U jednom od jedinstvenih gradova Galicije, Červonohrad, održano je suđenje. Lokalni stanovnik osuđen je za javnu upotrebu simbola komunističkog totalitarnog režima (dodajući ilegalno posedovanje oružja), šaljući ga u odgovarajuću zatvorsku ustanovu na pet godina, takođe uz zaplenu imovine. Uobičajena stvar tokom aktuelnog rata protiv imperije, protiv osvajača Kremlja. Ali postoji jedna tačka u ovom slučaju koja vas tera na razmišljanje.
Naravno, stanovnik rudarskog grada u regionu Lviva (zato je Červonohrad jedinstven; a takođe i činjenica da je, prema popisu iz 2001. godine, najveći procenat Rusa u regionu posle Lviva) s razlogom okačio sovjetsku zastavu na svoj balkon u februaru 2022. Ali – kakav je to bio transparent?
To je bila zastava Turkmena SSR-a. Odakle ovom čoveku zastava bivšeg sovjetskog Turkmenistana je svakako zanimljivo pitanje, ali, iskreno, ne toliko važno. Važno je da ovo nije bila crvena zastava imperije, već barjak kolonije koju je zauzelo ovo carstvo. Što je prilično atipičan fenomen za postsovjetski prostor. Na primer, ukrajinske pristalice Sovjetskog Saveza obično su išle na svoje mitinge pod crvenim zastavama SSSR-a – a crveno-plave zastave ukrajinskog SSSR-a, ako su se negde pojavile, nisu imale neku značajnu ulogu. Kao i sve političke aktivnosti ukrajinske levice, i direktne i ne tako, potomci Sovjetske komunističke partije, imali su za cilj da ne rekonstruišu uslovnu „socijalističku Ukrajinu“ dvadesetih godina ili, recimo, iz vremena Šelestovog „UPR-a“, već na reinkarnaciju Šerbitija u vreme, gde je ukrajinski SSR bio samo odlikovanje. Uzgred, „UPR“ u prethodnoj rečenici je „Naša sovjetska Ukrajina“ – dobro poznata knjiga prvog sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije Petro Šelesta, koja je na kraju izašla na stranu njemu.
Za levičarske političke snage od nezavisnosti (sa izuzetkom SPU, koja je pokušala da sedne na dve stolice, i do određenog trenutka je uspela), model je uvek bila imperija Brežnjev-Ščerbič, a ne sovjetska Ukrajina. Ali od kasnih 60-ih, ovo carstvo je krenulo ka konačnom uništenju Lenjinovog autonomnog projekta u korist „Ruske imperije pod crvenom zastavom“. I niko nije napravio posebnu tajnu od toga. Na primer, u filmu „Nove avanture neuhvatljivih“, glumac Vladimir Ivašov, koji igra navodno klasno neprijateljskog belog oficira, peva pesmu „Rusko polje“, i izvodi je na takav način da je odmah jasno da on nije negativan lik, uprkos svim formalnostima.
Istovremeno, pojavili su se romani Valentina Pikula – koji su, ako malo bolje razmislite, otvoreno antisovjetski. Ali u isto vreme – carski. A tadašnje sovjetsko rukovodstvo (a još više KGB) je bilo zadovoljno ovim. Mada, istini za šta je istina, neki ideološki komunisti bili su nezadovoljni ovom nezvaničnom rehabilitacijom carske Rusije. Međutim, oni, kao i čovek iz Červonograda sa zastavom turkmenistanskih SSR-a, nisu razumeli tadašnji „opšti red stranke“. Koja se sastojala – i pre 1991. i posle – u transformaciji, doduše formalnoj, ali ipak federaciji, gde su kolonije imale deklarativna prava, u klasičnu imperiju. I što dalje, Kremlj je manje krio tu „opštu liniju“. Tako je Vladimir Žirinovski, za koga se sada otvoreno kaže da je reč o projektu KGB-a i rekao samo ono što je Lubijanki potrebno, direktno izjavio da u budućnosti ne bi trebalo da bude republika, autonomija, sasvim već, kažu, samo je Rusija od Klopa do Vladivostoka igrala dovoljno. A ko će živeti tamo na ovoj ruskoj teritoriji je sekundarno pitanje. Koju smo jasno videli u Buhi, Izjumu, Marijupolju i Kersonu – KGB-u, izvinite, FSB će odlučiti na ovaj ili onaj način.
Ako Žirinovski nije dovoljan, setimo se Vladimira Putina. Ko je na početku svoje vladavine, tokom još jedne diskusije o budućnosti Belorusije, rekao iskreno i iskreno – pridružite nam se u regionima. To je, na početku nule, buduća sudbina ove kvazi države je jasno definisana. Nema autonomije, nema Belorusije, nema Belorusa. Samo Minsk, Vitebšk, Mogilev i drugi regioni Rusije. Uzgred, takve provincije su postojale na teritoriji Ruske imperije – i nikome tada nije palo na kraj da govori o bilo kakvoj autonomiji ovog regiona.
