilo se da sopstveni narod može da bude gori od stranaca“, kaže IDP.
Pre svega, prema Marininim rečima, saradnici su predali one koji su otišli oružanim snagama Ukrajine. Tako su Rusi počeli da dolaze u svoje porodice i da ih odgajaju u odaje za mučenje.
„Bili su primorani da tamo uče i pevaju rusku himnu. Čak bi mogli da oduzmu i one koji su jednostavno rekli nešto o Rusiji. U početku su tukli tri ili četiri dana u takvom stanju da ljudi nisu mogli ni hranu da donesu u usta, pa su se međusobno hranili, pomagali jedni drugima tako“, kaže Marina.
Prema IDP-u iz Enerhodara, Rusi su često granatirala kuće u gradu, a potom krivili ukrajinske oružane snage. Snimali smo relevantne propagandne video snimke.
Fotografija granatiranja Enerhodara 1. septembra 2022. (foto Gradonačelnik Energodara Dajtro Orlov)
„Naročito 1 septembra, žestoko su pucali, avioni su leteli natovareniOnda su Rusi rekli da ukrajinske oružane snage namerno bombarduju kako ukrajinska deca ne bi mogla da idu u školu, kako ne bi učila. Ruska vojska je polomila sve, popela se na stanove. A onda su rekli da imamo municiju u skoro svakoj garaћi, stanu. I rekli su da su nacisti svuda“, kaže Marina.
Marina i dalje ima poznanike u gradu, ali komunikacija sa njima je ograničena, jer Rusi sve slušaju.
„Moji prijatelji još uvek čekaju puštanje u Energodar. Kažu da tamo možete da poludete, jer je emotivno veoma teško onim ljudima koji sada podržavaju Ukrajinu“, dodaje ona.
Takođe u Energodaru, okupatori na sve moguće načine pokušavaju da zbace hrivnije, a roba se uvozi iz Rusije i sa Krima. Štaviše, ovi proizvodi su jeftini i lošeg kvaliteta.
„Čak su i sami Rusi u početku trčali i kupovali sve ukrajinsko, tražili su cigarete Pepsi-Kola, jer je naša bolja“, priseća se Merina.
„Svi su se nadali da ćemo biti otpušteni“
Žena je odlučila da napusti okupirani Enerhodar, jer više nije imala snage da gleda rusko bezakonje.
„Svi su se nadali da ćemo biti oslobođeni, jer smo zaista želeli da se susretnemo sa pobedom u našem gradu. Mislio sam da će naši momci doći da nas otpuste [усміхається]“, kaže Marina.
Žena se priseća da su ljudi nedeljama morali da stoje u redu na autoputu, jer su Rusi pustili da prođe onoliko automobila koliko su želeli.
Konvoj za odlazak iz Energodara u martu 2022. godine (fotografija sa Fejsbuka gradonačelnika Energodara Dajtra Orlova)
„Hteli smo da pustimo 10 automobila da prođe, želeli smo 30. U početku nisu radili baš jaku filtraciju, ali su onda ojačali ček, mnogi nisu pušteni i vraćeni. Posebno nuklearni naučnici nisu oslobođeni, zato što su im potrebni specijalisti za rad u stanici“, kaže IDP iz Energodara.
Marina je otišla uz pomoć poznanika koji su joj rekli da u kolima ima mesta. To se dogodilo u oktobru 2022. Žena je sa s tim ponela samo jedan kofer, u koji je spakovala ceo život. Žena se priseća da su je ruski osvajači dugo držali filtriranom. Proverili smo telefone, dokumenta.
„Brinula sam da li ću izostati, osećala sam se bolesno od straha. Pitali su me zašto napuštam Rusiju. U suštini, svi su govorili da idu u bolnicu ili negde drugde. Rusi su pitali da li жemo se vratiti, ljudi su pristali. Rekla sam da idem kod ćerke jer je bolesna i morala sam da se brinem o unuku“, kaže Marina.
Prvo je ћena otiљla u Zaporizhia. Tamo se prijatelj malo odmorio i preselio u Lviv, kod rodbine. Živela sam sa njima oko četiri meseca, a onda sam odlučila da iznajmim stan. Sada Merina živi sa majkom i bratom, koji su napustili Energodar posle nje.
„Želeo bih da proslavim 50 godina postojanja kod kuće“
Nakon selidbe u Lviv, Merina se osećala smireno i sigurno. Ovde je žena ešao na kurs iz nevladine organizacije „Ženske perspektive“, koja joj je pomogla da se adaptira u Lvivu.
„Išao sam na kurs „mogu“. Pružena nam je psihološka pomoć tako da se nismo osećali strance, pomogli su nam da nađemo posao“, kaže Marina.
Žena kaže i da se u Lvivu organizuju razni događaji za IDP koji emotivno pomažu.
„Učimo ukrajinski jezik, komuniciramo. Igramo igrice, imamo ture sa vodičem, sve je tako zanimljivo. Postoje zanimljive tradicije za Uskrs i Božić, idemo u muzeje. Sve ovo je veoma inspirativno. Dođeš kući, udahneš i osećaš se inspirisano“, podelila je IDP svoje utiske.
U Lvivu žena još uvek nije našla posao, jer se zaista nada da će Energodar uskoro biti oslobođen, te će otići kući da vrati lepotu svog grada.
„Poznajem devojke iz Luhanska koje su ovde devet godina. Kažu mi da ne sedim na koferima, već da uradim nešto. I sve mi se иini da жu se vratiti kuжi. Imam 50 godina za tri meseca, volela bih da godišnjicu proslavim kod kuće“, kaže Marina.
Žena najviše sanja da se vrati kući, ali se plaši da će morati da živi u istom gradu sa ljudima koji su izdali Ukrajinu i nisu verovali u nju.
Treba napomenuti da je pre potpune invazije na Rusiju u Energodaru živelo oko 53 hiljade ljudi. Ljudi. Prema Marini, ima ih oko 12 hiljada. Polovina njih su pristalice Rusije, ostali podržavaju Ukrajinu, među njima ima i onih kojima nije stalo čija će to teritorija biti.