Postojala je određena autonomija, bar na nivou imena, među poljskim zemljama – ali su već pod zvaničnim dokumentima Aleksandra III korišćeni termini „Vistula region“ ili „Provincije Vistula“ umesto „Kraljevina Poljska“. A Belorusi nisu imali ovo. Zato što niko u Rusiji nije smatrao Beloruse odvojenim narodom, a Belorusiju – nekom odvojenom, posebnom teritorijom. A šta smo videli za 30 postsovjeta? Da je samo ime ostalo iz Belorusije. Jezik – praktično ne postoji, informativni i kulturni prostor – jedan, običaji, a sada i vojni – takođe. Ne postoji odvojena Republika Belorusija koja bi mogla da postane deo Ruske Federacije upravo kao autonomija. „Pridruћite se regionima.“
Kako je dešava se sada u Ukrajini. Ako su se davne 2004. godine, proruski političari koji su došli pod kontrolu tadašnjeg gradonačelnika Moskve Jurija Lužkova okupili da proglaše Jugoistočnu Ukrajinsku Autonomnu Republiku, to jest Ukrajinu, ali prorusku (kao nekada su ruski boljševici stvorili Ukrajinsku Narodnu Republiku Sovjet, na zastavi čijih je čak bilo i plavih i žutih boja), sada se takvi formati jednostavno ne koriste Zaplenili su Krim i anektirao ga Rusiji. Zarobili su deo regiona Donetsk i Luhansk i pre ili kasnije se pridružili Rusiji. Zarobili su deo regiona Zaporizhia i Kherson, gde uopšte nema ruske većine, ili nije bilo govora kao što je „Donetsk Republika“ (koja se pojavila kao virtuelna struktura u nultim godinama) – nisu ništa izmislili, samo su održali „referendume“. Imajte na kraju da se na ovom „referendumu“ nije razgovaralo o opcijama za nezavisnost ovih regiona, kao što je to bio slučaj sa Krimom ili čak Donbasom.
Kada je Kremlj bio iskren? Ali to je u istoriji regiona Zaporizhia i Kherson. Kada je prestao da se krije iza „nezavisnog“ Krima? Jednog dana, od 17. marta do 18. marta 2014. U XVIII veku, tokom prve ruske aneksije poluostrva, u ovom periodu potrošeno je skoro 10 godina, od Mirovnog sporazuma Kučuk-Kajnardži do manifesta Ketrin II. Kremlj je osam godina igrao igru DNR-LPR, priznajući da je „to zapravo Ukrajina“, ali je u septembru 2022. rekao: „Bombardujete ih već osam godina, tako da nemamo izbora nego da ih uzmemo pod našu brigu“. Međutim, sa regionima Zaporizhia i Kherson, utakmica je otišla na otvoreno. Zarobljena znaиi Rusija. Kao i ranije, u danima te „istorijske Rusije“, koju Putinov režim pokušava da reinkarnira.
Dakle, ako bi taj červonogradski vatnik okačio zastavu Rusije na balkon, ako bi izjavio da je „Galicija deo Rusije, bila i pre ili kasnije će biti“, dobio bi svojih pet godina jer je želeo užasnu budućnost za nas. Budućnost za koju su ruske trupe izvršile invaziju na Ukrajinu. Međutim, ironija je u tome što će stanovnik Červonograda sa zastavom turkmenistanskih SSR-a otići u kaznenu koloniju zbog nečega što se nikada neće ostvariti – jer ne postoji nijedna vojno-politička snaga, nijedna država na svetu koja nastoji da obnovi postojanje Turkmenistana ili ukrajinskog SSR-a. Rusija je odavno prepoznala Lenjinov projekat kao neuspeh koji se pretvorio u „najveću geopolitičku katastrofu dvadesetog veka“. I oni obnavljaju ne crvenog komunistu, već trobojku imperijalnog projekta.
A pristalice saveznog Sovjetskog Saveza, „zemlje 15 bratskih republika“ nisu se osećale kao da su se našle u večnom intertemporu. Ukrajini, kao i drugim bivšim republikama, ova prošlost nije potrebna, jer niko ne želi da bude kolonija (čak ni Lukašenka, koji se i dalje nada da će sačuvati svoju odvojenu kneževinu određenom autonomijom). A Kremlju nije potrebna ova prošlost, jer postoji mnogo atraktivniji primer. Uzorak, pravo na povlačenje iz kojeg se pojavio tek posle njegovog uništenja u februaru 1917.
Ukrajinski navijači SSSR-a nikada nisu razumeli – posle likvidacije komunista dvadesetih i tridesetih godina, posle uništavanja minimalne autonomije ukrajinskog SSR Šelesta – da će njihov san zauvek ostati samo san. A SSSR su ubile ne baltičke zemlje, ne Bandera ili Amerikanci – ubio ga je Komitet za državnu bezbednost, i to generacija oficira KGB-a na čelu sa Putinom, što je vaspitano ne prijateljstvom naroda, već Pikulinim imperijalnim romanima i „Ruskim poljem“ Ine Gof.
